Neženje i demografska propast | Mario Brkljačić

KRV MORA

„Kao zarezan kokošji vrat…“

„Šta?“

„Nebo.“

Škiljio sam u dubinu, tamo daleko, iza brda boje rubina, gdje se rađalo sunce.

Poput nasukanih trpova, u vrećama za spavanje, tik uz more, prenoćili smo u uvali pokraj malog svjetionika. Zaspali smo pijani ne računajući na plimu.

Izvukao sam noge iz vreće.

„Bokte, Neno, mogli smo se podaviti…“ promumljah pištavim glasom.

Neno je stojećke zijao u okrvavljeno praskozorje: meni je izgledalo kao da nam je netko poslužio fetu pršuta.

Onda je Neno rekao: „Idem se pokenjat.“

„Hajde…“ rekoh. „Role su u mom ruksaku. Idem ja pogledat štapove.“

Uspeo sam na vrh hridi gdje smo fiksirali postav.

Dvije su upredenice mlitavo visjele, dodirujući hrid, ali jedna se napeta upredenica ljeskala na prvim zrakama sunca: nešto ju je odvuklo do samog čvora na koturu role, ali vrh štapa je mirovao; nije bilo čak ni blagih trzaja.

Odvrnuo sam fiksator, zgrabio štap u ruke i kontrirao: nešto je bilo gore.

Nešto teško, ali živo.

Namatao sam tih dvjesto metara upredenice i najlona. Neno je u međuvremenu već obavio svoje i prilazio mi je.

Povjetarac s mora je odizao papire s mjesta gdje je obavio nuždu.

„Nešto je gore“, rekoh.

„Živo?“

„Aha.“

„Idem po podmetač.“

„Odi.“

Vukao sam to van, odizao sam štap iznad glave pa bih okretao ručicu: potrajalo je desetak minuta.

Odjednom, shvatim o čemu se radi.

Neno je već ušao u more.

„Ne treba, Neno… Vrati se.“

„A?“

„Izađi iz mora.“

Bila je krupna, bila je crvena kao svježa krv i bilo mi je užasno žao.

Sve sam probao, ali nikako nije išlo.

Odrezao sam najlon i bacio zvjezdaču njenom moru.

Tonula je sporo, široko raskriljenih krakova…