Posudi mi smajl | Nora Verde

JUG

 

Sjećam se da sam najsretnija bila dok sam kao mala zimi ležala u ledenoj otočkoj kući moje babe na Visu. Pokrivene teškom dekom koju su dovukli iz El Shata, ja i ona pričale bismo do kasno u noć, dok svaka nije ugrijala svoje gnijezdo.

Ujutro mamurno buđenje i miris limuna u dvoru. Trčala bih babi u kuhinju jer je tamo gorio špaher na drva i bilo je toplo. Obožavala sam kiflić s cukrom i ona mi ga je svako jutro kupovala za doručak. Bio bi još topao, grizla bih ga žustrije nego što su svoju koru od drveta žuljali gladni partizanski kuriri. Baba bi čistila zelje za ručak i pripovidala mi o vrimenima posli rata. O kruhu i masti kao ultimativnim delicijama tog vremena. Koga su tada jebavale kalorijske tablice, mislim si sad, ali sjećanje piči dalje…

Nadugo i naširoko baba bi se sjećala zbjega u El Shat što ga je za okupacije Talijana doživjela u svojim dvadesetima.

„Vozili su nas velikin brodovima pet dana i pet noći, bilo nan je teško, samo smo mislili na svoje u Komiži, Visu, Korčuli, Dubrovniku i vojsci, bilo ih je svukuda i ništa o njima nismo znali, nije bilo ka danas“, govorila mi je moja poletna, žilava i razgovorljiva bakica dok bi meni i barbi kuhala večeru.

Voljela mi je davati male kuhinjske zadatke. Odvajala bih češnjeve luka od glavice i nožem skidala kožicu, pažljivo kao da me promatraju najveći autoriteti na polju čišćenja češnjaka. Očišćene komade bih stavljala na mali tanjurić. Prinijela bih jagodice prstiju nosu, mirisale su na češnjak, i taj mi se miris sviđao. Do dana današnjeg me fura na zdravlje, djetinjstvo i osjećaj snage u žilama.

Onda bi me baba zvala da idemo u turčin, prostoriju u kojoj se kuhalo i u kojoj se nalazio kamin i još jedna mala kuhinja u kojoj su stale obišene pršure, plinski špaher i mali milijun lipih stvarčica koje se danas nalaze tek u zavičajnim muzejima dalmatinskih otoka ili u kojeg starog bodula što je odlučija u skoku odjebat sve te novotarije i pizdarije i koji ne bi ni za živu glavu u kuću unija mikrovalnu pećnicu.

„Hodi ovamo“, govorila bi mi noseći sa sobom veliku teću s očišćenim zeljem ubranim to jutro na našim poljima, gdje je baba s našom magaricom svako jutro išla kopat i čistit masline od korova. To joj je bio glavni posal, a zelje bi pobrala putem. „Ono je samoniklo i nikome ne moramo platit za njega, a večeras ćemo izist to i malo bukava isfriganih u prsuri“, upućivala me u naš meni za večeru, koji je skoro svaki dan bio isti. Jedini je zajeb bilo to što sam tek nakon zelja i bukava bila gladna za popizdit. Za te sam situacije imala spreman borbeni plan. Nekih po ure nakon večere rekla bih babi da se idem još malo igrat s unucima tete Jakice. Ta laž mi je bila potrebna i hitna.

Zatrčala bi se k’o luda po nizbrdici do mista, di je bija otvoren jedan mali fast food za furešte. Isprsila bih nešto dinara što mi ih je mater dala za džeparac. Kupila bih pljeskavicu sa svim prilozima koje su imali i svalila se na mul, gledajući kaiće koji se voze po mraku u vali i tamaneći tu ranu verziju hamburgera u Hrvata. Tek tad bih bila onako pravo sita i zadovoljna. Posli bi mi bilo teško uspet se do naše kuće. Čula bih babu kako me zove i odazivala se: „Evo me!“ Sva bih se uspuhala trčeći nazad doma.

Posli bi odlazile leć i razgovarale do dugo u noć, dok ona ili ja ne bi zaspale…

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.