Posudi mi smajl | Nora Verde

VOODOO CHILE

Bila je osamdeset i neka. Bila sam ful mlada. Prvi put na pravom tulumu. S kojeg se nisam morala vraćat doma, mogla sam prespavati do popodne. Tulumu s alkoholom, povraćanjem, glasnom muzikom, mirisom pomiješanog pepela i skorenih mlakica pelinkovca na podu u kuhinji. Netko mi je u to vrijeme na kasete snimio „Revolver“ i „Sgt. Pepper…“ Beatlesa. Puštala sam ih cijelu večer dok su me svi oni malo iskosa gledali, jer, jebi ga, bilo je vrijeme Bajage, Čorbe, Đavola i eventualno Parnog valjka i Psihomodo popa. Sa mnom na kauču ležao je dečko kojemu sam se sviđala. Nisam znala što bih činila. Nekako smo zaspali, a ja sam lukavo pred spavanje stavila „Sgt. Pepper“ da još jednom iscuri u komadu. Zora se dugo probijala da dođe do izražaja i negdje u san me odvela „A Day In The Life“, jedna od najmagičnijih Lennonovih i McCartneyevih stvari ever. Probudio me prvi mamurluk ujutro, kad me već ni Bog nije mogao spasit od Psihomodo popa, kojeg sam voljela, ali jebi ga, i tad sam već trebala gospođicu Psihodeliju u svom životu. Hendrixov „Electric Ladyland“ sam otkrila tek 17 godina kasnije i bila ljuta k’o pas što mi neka budala to nije prije pustila. Sve u svoje vrijeme, šapuću mudraci, a kurac – neke stvari propustiš i ljut si zbog toga. Siguran da bi se sve događalo drukčije da si ih čuo, vidio ili doživio. Znao bi više, imao česticu više u registru, zrno mudrosti više. Kritični trenutak bi te mogao poljubit u guzicu! Psihodelija, akustične i električne gitare i darkerština, time me uvijek mogu oraspoložiti, to je već jasno, ali nitko, ni tada ni sada, ne pokušava. A recept sam im stoput vrištala na uho. Tako me možeš povaliti bez ispaljenog metka i tvoja sam. Takva sam, potkupljiva, razorna, nezajažljiva… Peder u duši, to sam uvijek govorila za sebe.