Čerupanje feniksa | Franjo Janeš

III.

Oduvijek strog i nepopustljiv, hrvatski domoljub Zdeslav rijetko se smijao, a još je rjeđe kod drugih izazivao smijeh, no Mislav se nije mogao sjetiti da ga je ikad vidio ovako sumornoga, osim možda onomad kada ga je kao šestogodišnjaka uhvatio u igri sa seljačkim djevojčicama. Bolovi od šibanja što je uslijedilo još mu se skrivaju u tijelu kao talog u posudi koji razmuti svaki put kad naglo sjedne ili previše žustro doskoči na konja.

Pod poglavnikove kolibe nalazio se jednu stopu ispod razine zemlje. Prozora nije bilo, ali vatra u ognjištu davala je malo svjetla i dovoljno topline. Muževi su posjeli na zemlju i tijelima formirali krug. Osim poglavnika i njegova prvorođenca u kolibi su bili seoski vrač Višeslav, njegov nećak Kluk, istaknuti ratnici Ladislav Groza i Muhlo Srbosjek te Vonomir, zapravo ni po čemu istaknut, koji se ovdje našao da popuni broj. Tako je bar mislio jer sedam je odvajkada bio sveti broj koji donosi sreću. Šest je, s druge strane, bio bezvezan i nikada korišten među precima.

Vonomir se nadao da će brzo biti gotovi jer je od dugog jahanja na otvorenom zaboravio koliko ljudi smrde, pogotovo kada ih se u većem broju nagura u zatvoren prostor koji nije svježe mirisao ni kad je bio prazan. Žmirkao je dok su mu se oči privikavale na polumrak. Odsjaji vatre plesali su po životinjskim kožama na zidovima. Kože kao da su se migoljile, što od odsjaja, što od muha koje su se rojile po usmrđenoj dlaci.

Zdeslavova žena Buga prošla je kroz pregradu od grube tkanine i ušla u glavnu prostoriju noseći pladanj na kojem su se zibale drvene čaše pune medovine. Najprije je prišla mužu i poklonila se, zatim mu pažljivo predala čašu koju je ovaj uzeo bez riječi. Čekao je da žena obavi što mora da muškarci mogu započeti s poslom. Dobivši od majke čašu, Mislav joj se toplo nasmiješio, a ona mu je pomilovala lice riskirajući muževu pokudu. Podijelila je preostale čaše, još se jednom naklonila i nestala iza zavjese. Slijedilo je kratko srkanje i mljackanje, nakon čega su se sve oči okrenule prema Zdeslavu, uz iznimku razrokog Ladislava kojemu je jedno oko vazda bježalo u manje važnim smjerovima.

Kada je procijenio da je šutnjom dovoljno podigao napetost, poglavnik je pogledao prema vraču i kimnuo. Ovaj se zakašljao i počeo graktati. Nitko u selu nije imao tako neugodan glas, što je u važnim prigodama bilo korisno jer je onemogućavalo drijemež i lutanje misli.

„Plemenska braćo, ponose roda svog.“ Psihološka pauza. „Mračna vremena dotakoše livade koje nam bozi dadoše da ih napučimo snažnim i pobožnim muževima. Nameće se izbor – otići drugamo ili se suprotstaviti zlu?“

Muhlo je zaroktao nešto nerazumljivo, na što je Ladislav osjetio potrebu dodati: „Bogovi i Hrvat!“

Višeslav je zadovoljno kimnuo i nastavio: „Muhlo Srbosjek je na povratku s junačkog pohoda zatekao lomaču na kojoj se pržilo meso naše voljene braće. Žao mi je što moram reći da je to naših ruku djelo.“

Mislav se nije mogao suzdržati: „Je li i njih zahvatila tajanstvena bolest koja je napala Branimira Hvaljenog?“

„Branimir Hvaljeni je ležao na lomači iako ga niste mogli prepoznati“, rekao je Višeslav. Znači da je bio ljepši nego inače, mislio je Vonomir i primijetio Ladislavov smiješak. Budući da je Branimirovom smrću napokon postao najbolji ratnik u selu, zračio je kao užareni čelik u kovačnici. Vonomir je osjećao potrebu da ga, baš kao užareni čelik, izudara kovačkim čekićem.

„Iz straha od bolesti nismo ih prostrli kako je uobičajeno“, nastavio je Višeslav, „ali izvršili smo pogrebne obrede. Duše su im mirne.“

Duše im se suše, mislio je Vonomir, ako su ih ikad imali.

„U pitanju je neka srpska kletva“, rekao je Muhlo, mrzovoljan kao obično. Nije likovao zbog Branimirove smrti jer se odavno pomirio s činjenicom da će uvijek biti boljih ratnika od njega.

„Srbi su jedino objašnjenje“, složio se Zdeslav. „Kao što znate, bolest se pojavila nakon što se Branimir Hvaljeni vratio s junačkog pohoda u kojem je slomio srpsku silu i mačem uništio simbol njihovih lažnih bogova.“

Očito nisu bili sasvim lažni ako su na Branimira bacili kletvu, mislio je Vonomir. A ako je Branimir Hvaljeni postao Branimir Paljeni, onda se nikom od njih ne piše dobro.

„Sjećate se kako je bilo“, rekao je Višeslav, „Branimir se vratio snažan i nasmijan kao uvijek. Nakon sedam dana napala ga je vrućica. Pa kašalj i sluz kakve nikad nismo vidjeli. Nakon novih sedam dana bez poboljšanja bozi su nam kroz vatru poručili da je na nama da razbijemo kletvu.“

„Naš napad je bio uspješan“, promrmljao je Muhlo.

„To nitko ne sumnja“, rekao je Zdeslav, „ali dok vas nije bilo, kletva se proširila na Branimirovu obitelj. Oboljela su čak i djeca iz susjedne kuće. Bili smo prisiljeni očistiti njihova tijela vatrom prije nego pošast zahvati čitavo selo.“

„Nažalost“, preuzeo je Višeslav, „jutros je i Zdeslavova sestra Tuga počela šmrcati.“

„Teta!“ vrisnuo je Mislav, na što ga je Zdeslav ošinuo pogledom.

„Znači, spaljivanje nije pomoglo“, rekao je Vonomir.

„Pomoglo je, pomoglo“, uzvratio je Višeslav, „ali jutros je posijano sjeme novih nesreća.“ Pustio je da petero neupućenih grca u neznanju prije nego je udijelio milosrdni udarac. „Nestala je škrinja bogova.“

Začulo se nekoliko brzih udisaja kao da je vjetar iznenada duhnuo u kolibu.

„Ali… škrinja bogova štiti naše selo od zla“, rekao je Mislav.

„Upravo tako, sine Zdeslavov“, rekao je Višeslav. „Zbog gubitka svetog kovčega bolest se vratila i nećemo je moći zaustaviti.“

„Kako je škrinja mogla nestati?“ pitao je Vonomir.

„Ukradena je, eto kako“, odvratio je Zdeslav. „Nitko nije vidio taj sramotan čin, ali sinoć je u selo došao neznanac. Ovo je zadnji put da smo gostoljubivi prema strancima, prokleta im djeca. Neki trgovac sa svakojakim čudnim predmetima, kao što je ovaj.“ Rastvorio je smotuljak tkanine i pokazao figuricu veličine šake koja je prikazivala ratnika s mačem.

„Jako zgodno“, rekao je Vonomir i umalo zamolio može li i on dobiti jednu.

„Tog sam čovjeka primio pod vlastiti krov“, režao je Zdeslav, „a on mi je uzvratio krađom plemenske svetinje!“

„Je li ga itko vidio kako odlazi?“ pitao je Vonomir.

„U zoru ga više nije bilo“, mračno će Višeslav. „Kao ni škrinje bogova.“

„Škrinja mora biti vraćena“, brundao je Zdeslav. „O tome ovisi budućnost naše djece.“

„Kako ćemo je vratiti kad ne znamo na koju stranu je lopov krenuo?“ pitao je Vonomir.

„Svarog je bio milosrdan“, rekao je Višeslav. „Prije svitanja spopala me nesanica pa sam izišao na svježi zrak. Ugledao sam priliku koja se udaljavala prema šumi na zapadnom rubu sela. Tada nisam tome pridavao puno pažnje, ali izjutra je sve bilo jasno.“

Nisi pridavao puno pažnje jer si imao važnijeg posla, stari pohotniče, mislio je Vonomir. Iz Višeslavove kolibe uopće se ne vidi zapadna strana sela. Iz Vonomirove, naprotiv, pogled je savršen.

„Poslat ćemo skupinu ratnika da pronađu škrinju i vrate je u selo“, rekao je poglavnik. „Naši najbolji mačevi, Ladislav Groza i Muhlo Srbosjek.“ Dvojac je počašćeno kimnuo. „Naš najbolji tragač Vonomir i sin mu Miroslav.“ Višeslav se jedva primjetno nasmiješio.

Svi znaju da ima boljih tragača od mene, ali ti bi ga još malo umakao, stari prokletniče, mislio je Vonomir dok je dostojanstveno kimao zbog ukazane časti.

„Mladi Mislav i Kluk.“

Mislavovo lice ozarilo se kao da je kolibu probila zraka sunca. Suznih očiju promucao je: „Oče, hvala ti.“

Suspregni te suze dok te nije ošamario, mislio je Vonomir. Bilo je jasno da Mislava šalje u nadi da će poginuti jer za nasljednika preferira malog monstruma, koji mu je sličniji.

„Zadnji suputnik bit će vračev šegrt Žulj“, zaključio je Zdeslav.

„Sedmorica odabranih“, dostojanstveno će Višeslav. „Vaša misija mora biti tajna. Nitko izvan sela ne smije znati kamo ste se zaputili. Pogotovo ne oni dosadnjakovići sa sjevera koji misle da su nam gospodari.“

„Oni koje nitko ne razumije?“ pitao je Vonomir.

„Baš oni“, rekao je Višeslav.

„Meni sve što kažu zvuči kao lavež“, šapnuo je Kluk u Mislavovo uho. „Av av av.“

„Zato ih i zovu Avari“, šapnuo je Mislav.

„Oni vas ne trebaju brinuti jer su vlast nad ovim krajevima prepustili nama“, dometnuo je Višeslav.

„Važno je da krenete odmah jer vremena je sve manje“, rekao je Zdeslav.

„Bez brige“, zagrmio je Ladislav, „glava tog srpskog izroda već sutra će se klatiti na ulazu u selo.“

„Ako se zaputio na zapad“, rekao je Vonomir, „kradljivac nije iz srpskog plemena.“

„Možda nas je htio zavarati“, nije se dao Ladislav. „Možda je namjerno krenuo okolnim putem, konja mu jebem šepavog.“

„Sve je moguće“, rekao je Višeslav, „zasad ne znamo tko je naš tajanstveni neprijatelj. Izgledao je manje-više normalno. Imao je tamnu kovrčavu kosu i neobično kratku bradu.“

„Srbi nisu dovoljno lukavi za takvo što“, rekao je Zdeslav, „u pitanju je urota nepoznatog centra moći.“

„Mogao bi biti bilo tko“, složio se Višeslav. „Mogli bi biti muškarci koji liježu s muškarcima.“ Grimasa gađenja navukla se na ozbiljna lica muževa. „Mogle bi biti velike osvajačke vojske koje se navodno primiču s istoka i zapada. A možda je i ona sekta što se kao pošast vraća u krajeve koje je nekad opustošila. Ime joj je kršćanstvo.“

Ladislav i Muhlo pljunuli su u isto vrijeme.

„Je li istina“, odvažio se Kluk, „da krštenje izgleda tako da ti gurnu glavu pod vodu dok se ne udaviš i postaneš živi mrtvac kao njihov bog?“

„Gdje si to čuo, sine Ljudemislov?“ pitao je vrač.

„U selu“, nesigurno će Kluk. „Uz vatru.“

„Zašto onda sumnjaš u istinitost mudrih riječi? Da, kršćanstvo je opasno i približava se. Uskoro će pružiti svoju čavlom probijenu ruku.“

„Nikad!“ zagrmio je Muhlo. „Rvati su oduvijek bili predziđe pravih bogova. Nikad se neće odat kršćanstvu, tako mi krvi djedova!“

„Kršćanstvo nije jedina opasnost koja vreba u zapadnim šumama“, nastavio je vrač, „te su krajeve naši muževi slabo istraživali.“

„Tuđe nećemo, svoje ne damo“, dometnuo je Ladislav.

Višeslav je nastavio: „Priča se da u neistraženim šumama obitavaju vampiri, nemrtvi stvorovi koji piju krv.“

„Fuj“, rekao je Kluk.

„Tamo su navodno i druidi – tajanstveni čarobnjaci stari nekoliko stotina godina.“

„Oronuli djedice baš me i ne plaše“, šapnuo je Kluk. „Kad krene borba, uhvatit će ih u leđima i onda su gotovi.“

„Vukodlaci i vile“, nastavio je Višeslav, „zli patuljci.“

„Oni ne bi trebali biti problem“, šapnuo je Mislav.

„Zlodusi koji vrište noću.“

„To je problem samo ako budemo spavali u blizini“, šapnuo je Kluk.

„I ono najgore – nevidljivi ljudi iz uklete šume.“

„Njih sigurno nećemo vidjeti“, omaklo se Kluku naglas.

„Moli se Svarogu da oni ne vide tebe, sine Ljudemislov, jer to će biti zadnji put da te itko vidio.“ Kluk je pognuo glavu pred prijekornim pogledima starijih.

„Što ako…“ odvažio se Mislav, „što ako nas trag odvede baš do uklete šume?“

„Onda nek vam Svarog pomogne“, rekao je Zdeslav, „jer svatko tko pokuša ući u šumu, umire na licu mjesta. To nije samo legenda.“ Zdeslav je zastao kao da mu nije ugodno otvoriti kutiju sjećanja. Oči su mu se caklile dok je gledao kroz svoje sugovornike i zborio tiho, kao da razgovara sam sa sobom: „Kao mladi ratnik došao sam do ruba uklete šume. Mislio sam da su uzdasi mrtvih samo bapska priča, ali svojim sam ušima čuo kako iza breza, hladnih i ukletih, dopiru glasovi, toliko jezivi da mi se ledila krv u žilama.“ Zastao je i pognuo glavu. „Muncimir, moj najbolji prijatelj, nije ozbiljno shvatio uzdahe upozorenja. Preklinjao sam ga da ne bude lud, ali nije slušao. Ušao je u šumu. Bio je već prošao prva stabla, a onda…“

„Što?“ obezobrazio se Vonomir kad je šutnja postala pretenciozna.

„Njegovi udovi su poletjeli zrakom.“

„Što ga je raskomadalo?“ pitao je Mislav.

„Ne znam, nisam vidio kakva je to bila zvijer. Ako itko sazna, ne vraća se da o tome govori. Reći ću samo da me njezina rika još uvijek progoni u snovima.“

Začulo se zujanje muha koje su se gostile na ostacima medovine.

„Vremena nema“, rekao je Višeslav, „pa predlažem da naši odabrani počnu s pripremama i oproste se od najmilijih.“

Muževi su ustali. Mislav je htio zagrliti oca, no ovaj ga je odgurnuo i rekao: „Spremi se za put.“