Neženje i demografska propast | Mario Brkljačić

OBLACI BOJE ŠLJIVE

 

Kadu sam napunio do ruba vrućom vodom, sjeo i igrao se ping-pong lopticom: potopio bih je i pustio da iskoči.

Kad mi je to dojadilo, zagnjurio sam, odbrojavajući… Nakon svega pet sekundi zaključio sam kako je krajnje vrijeme da prestanem pušiti.

Bila je nedjelja prijepodne i poslije kupanja sam se muvao stanom, prekapajući po pločama i knjigama. Većina mojih junaka su već mrtvi i njihove slike s omota blijede.

Gle, i luckasti Lux Interior sada je možda susjedov pas što cvili sam u stanu, a Lou Reed je prošao kroz vatru i sada pjeva u krošnji stabla u Helsinkiju.

A pisci, oni umiru još za života.

Dobro da me je nazvao Neno, jer mi je već bilo muka od samog sebe, propalog u starom kauču, s daljinskim u ruci, okružen vinilima i knjigama.

Kakav jad. Mislim na teve.

Obukao sam se i izišao.

U bircu je već bio Fric. Pio je kavu. I ja sam naručio isto. Izmijenili smo nekoliko uobičajenih opaski o vremenu i životnim tegobama, a onda je Frica nešto inspiriralo. Otprije godinu dana krenuo je na reiki i sad stalno nosi ruksak prepun skripti i knjiga. Zadnjih tjedana ozbiljno proučava hinduizam i budizam i više ne mogu s njime samo tako piti i šutjeti.

„Čovjekov se život, zapravo, u mnogome ne razlikuje od muhinog. Malo se prekapa po mesu, pa po govnima. Sve do konačne dezintegracije u samsari kad će, možda, postati cvijet ili štakor“, rekao je, otpivši gutljaj i smireno položivši šalicu natrag na tanjurić.

Ostao sam zatečen.

Stvarno nisam znao što bih rekao, pa sam otišao na zahod.

Odvrnuo sam slavinu i pustio vodu da teče. Pomislio sam kako me još samo to ogledalo drži na okupu. Oprao sam ruke, obrisao ih papirom i vratio se za stol.

Na ulicu se zakucavao pljusak, a nabrekli oblaci boje šljive samo što se nisu srušili na periferiju ovog grada.

Iako sam davno čitao Hessea, Košulju sretnog čovjeka i Bardo Thodol neki su mi pojmovi ostali u sjećanju. Najzagonetniji mi je onaj da smo mi samo pojave lišene istinskog bitka i u kontekstu izrečenog mi se zaista ne razlikujemo od muha, ali… Nije li ovo previše, za nas, zarobljene u toj nedjelji, u ovom zakutku svijeta?

Sva sreća da je došao i Neno. Bio je dobro raspoložen.

„Još ste na kavi?“ rekao je, otresajući rukave jakne. „Budemo po pivu, a?“

Htjedoh reći kako bih radije još jednu kavu, ali konobar je već skidao čepove s Karlovačkog. Valjda i za to postoji razlog.

I da, bio sam u pravu.

Neno je izvadio ključeve novog auta. Zagledao sam se u privjesak s poznatim simbolom vikinškog broda.

„Ima i vitlo“, rekao je značajno, ispivši u cugu pola flaše piva.

„Koja je godina?“ upitao sam.

„Dvijeisedma, prvi vlasnik, odlična.“

„Hajde… Fino“, rekoh pomirljivo, nadajući se da neće ulaziti u dublju opservaciju. Kucnuli smo se flašama i pričekali sekundu da nam se pridruži i Fric.

„Kaj si ti tak smeten?“ upitao ga je Neno.

„Nisam smeten… Nego, gdje si parkirao?“

„Iza, kod mesnice. Hoćeš ići pogledat pilu?“

„Ma… Mislim da je počela tuča.“

I zaista, sručila se svom žestinom. Kuglice leda su odskakivale posvuda uokolo. Huk se mogao čuti već i u bircu.

„Bokte, Neno, da ga preparkiraš pod neki krov!“ rekoh.

Neno je vrtio glavom, procjenjujući snagu tuče. Ustao je i prišao staklu. Masirao je obrve i kimao. „Ovo je goli kurac za Ladu Nivu, čovječe!“ izvalio je slavodobitno vrativši se za stol te se okrenuo konobaru: „Braco! Daj još rundu!“

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.