Neženje i demografska propast | Mario Brkljačić

GORE SE MOŽE

 

Dogovorio sam sa Stivom da se nađemo u plehnjači na placu pa da krenemo dalje. Dobro sam se dodatno zabundao i izišao iz hladnog stana tako da me ledara vani i nije baš iznenadila.

„Oprostite što vas prekidam!“ s vrata rekoh gazdi koji se na šanku obračunavao s buncekom i dinstanim zeljem. Kad bi progutao zalogaj, odigao bi crne obrve do vrha glave i ta me slika, na neki čudan način, plašila, a zatim bi snažnom podlakticom prešao preko ćela poput tenisača što se sprema servirati viner. Disao je bolesno, kroz nos.

„Kaj bute, sused?“

„Espreso i jeger“, nasadio sam dupe na barski stolac i pripalio cigaretu.

Na parteru, uz izlog, uz pivo, jedan lik je davio drugoga.

„Znaš kaj mene najviše muči?! Najviše me muči pravda. Pravda. Pravda me muči. Jebate, to mi srce oče potrgat. Razmeš? Gle, dižem se u tri ujutro i tak svaki dan i idem delat, a ovi se zajebavaju!“ gnjurao je pravednik i prstom pokazao na plazmu okačenu na zidu iznad gajbi s praznim pivskim flašama. Na telki je bio dnevnik i to što smo birali na izborima – odijela u saborskim klupama.

Za drugim stolom, tri očajnika samo su šutke ispijali piva i prazno piljili pred sebe, poput likova sa stećaka u Radimlju.

Sva sreća što je Stiv brzo stigao. Suknuo sam cugu, platio i izišao.

Vozio je prema nasipu.

Sunce se rastakalo u točkastoj izmaglici što se skupljala na šoferšajbi. Stiv bi povremeno uključio brisače. Valjda zbog slabog akumulatora, brisači su radili svoj posao polako, nevoljko stružući staklom.

Stali smo kod rampe na nasipu, izvadili pribor i krenuli prema rijeci. Kao da hodamo po staklu, trava je tako pucala pod našim čizmama, a kad bi koljenima zakačili porculanske grančice lijeske, samo su se sasule na tlo.

Doklizali smo do vode.

„Kao Pastorala“, promumljah.

„Kaj, pastorala?“ veli Stiv.

„Ma… Niš, Carver“, kažem.

Stiv je samo teško uzdahnuo. Onda je potego rakiju iz čuture. Potego sam i ja. Gledali smo rijeku koja se pušila.

„Tu ne puši se juha, tu hašiš se puši“, citirah pjesnika.

Stiv me više nije slušao već je zamahnuo u vrtlog iza jednog divovskog betonskog bloka. Lovio je jigom za smuđa ili štuku.

Rastvorio sam tronožac i sjeo.

Sava je tekla nevoljko. Kao moj život u ovoj zapuštenoj zemlji.

Otpijao sam rakiju dok je Stiv pokušavao što bolje džigati da izmami ribu na dvoboj. Vješt je. Odmah se vidi: radi to lakoćom profesionalca, smireno, koncentriran kao kobac na zeca.

Šum rijeke prekidalo je samo fijukanje najlona kroz zrak.

Nekoć davno, na ovom sam mjestu pecao s ocem. Moj je zadatak bio da mesni narezak ili tvrdi sir narežem na kockice kako bi stari mogao vabiti klena ili mrenu.

I išlo nas je, ali prije nego što bi krenuli kući, stari bi svu ribu vratio rijeci i to me užasno ljutilo čak i više nego što su me ljutili tramvaji koji su strugali mostom iznad naših glava.

Pušio sam i čekao da rijeka proguta sunce.

Ubrzo je noć progutala nas.

Više nismo kužili gdje prestaje rijeka a počinje zemlja i samo jedan krivi korak mogao nam je presuditi odlazak među zvijezde.