Neženje i demografska propast | Mario Brkljačić

DRVO JAPANSKE TREŠNJE

 

Tu, između planine i rijeke, u močvari na petom katu nebodera, stajao sam uz prozor, a u oku mi je bio cijeli grad i moj život. Mali je ovo, ali razmetljiv grad, iako stane u samo jedan kadar. April nije bio razmetljiv, oblaci su iskašljavali tuberkuloznu kišu i sve je bilo jednolično sivo.

Da je sunce granulo, sve bi pokvarilo.

Vratio sam se leći i poslao sam vajber poruku Sonji. Ona je otišla na posao a da oko nisam uspio odlijepit. Nisam je ni čuo. Sonja je uvijek bila obzirna ili sam ja bio jako pijan, ne sjećam se. Napisao sam: „Da nisam upoznala vašeg oca kupila bih si pudlicu“

Zapalio sam cigaretu.

Odmah je odgovorila: „Dobra!“ Onda je napisala: „Tvoja su stopala drugome otišla“

Otpuhnuo sam dim u luster od papira.

Ostao sam zatečen jer ja bih njoj slao citate iz omiljenih mi knjiga, a ona me ubijala estradnim. Nisam se mogao sjetiti imena pjevača, a nije mi se dalo uguglati taj stih.

„Predajem se“, napisah.

„Milo Vasić“

„?“

„Jasmin Stavros“

„Aaa“

Utipkao sam: „Svatko je od nas zbroj svega što nije pribrajao“

„Wolfe“, zatim je dodala: „Još se krikom javlja jasna svjetlost dana /doručak sa slikom našeg skromnog stana“

„Uuu, bokte. Reci ime?“

Skoknuo sam u kuhinju po pivo i bacio se natrag leći.

„Milo Hrnić, Moglo je biti bolje“

Otpio sam pola limenke.

„Jebemti, fakat je moglo“

S ovom me zakucala u kauč: „Gde se palim /tu se gasim /ženska lica suzom kvasim /ko me ljubi igru gubi /nikad neću da se skrasim“

„Ma pusti švalera… Ko je to?“

„Željko Joksimović!“

Grozničavo sam smišljao neki stih za koji sam pretpostavljao da nije čula. Pepeo cigarete se rasuo plahtom sa zečićima i mrkvicama. Otpuhnuh to na pod. Sjetio sam se.

Napisao sam: „Nevrijeme je skoro svaki dan /budim se bez tebe /kao hendikepiran“

Nisam stigao ispiti preostalo pivo a već je stigao odgovor.

„Boban Rajović, puši kurac“

„Bokte… jesi prosta“

„Moram gibat evo šefa“

„Ok“

Poslije sam se premišljao da skuham kavu ili da iziđem. Ipak, izišao sam. Stubištem se vukao smrad kiselog zelja i pelena i jedva sam dočekao stati na smiješni tepihić koji je netko položio kod ulaznih vrata zgrade. Krenuo sam na plac ubosti ribu.

Baš kad sam prebirao po kašetama, nazvao me Fric. Glas mu je nekako čudno zvučao. Kao glas nesretnika iz bunara. Bio je nekoliko koraka od ribarnice. U Princu.

„Evo me“, rekoh.

Uzeo sam dva uzgojena brancina i usput buket blitve i dva češnjaka.

Princ je već bio pun ljudi u trenirkama i jaknama bez rukava. Svi su nekako vukli taj petak za sobom, kao dogu koja ne želi ići šetati. Dosada je imala svoje tijelo i ako bi bio neoprezan mogao si se sudariti s njom.

Naručio sam kavu i sjeo za stol. Fric je pio čaj.

„Kaj ima?“ rekoh.

„Evo“, rekao je, zapiljivši se u prazninu ispred sebe.

Zagledao sam se u drvo japanske trešnje usred sveg tog betona uokolo. Stajalo je tamo kao slika iz sna. Uvijek su mi ti Japanci bili čudni i kao okrutni radnici i kao još okrutniji ratnici. A onda, poslije klanja, dive se toj plahoj krhkosti i još je rišu na rižinom papiru. Sroče o njoj i nježni haiku.

Ipak, konobar je donio kavu: „Oš vode? Zaboravil sam. Vugla me libo.“

„Ma, stipu“, rekoh.

Fric je otpio gutljaj čaja, a onda se nagnuo prema meni. Rekao je: „Znaš kaj mi se desilo sinoć?“

Odmahnuo sam glavom.

„Bil sam sa Stivom i Zlim i baš smo se sašili. Poslije smo se odvukli do šoping centra po kebabe. I tamo smo se nacalili na one gljive ispred kebabdžinice i krenuli to pojesti… Kad sam sve slistio… ono, skužim… Pa, jebotipasnemremvjerovat…“ i ostao je tako klimajući glavom.

„Daj, reci“, rekoh.

„Skužil sam da sam progutal čitav most.“

„?“

„Timater… Al sad sam se mado pokenjal u kadu.“

„O bokte. Daj, Fric, odi ukurac…“ odmahnuo sam rukom poput Mate Bulića, u nevjerici. „I?“

„I iskopal sam ga.“

„Mhmmm“, promrljah.

„E… A, kaj? Stari moj…“

Opet sam se zagledao u drvo japanske trešnje koje nije samo drvo nego je i nešto više. Ne znam što, ali tako barem tvrde Japanci.

A njima treba vjerovati.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.