Posudi mi smajl | Nora Verde

CHARLIE

 

Dolazim ti kao fantom slobode
I zato pokaži što znaš
Dolazim ti kao fantom slobode
Da te vodim
Ravno do dna…
Branimir Johnny Štulić, Fantom slobode

 

Charlie su ga zvali čak i profesori u srednjoj tehničkoj u Zadru, cijela škola ga je znala kao takvog. Kad si reko Goran Šantek, svi bi te gledali s obješenom vilicom. Ispada da se sad, da me jebeš, ne mogu sjetit koja je priča s tim imenom kad ga je dobio već kao mali frajer – huligančić iz centra poluotoka…

Bio je šarmantan taj Charlie. Mogao te nagovorit na bilo što – mene je jednom uvjerio da se svi mi za kurac bojimo pandurije, pa se skrivamo po kućama dok pušimo jointe. Tog jutra sam ga odlučila povest sa sobom dio puta u redakciju, a on je, fakin jedan, izvadio smotuljak usred bijela dana na vruljici i zapalio. Pričajući ozbiljno sa mnom o tome kakvu drvenu jahticu bi on volio privezat u marini za sebe i svoju Lily… Šizila sam, ogledavala se nervozno misleći da svi, baš svi bulje u nas. Dok je za nama ostajao mirisni trag dima… Nije mi bilo žao, prošla me panika nakon pedeset metara, kad sam već bila dobrano “ganuta”.

Upoznala sam ga na jednom prejebenom house partyju u Aurori točno 2000. Bili smo na kemiji već kad smo krenuli u grupicama po dva-tri auta, kako nam je bio običaj tih godina. Volila sam ga zbog njegove nevjerojatne lakoće prešaltavanja iz depre u čistu radost. Bila sam mu slična.

Charlie je bio pravi Heroj ulice, kvartovski junak. Odrastao je kao oličenje likova iz Družine Pavlove ulice, moje kultne knjige iz djetinjstva, koju sam čitala s požudom s kojom danas ne mogu usporediti ni seks u zrelim 30-ima. Baš takav, senzibilni dripac, James Dean nekom pogreškom bačen u balkansku krčmu.

Pod etiketom mediteranskog raja svašta se prodavalo zadnjih 50 godina. Sve te priče o blagoj klimi i toplim zimama, ljekovitom bilju i zdravoj dalmatinskoj kuhinji bile su čisti paravan za tiraniju i mučilišta koja su podizana između zidova kamenih kuća u Dalmaciji. Teror iza zatvorenih vrata pod parolom “samo tiho, tko zna što će ljudi reć”. Zato sam uvjerena da smo se pronalazili upravo prema tom kodu utisnutom u mentalu, dobivenom iz naših razorenih obitelji. Enivej, Charlie je na svom buntovništvu ustrajno radio, poput svih nas koji smo se u tim godinama kurčili mašući svojom zastavom pobune.

Živio je s mamom i pit bullom Fredom u jednom zadarskom urbanom getu, okružen velikim i malim mulcima, pripremajući se da, kad za to dođe vrijeme, bude jedan od njih.

Osamdesete su tek počinjale, slušao se blues, rock i psihodelija, nosile se bijele majice kratkih rukava, isprane traperice i spit fire jakne – crne i zelene s prošivenom narančastom fudrom unutra.

Mark Knopfler trzao je svoj pick up, glavna prašiona na tulumima bio je „Dark side of The Moon” i „Shine on Your Crazy Diamond”. Zavidim mu što je odrastao u tim lijepim psihodeličnim vremenima kad si, kad padne mrak, mogao sjedit s prijateljima iz kvarta na igralištu iza škole, na koljena stavit zemljopisni atlas i razrezat tripić na četiri dijela. Progutali bi ga s bocom vina koja je išla iz ruke u ruku ukrug.

Kasnije ludi filmovi u glavi i strah od susjedove mačke, dolazak kući i žderanje svega iz frižidera. Pamtim da je bilo tako nekako, mada sam Charlieja upoznala tek kad je prošao sva sranja, odlazak na brod, povratak, rat, navlačenja na dop s ekipom iz grada, skidanje s istog, svađe s majkom, zakletve „neću više, imaš pravo“. Traženje posla, traženje nove droge, novih ljudi i cure s kojom bi htio provest život. Našao ju je u mojoj ekipi, njegova Mala bila je Lily, moja frendica. Brijali smo zajedno nas nekoliko, Goge, Tonči, Robi, Dean, Mišo, Deki, Charlie i Lily.

Zbližili smo se u danima kad je Lily morala putovati starcima u Split, izlazili bismo zajedno, on, ja i Fred kojeg bismo vodili na uzici. Brijali po gradu, ulijetali ljudima na tulume, pili pivu i pušili u parku na vruljici, pričali o svemu živom. Čudan smo frendovski spoj bili – ja, alternativka i tad još neautana lezbijka, i on, frajer, brijač s izbrijanom plavom zurkom i plavim očima koji na uzici vodi svog pit bulla.

Jednu večer odlučio mi je pokazati nešto. Odveo me na neku ledinu negdje iza svog nebodera. Nabadala sam po grudama skorenog blata i pasjih govana, on je bio spretan k’o vjeverica, k’o da zna napamet svaki korak. Konačno smo stigli. Nisam imala pojma što me čeka. Bila me frka od sve te Charliejeve tajnovitosti. Stigli smo na neko mjesto ni po čemu različito od sveg tog kamenja i zemlje na toj pustopoljini. Čučnuo je i podizao kamen po kamen, a ja sam se osjećala kao na iluzionističkoj seansi. Izvadio je bijelu vrećicu u kojoj se nalazila ogromna zelena gruda, koju mi je tutnuo pod nos. Smrdilo je na grass jer je bio grass. Ogromna bala trave skifana u jedno, spremna za rezanje, vaganje i pakiranje. Onda smo otišli kod njega doma, u sobi smotali jedan joint i počeo mi je pričati. Imao je planove da to i još par takvih gruda razdijeli okolo i zaradi sebi i Lily za neki dobar početak i vikend u Dubrovniku na kojem će je pitat hoće se udat za njega. Nisam ga nimalo kritizirala, samo sam mu rekla da se pazi. Istina, bilo mi je milo oko srca znajući da sad neko vrijeme imamo bez problema vutra za pušit.

Prolazili su dani, mi smo brijali, radili preko dana, a popodne rezali karton za filtere i slušali muziku. Bilo je već proljeće kad smo Lily otpratili na kolodvor jer je putovala doma za Uskrs.

Odrađivala sam šihte u redakciji i odgađala do zadnjeg svoj ekstra kratki posjet staroj u Split. Bila je Čista srijeda, u Katoličkoj crkvi takozvano vrijeme pokore, odricanja i posta.

Zvao me da prije puta dođem kod njega na ručak jer stara kuha lešo ribu, a ja sam par večeri prije bajala kako sam je željna. Doma sam povukla dva dima, spremila se i otišla na bus za Bili brig. Ušla sam u krivu liniju i to shvatila prekasno, pa sam se izvozala po cijelom gradu dok nisam stigla do njihovog kvarta. Krenula sam prema zgradi, pičila preko skala i došla do stana. Vrata su bila poluotvorena. Ušla sam u hodnik i viknula par puta dobar dan, čula sam nekoga u kuhinji i našla Charliejevu staru koja mi je bijesna i u suzama ispričala kako je došla murija, pretresla stan i našla onaj grass s livade u nekoj aktovci ispod kreveta. U njoj je bila i mala digitalna vaga, što su nazvali krunskim dokazom. Baš tim riječima, rekla mi je.

„Mislila sam da ima samo za sebe, nešto malo po kući, bila sam uvjerena da su gadovi došli maltretirat mog malog. Je li neko od vas znao za sve ovo, zašto mi niste rekli? Koja je on budala, koja budala“, jecala je kroz suze i lupala šakom o stol. Na špaheru je bila skuhana riba i riblja juha… Ja sam si mislila što bi bilo da nisam zakasnila tih pola sata, koliko me bus za Puntamiku vozao po gradu.

Nakon toga sve po jeftinom starom scenariju prepisanom iz crne kronike. Charlie čuči mjesec dana u istražnom zatvoru, onda suđenje i devet mjeseci zatvora s kušnjom od tri godine…

Mi srećkovići na slobodi kuliramo, malo prestrašeni od svega postajemo pažljiviji, zatvaramo škure kad brijemo, palimo indijske štapiće kad se mota joint. Tješimo Lily, po cijele dane pričamo s njom, ona saznaje svašta, stvari koje nije znala dok se sve to nije dogodilo.

Pita me da joj kažem sve što znam, ja govorim i gazim obećanje koje sam dala Charlieju, izlajem k’o pizda svaki detalj o njegovom planu osiguravanja bolje budućnosti. Moje izdajstvo poprima najveće razmjere u trenutku kad me ona pita mislim li da se treba udati za Charlieja. Kažem joj da nisam sigurna, i tu se čuje zvuk pucanja konopa koji su vezivali nas troje. Kad je Charlie izašao iz zatvora i saznao da sam prekršila zakletvu, prestao je pričati sa mnom. Uskoro im se rodio sin, prestala sam ih uopće viđat po gradu.

Prolazili su tako mjeseci, jednog glupog popodneva zvala me tajnica redakcije da me treba neka Goga na telefonu.

„Oprosti što te smetam na poslu, ali dogodilo se nešto užasno“, izgovorila je Goge u jednom dahu. „Charlieja su našli obješenog u šumi na punti Bajlo. Izgleda da je samoubojstvo“, govorila je dok sam ja šutjela i hvatala zrak.

To je bilo prvi put u životu da mi je umro prijatelj. Nisam se znala ponašat. Došlo mi je da mu nekom virtualnom školjkom prema onoj strani pošaljem par lajni poput „Charlie, oprosti, bila sam glupa i lajava, lakomislena. Nisam bila prava i znam to cijelo vrijeme“. Ali više nije bilo moguće, malko sam zakasnila s isprikom.

Nakon svega sprovod na kojemu se svi iz ekipe srećemo i jedva jedni druge gledamo u oči. S crnim naočalama i u tamnim i crnim košuljama koje smo jedva pronašli po ormarima, posložili smo se pred grobnicom Šantekovih i ispratili ga. Ostalo nam je svakome po par najdražih filmova koje smo izbrijali s njim. I danas nekim novim frendovima pričamo o Charlieju.

Ja sam napisala priču. U njoj je samo moje sjećanje, prijatelju.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.