Era gmazova | Martina Vidaić

KOLOVOZ, PODNE

klizeći po glatkom kamenju u masi turista
pokušavam doseći kafić na trgu, besplatnu čašu vode.
lako me razlikovati od turista,
vide ružičasto, izgledaju crveno.
goli, odozgo bi nalikovali lavi. to svakako
olakšava posao džeparima i trgovcima.
jedan takav čeka iza ugla,
jezivo vreba kao here’s johnny!
pa hop! na mene (?)
pristajem prije ponude. on me gleda kao lemur,
ne pristaje na takvo pristajanje.
prsti nalik na pržene hrenovke vade novčanik
koji se brzo asimilira, znojan i raspuknut po sredini.
on vadi knjižicu smotanu u tuljac,
nudi mi putovanje u središte sebe.
preventivno zaustavljam erupciju koja unutra kuha,
pompeji su me naučili da poslije pepela dolazi lava.
nudim dvadeset kuna. on ne prima iznad deset,
nastavlja hvaliti knjižicu.
turisti prolaze s digitalnim sjećanjima,
sa životima od dvadesetpet deci,
navaljujući na nas jer smetamo toku.
sunce mi silom spušta glavu,
kao, popuši već jednom.
dajem sto kuna, kupujem začuđeni muk,
prije nego voda sasvim odustane od mene.
pompeji su me naučili da je pepeo najbolji konzervans.
i onda si tako beznadno spašen.