Era gmazova | Martina Vidaić

JESEN JE RODILA TKIVO

možda ne znam puno o životu, ali znam o bojama;
kad se trešnja i kuća zažute, čizme treba zacrniti.
to je vražji posao, a vrag nikad ne spava, čak ni popodne,
uvuče se u nokte i kasnije ga je teško isprati.

žuta kuća luđački titra na lokvi.
malo dalje, lokva mreška trešnju kao
trgovac majicu na štandu, robu sumnjive kvalitete,
zadnji trzaj prirode da podvali boju bez pokrića.
puž pokušava odvući krošnju u kuću,
on misli da svaka kuća nastaje kao njegova,
kad se izluči najtvrđi dio sebe.

zdenka izlazi i ulazi u kuću kao kukavica.
i nju je žuto izmamilo na površinu. bunarski dobar dan
razmazuje po meni kao sir s kojim dijeli ime.
ćelava je zbog raka pa nosi ružičastu maramu.
trebala bi nositi žutu, ili barem crnu.
ovako, život zvuči neuvjerljivo kad se napiše.
ipak, dobra strana bojā je njihova prilagodljiva simbolika;
ako baš hoćeš da netko živi,
dopustit ćeš mu malo ružičaste laži.

lokve se lede, led se crni od pogleda na čizme.
sad treba ući u kuću i otipkati pokušaj života arial black,
najdeblje, kao da je patina iz noktiju
ušla preko tipkovnice. popustiti težnji poezije
da nadvlada život u koji je uvučena,
da iz mekog tkiva izluči još mekše.
i pritom uopće ne nastane kuća.