Kazahstan | Suzana Đođo

DAN JEDANAESTI

Almaty je zanimljivo mjesto. Postoje tu visoke planine, riječni kanjoni, milijun i pol ljudi, planinska i stepska klima, crkve i bulevari. Nismo zainteresirani. Smrzle su nam se noge u potoku jer ih predugo nismo izvadili. Ne možemo šetati gradom. Ne tiče nas se šetati gradom. Potpuna praznina, još jednom najpreciznije predočena kao vakuum. Budala smo, smatramo. Jadni smo, osjećamo. Pomakli smo se u dva dana od klupe do potoka. Jedno deset metara prehodali smo na nogama male sirene i umočili noge u vodu, ne bi li postale peraja. Nisu.

Na tijelu nam je tanak sloj tuđeg znoja i ostalih tjelesnih fluida kojima ne znamo ime. Poklon gostoljubivog domaćina iz stepske šatre. Pretvara se u trajnu emulziju koja nas sve više stišće. Potrebna nam je njegova sablja da je rasparamo. Kad ne bi bili temeljito ustrašeni i ozbiljno zabrinuti za posljedice ove imaginarne odiseje, otišli bi korak po korak natrag u imaginarnu stepu. Za svaki slučaj, zaledili smo noge držeći ih dan i noć u brzoj i hladnoj vodi potoka. Sad ih sušimo na suncu. Ako se oporave i krenu, pucat ćemo u njih bez pardona.

U čipu ne postoji više ništa osim osam stotina potezača konopa na suprotnoj strani od nas. Na promotivnim majicama sponzora piše im “želite vlastiti jurt u stepi? ništa lakše”. Ispod toga nacrtana je sablja s oštricom koja se presijava. Osam stotina dobroćudnih trbonja s mišićima fizičkih radnika, ne žele nam zlo, kažu, već eto, vuku, vuku, vuku, vuku. “Dođi po mene”, pišem na Nokiju ukočenim prstima. Šaljem sms na Motorolu u provinciju Gelderland, čovjeku koji je obećao biti s nama dok nas smrt ne rastavi, u dobru ali i u zlu.
Hic zlo hic salta. Čekamo.