Era gmazova | Martina Vidaić

POVIJEST KVRGAVOSTI

tu u zglobu imala sam neku kvrgu,
sklupčanu baburu koja će odšetati
čim prođe opasnost.
od babura nastaju gumene loptice,
automat pun takvih loptica pao je na djevojčicu
i ubio je. pomislila sam,
mora da je grozno mrziti nešto toliko bezazleno.
i dalje je rasla, sad već sličnija ping-pong loptici
koja se negdje slučajno uvukla,
kao kad sitniš dospije u postavu bunde,
samo što su u međuvremenu
povećali ping-pong loptice na četiri centimetra,
a doktor je rekao takve ciste narastu najviše dva.
uostalom, nisam baš bila talentirana,
na svim sam turnirima prva ispala.
ja uvijek dobijem neku malu neugodnu bolest,
napad površine,
pasivno tkivo podmetnuto u tjelesnim džepovima,
bolest kojom ne možeš kupiti smrt.
doktor je rekao probit ćemo iglom i isisati.
isisano je sličilo na „ljigavce“
koje su djeca nekad bacala na školske zidove.
bezazlena, ali neugodna stvar, ostavlja mrlje
koje se ničim ne daju oprati.
moja se sestra igrala jednim takvim,
nije ga bacila na školu nego na mene,
da oboje ostanu sačuvani. pametan postupak,
ona sad studira medicinu,
a „ljigavac“ je dobio latinsko ime.