Neženje i demografska propast | Mario Brkljačić

NEDJELJA

Kad god svratim u ovu odurnu birtiju na placu taj bizon od gazde jede.

Sad ždere sarmu i restani krumpir. Ima nove zube što se bjelasaju pod halogenkama na šanku. S brčina mu vise gliste zelja dok vilicom grabi krumpir. Kao da to nije dovoljno još i gleda reprizu Fio šoua.

Ali, kad mu je pivo devet kuna…

Otklizao sam do najudaljenijeg stola da ne gledam, ne slušam i ne njušim to.

„Sused, kaj bute?! Viski, ko i inače?! Ahahaha…“

To su njegove šale, glupe su, ali seljačke.

„Evo pivce, sused. I, najte kaj zamerit, samo se šalim“, veli Niče.

„Mah… Kajgod“, rekoh.

Natočio sam pivo do vrha čaše, zapalio cigaretu i ostao zuriti u tu nedjelju. Je.

Ne treba biti ljutit.

Ne treba očajavati, niti biti snužden.

Ne treba se skroz odati alkoholu, a kamoli drogama.

Ne treba hodati stanom kao izgubljen.

Ne treba prljave čarape bacati u smeće i hodati okolo neobrijan.

Ne treba prestati hraniti ribice samo zato jer je akvarij njezin i nije ga odnijela.

Jer sve što je propalo s razlogom je propalo (Hegel). Vjerujem da je otišla s gorim od mene i da će se možda jednog dana vratiti. Ali, kad bolje razmislim… baš da naleti na goreg od mene.

Dakle, na ljubav treba gledati kao na zabavu uz roštilj: sve je super kad se ugljen zažari, a meso zacvrči na usijanoj rešetki, kad znoj poteče s čela, oči zasuze, a sline procure iz usta. Tad je i vino na akciji iz Spara fantastično, i njeni roditelji uopće ne smetaju kad zovu svakih pet minuta, a njen zadrigli mops je najljepši pas kojeg sam vidio. I zagoreni komad vratine što je pao na mopsa ćemo pojesti ahahaha… Ljubim te…

Ali, poslije nekog vremena… Taj strašan vonj vodom ugušenog roštilja… Ta rutina preživljavanja, ta mučna svakodnevica.

Je.

Trebao bih otići doma i pojesti nešto, umjesto što sjedim tu, u ovom otužnom bircu i gledam recepte na Coolinariki. Ja, što sam nekad izlazio van u ponoć, a vraćao se s divljih tuluma nakon par dana.

Možda… ove krpice sa zeljem?