Neženje i demografska propast | Mario Brkljačić

JA SAM TE STVORIO JA ĆU SE UBITI

 

Kako utješiti tog psa, pomislio sam, sjedeći na rubu duboke fotelje u prostranom dnevnom boravku, natovarenom krupnim komodama, debelim sagovima, trosjedima i vitrinama, u velikoj kući gdje sada žive samo Neno i njegov vučjak.

Luks je zijao u mene tim, ko ugalj, crnim očima i jedino što sam mogao učiniti to sam i učinio: dlanom sam mu brisao suze kojih zapravo nije ni bilo, ali mi ljudi i inače činimo stvari koje se ne mogu svesti u okvire normalnosti. A i ta takozvana normalnost to je zapravo čvrsto stegnuti kaiš iznad naših ustrašenih guzica.

Više nisam znao tješim li ja to njega, na moj nespretan čovječji način, ili to on pokušava utješiti mene.

Tipovao bih ipak na ovo drugo.

Neno se vratio iz kuhinje s bocom bijelog vina u ruci. U drugoj je držao čaše. Stavio ih je na stol i natočio nam.

„Samo zapali… Sad mu više ne smeta“, rekao je.

Zapalio sam cigaretu i otpio pola čaše. Pogledao sam kroz guste razmaknute zavjese kroz prozor: snijeg je sve jače padao.

„Bila je i policija. Neki mlađi lik, lukav, sitnih očiju tu me pokušavao isprovocirati nekom zvuzlanom spikom. Jebiga, šta ćeš…“

„Fakat, jesi bio doma kad se stari…“

„Ma… To je isplanirao. Nije afekt. Čekao je tajming. Bio sam kod tipa kaj mi je prodal Ladu. U Velikoj Mlaki je tip. Dao mi je paktreger. Zadržao sam s njim u nekoj krčmi tamo. Eto… jebiga“, rekao je.

„Pa jel bilo kakvih naznaka da će to učiniti?“ upitao sam.

„Ma kakvi, ništa. Bio je pogođen kad je mama umrla, ali nosio se s tim nekako, skupa sa mnom, a i dosta je vremena prošlo otad. Jednostavno, izgleda da je skroz izgubio volju, a i inače je bio tih i povučen tip, znaš da se klonio birtija, galame… gluposti svih vrsta. Zadnjih godina igrao je stalno šah tu na ovom kompu.“

Moram priznati da mi je laknulo kad se oglasilo zvonce. Neno je prišao prozoru.

„Fric i Stiv.“

Izišao je otvoriti im dvorišna vrata. Začudo, Luks je ostao u sobi, zijajući kroz pozor u pljusak snijega vani. Tek kad su se začuli koraci odvukao se do vrata.

Neno je donio još dvije čaše i novu bocu vina. Fric i Stiv su zasjeli na trosjed. Luks je ostao na vratima, zureći od tamo u nas.

„Neno, da ga izvedem na kratko?“

„Ma… ne znam. Vidiš kako pada“, rekao je.

„Nema veze“, rekoh.

Godio mi je oštar zrak, taj suh brašnast snijeg i tišina što je zavladala posvuda.

Šetali smo uskim uličicama, vijugajući uokolo tim labirintom radničkih kuća, nagruvanih bez reda i smisla. Dovukavši se do parkića uz bivšu ambulantu, zapalio sam cigaretu i otro pahulje s vučjakovih leđa.

Kad se pokenjao, krenuli smo natrag, prateći vlastite tragove.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.