Posudi mi smajl | Nora Verde

NAJOZBILJNIJE

 

Nikada nisam pušila kurac u životu. Najozbiljnije. Vrijeme je da i to ovdje časno priznam.

Nije da nisam imala prilike da se ogrebem u toj sportskoj disciplini o kojoj se raspredaju bezbrojni mitovi civilizacije. Imala sam i ja svoje trenutke susreta sa suprotnim spolom. Nespretna petljanja oko Njegovog šlica na Njegov nagovor, uljudna potreba da učinim nešto s Njegovim crvuljkom i tako zahvalim na toploj riječi i razumijevanju, netom ukazanoj nježnosti i poljupcima.

Kakav je to strah od kurca kod mene lezbe? Ne znam, nisam pretjerano istraživala. Ipak, ponekad sam ga voljela držat u ruci i igrat se s njim. Nisam imala blage veze što da počnem s tim čudnim udom što je izgledao poput kranjske kobasice, koje su bile na cijeni za stare Juge. On bi me puštao da ga premećem među prstima, mislio bi da je to neka moja čudna predigra, a ja sam se, u sebi ili naglas, smijala tom toplom komadu mesa čiji je krajnji cilj bio da uđe u mene i tamo ostavi svoje sjeme. S drkanjem, kužite, nisam imala problema. On se oduzme, zatvori oči, ja ga natežem gore-dolje s palcem na glaviću, zurim po sobi, mislim o drugom albumu Radioheada, a on se dolje rastapa od miline. Drago i meni, neka čovjek uživa, red je. Naravno, uvijek bih bila spremna na ljepljivi finale sa štrcanjem sperme po mojim rukama, koljenima i odjeći. Jebi ga, u znak dobre volje nekako bih to pregorila. Međutim, mnogo mi je, ponavljam, bila odbojna pomisao o ulasku crvuljka u moju toplu unutrašnjost. Nisam ni pokušavala dozvoliti taj Proboj. Ni jednom do sada. Jesam li shrvana od sramote ovim priznanjem? Nisam. Samo mi je u teoriji ponekad malko žao. Kao kad ljudi koji ne podnose visinu s dozom divljenja gledaju padobrance kako iskaču iz helića. Možda jednom probam. Tko zna.

Sada sam sretna s prstićima. Ženskim, lijepim, mekanim prstićima koji me poput harmonike pritišću. Kakva perverzija, čista umjetnost. K’o Karakašev nastup na Montmartreu. Smetaju mi ponekad nokti koji izrastu predugački na tim obožavanim prstićima. Nježna sam, a ne bi čovjek rekao kad me vidi. Ponekad ona ili ja pritisnemo krivo dugme, čujemo samo reski zvuk koji se ne uklapa u našu harmu. Nisam nikada posve ovladala instrumentom. Možda je tako bolje. Ostati Absolute Beginner.

Ležim i grlim je, a sekundu poslije ona pogađa note i ja počinjem čuti muziku. Gubim se, podižem se, krenulo nas je. Pa i distorzija poneka više nam ne smeta.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.