Ilirik | Mladen Blažević

PUH

Njegov otac je za takve potoke govorio: „Preskočiš ga, a ne smočiš rep“. Bacio je komad oglodane kosti u potok, ispod korijena bukve. Ubrzo je iz sjene izašao rak. Pa još jedan. Uhvatio je jednog i pritom nespretno digao mulj zamutivši vodu. Kad se voda razbistrila nije bilo drugog raka i kosti.

– Sad sam te zajebo, a bio si prvi na jelu.

Vratio ga je u vodu, otišao par koraka uzvodno, utažio žeđ, smočivši opanak i pjenu mokraće prosuo po odrazu šume u potoku. Učinilo mu se da je u odrazu vidio pijani odraz Vidasovog kumira. Pogledao je mjesto koje je pretpostavljao da potok odražava. Lepet prestrašene ptice, šum u suhom lišću, krckanje grana u blizini.

Šta u blizini… Tu je nešto iza stabla.

Šuma se pretvarala da ništa ne zna. Sumrak je već hodao ubrzano i Krumu je bilo prekasno za krenuti dalje.

Vatra, vatra i napitak od one… kako je Pruna rekla da se zove ona travuljina? Majčina dušica, e… rekla ako dišeš brže nego trebaš onda skuhaj vodu od majčine dušice i još stavi ovoga između dva prsta. Al nemoj više, s ovim lako pretjeraš. l nemoj s tim često. Ne, rekla je uzmi to ako ne znaš što ćeš.

Naložio je vatru, ubacio u nju dva veća kamena oblutka iz potoka da se užare, napunio posudu s čistom vodom i sjeo na prostirku gledajući u kožnu vrećicu s majčinom dušicom i maleni zavežljaj nepoznatog sadržaja na koji ga je Pruna upozorila. Odmotao ga je i prinio nosnicama. Mirisao je na šumsku trulež.

– To je gljiva! Pruna trovačice.

Neko je vrijeme uokolo po šumi pogledom sijekao grane. Zatim je duboko udahnuo i s dvjema rašljama podigao užarene oblutke iz žara i ubacio ih u posudu.

– Volim ovaj zvuk.

Bacio je šaku majčine dušice i prstohvat gljive u posudu i pokrio poklopcem. Kroz šumu se još vidjelo, ali boje su nestale. Šuma je postala siva. Disao je sporije, ali nepravilno.

Što su ovo, puhovi? Što je to? Neko je rekao da puhovi stvaraju buku u šumi ko četa konjanika. I jež. Uzdiše ko čovjek. Da srknem ja malo tog napitka.

Popio je malo i počeo osluškivati sam sebe. Ništa se nije dogodilo. Nešto je još divljalo u lišću. Poželio je ispiti još ono malo medovine što mu je ostalo i pokušati prizvati Silvana i vile potočarke. Između smijeha i straha nekad je mala razlika.

Di su sad oni? Garo sigurno već hrče. A Jela… žao mi te male jebemu! Nisam opće razmišljao kad sam otišao. I kako ću Barbinu doć bez Dane. Neće mi dat Uliju. Lagaću mu nešto. Onaj Rubanj sad izgleda kao Rim… Kad si u ovoj šumetini.

Svjetlo vatre se pojačalo i palo je na životinjicu kitnjastog repa koja je stajala na granici mraka. Puh se ispravio na zadnje noge. Izgledao je pijan i podbuo i nekako je gledao na četiri strane kao Vidas u hramu kraj jezera. Potok se razlio u jezero i došlo je jutro, a bukve se odmakle na granicu vidljivosti. Na obali je sjedila Ulija i bacala kamenčiće u vodu. Visoko u zrak. U susretu s vodom čulo se: „Ščunp, ščunp“. S leđa je izgledala zanosno.

Prišla joj je Jela i sjela kraj nje. Zatim im se pridružila i Pruna. Ona je gledala na sve strane istovremeno. Uliju više nije vidio. Ni Jelu. Bijela mrlja oko Pruninog oka počela se razlijevati i kapala joj u ruke. Činila ih je ljepljivim kao smokvino mlijeko.

Krum joj je prišao i ljubio lica. Sva četiri. Onda joj je zadigao halju i zabio se u nju. U sve četiri. Tonuli su u zemlju od njegove siline. I ljepili se. Glinasta zemlja da od nje napraviš lonac. Onda su Prune počele izbacivati djecu. I ljude. I Barbina i Garu i onog što mu je odsjeko uho. I Kavrana i njihovog oca i dojilje Nevu i Aniku. Obala jezera je sada bila prepuna ljudi, samo što to više nije bila obala. Bila je to visoravan s pogledom na more. Dojilje su mu pjevale uspavanku, a Pruna se sad nekako dražesno smijala. I prosipala iz ruku ono smokvino mlijeko.