Neženje i demografska propast | Mario Brkljačić

SNOVI SE NISU OSTVARILI

 

Sve bolje podnosim samoću, a ni od birtije više utjehe ne tražim i nije mi muka stalno ponavljati da su stolci za mojim stolom slobodni.

„Nikog ne čekate, slobodno uzmem stolac?“

„Da, izvolite.“

„Slobodno?“

„Naravno, samo uzmite.“

Treći stolac odnose bez pitanja. Moj stol i ja zijamo u pripita, vesela društva, a mobitel ne svira i nitko poznat da uđe. Ni konobar mi više ne mijenja pepeljaru. Blaga noć se ušuljala u moje oči i moje se srce više jutrima ne veseli. Sam sam i tako sam suvišan. Ne jadikujem, sve ovo interpretiram u pozitivnom kontekstu. Neskromno mislim da sam dostigao zen, prosvjetljenje srca.

Odradio sam svoju šihtu i sjeo sam u zakutak tramvaja, tamo gdje je peć. Noć i kiša su zavladale gradom, ali ipak je bilo lijepo voziti se put predgrađa. Krupne kapi pljuska lupale su po limenom krovu, a automobili su ulijetali u duboke lokve uz rubnike cesta. Tad bi odigli val prljave vodurine koja je poklapala nedužan narod što je naumio prijeći na drugu stranu.

Nisam mogao vjerovati da lunjaju i po oluji, ali skužio sam je čim je ušla na predzadnja vrata. Znam je, inače je plavuša, a sada je braon. Izvukla je i uvojke, kao i gadget za provjeru karata. No uvojci pristaju finim, vitkim licima i ovo je promašaj jer žena izgleda kao mops s perikom.

Prišla mi je, ali kako sam bio zakrabuljen kapuljačom nije me odmah prepoznala.

„Ja sam, susjeda“, rekoh.

„O, susjed.“

„Zar i po ovakvom nevremenu?“

„Šta ćeš, mora se. Ti?“

„Mah, s posla.“

Svrnula je pogled u dubinu kola. Tamo dolje je bila njena kolegica.

„Jesi možda… za neku kavu?“ upitala je.

Bio sam gladan i premoren, ali rekoh: „Mogli bi.“

Do nas se ubrzo došuljala i kolegica s punđom i dosta tog prstenja na debelim prstima. Zagledao sam se u sve to zlato.

Još su dvije stanice preostale do okretišta i to smo kratko vrijeme iskoristili komentirajući ovu prevrtljivu veljaču.

Izišli smo na zadnjoj stanici, pozdravili se s kolegicom koja je šmugnula u svoj auto parkiran odmah do okretišta, a mi smo se uputili do šoping centra na rubu kvarta.

Vjetar je mahnitao pa smo se čitavim putem borili da nam ne pokida dragocjene kišobrane.

Utrčali smo u kafić i sjeli za stol odmah do stakla.

„Kao u tramvaju“, rekoh.

„Ah, da.“

Nekoliko gostiju što su stigli za nama instinktivno su se povukli dublje u prostor. Naručili smo pive i zapalili cigarete.

„Kako ti je sin, koji je sad razred?“ upitah je.

„Mah… Ne pitaj, ponavlja drugi“, reče oštro.

Hoću li ja ikada u životu naletjeti na nekog čije dijete rastura na fakultetu, osvaja rektorovu nagradu, bude poznat dalje od kvarta u kojem se rodio i živi, prima stipendiju od neke svjetske korporacije… Jer, znam da joj sin uči za automehaničara i samo mora završiti te tri godine.

„Pa gdje je zapelo?“ rekoh.

„Ma, gdje je zapelo… Eno gdje je zapelo!“ reče te pokaže prstom preko puta, na ogroman, neprobojan lokal, oblijepljen likovima s igraćih karata.

Pogledao sam u tom pravcu: neki lik je cupkao ispred ulaznih vrata, pušeći cigaretu i pišući poruku na mobitel. Onda je otvorio ta vrata, šmugnuvši natrag u mračnu utrobu kladionice.

„Da… to je postala prava pošast“, rekoh.

„Dripci balavi…“ rekla je.

„Jel se baš ozbiljno zakačio? Možda ga pusti.“

„Gledaj, takav mu je bio i stari, to je to… To je krv, to je jebeni nogomet, klađenje, laka lova, a ništa rad, trud, ništa… ništa…“

„Pa… Šta se desilo sa starim, kaj je umro?“

„Ma kaj bi umro, bogztobom! Znogirala sam ga. Ko ga jebe!“ rekla je i sasula pivo u sebe.

Mislio sam reći nešto kao, bolje rat nego rad ili bolje grob nego rob, ali samo sam svrnuo pogled na plazmu okačenu iznad šanka: neka Štefanija je pozdravljala rodbinu i sve koji je znaju te je naručila pjesmu Nitko nema dva života. Tad je zasvirala i grupa sklepana od petorice prilično ozbiljnih imbecila. Ova hrvatska stvarnost, pomislih, nadilazi samu sebe, trudi se usisati sve nas u torus bizarnih besmislica. I, ide joj, ono, sve bolje, iz dana u dan napreduje i raste u svojoj sve grandioznijoj ispraznosti.