Čerupanje feniksa | Franjo Janeš

XXXII.

I da nisam imao zadnju stražu prije zore, bio bih neispavan. Svaki put kad pogledam Damnanu, osjetim svrdlanje u želucu. Koliko god pokušavao, ne uspijevam iz glave izbiti ono što se sinoć zbilo. Došla je kao u mojim maštarijama, ali do krivog tijela. Iako je mislila da spavam, cijelo sam je vrijeme gledao. Ono što je počelo kao uzbudljiv prizor, s vremenom je postalo mučno. Prvo poniženje nastupilo je kad sam sjeme izbacio puno prije Mislava. Pravdao sam se pred samim sobom da je to zato što sam jedina intimna iskustva imao s desnom rukom i jednom seoskom ovcom (koja nije bila ni mekana) i što, za razliku od Mislava, nikad nisam vježbao silujući Srpkinje. Izgovori nisu pomogli, osjećao sam se bezvrijedno, kao poderana krpa ili, još gore, knjiga. Na mene se umjesto pokrivača spustila praznina, otprilike kad i Damnana na Mislava. Motrio sam gola, zadovoljna tijela kako se zibaju na mjesečini i drhtao.

Pokušao sam utonuti u blaženstvo nesvijesti, ali gorčina se uvukla pod moju kožu i ostavila me da plutam kao napuhnut leš na površini vode. Kao da sam preduboko udahnuo misao o svemu što bi moglo biti, a neće, razočaranje me prikliještilo iznutra, gnječilo kao kamena gromada, žrtvenik na kojem netko drugi kolje moje snove, a oni vrište i odbijaju nestati, ni živi ni mrtvi, teški kao truplo, lagani kao zao vjetar dok me progone u težini budnosti, u prokletstvu neprekinute svijesti.

Kada je procijenila da joj je stražarska smjena gotova, Damnana je ustala i, odjenuvši se, probudila Mislava kao sljedećeg na redu. Skoro je vrisnuo kada ju je ugledao. Tek sam tada shvatio da je blesan spavao u trenucima slasti. Ni on večeras nije bio miljenik bogova, sve nas podjednako mrze.

Damnana je legla i pokrila se ogrtačem. Vjerojatno se pravila da spava dok je Mislav prilazio da bi je promatrao. Ako je i spavala, možda je s druge strane svijesti čekala da i on njoj uđe u san, ali mamlaz ništa nije pokušao. Samo se držao za glavu kao da je napravio ne znam kakvo zlo. Da, plemenski zakon kaže da je prokleta i da ne zaslužuje da živi. Nabio bih plemenski zakon tako što bih nabio nju. Ne znam što bi mi dalo više zadovoljstva.

Kako god bilo, Mislav ju je cijelo vrijeme gledao, onako kako gladno dijete gleda oca koji jede, čekajući da dođe na red, uz razliku da Mislav svoju glad očito neće zasititi. Kad je došlo vrijeme, prodrmao je Kluka, kasnije i ovaj mene iako sam bio budan. Znajući da za mene neće biti sna, produžio sam svoju smjenu i pustio Mar Lona da spava. Ionako se ne možemo pouzdati u njega.

Kad se napokon čini da sam dovoljno izmoren da zaspim, sunce nam se smije nad dolinom. Pokušavam se razbuditi činjenicom da nas čeka odlučujuća bitka, a glupo bi bilo prespavati vlastitu smrt. Pada mi na pamet da čarobnjak, ako je stvarno tako pametan i moćan, mora znati da dolazimo. Ako je tako, trebao nas je pobiti u snu. To što smo živi govori mi da ili nije baš toliko sposoban, što sumnjam, ili želi da to mislimo. Tko zna kakvu nam je zamku pripremio. Još nekoliko sati i saznat ćemo.

Otkad su se probudili, Mislav i Damnana ponašaju se kao stranci. Zanimljivo je kako ljudi daju sve od sebe da si zakompliciraju život. Nisam, naravno, ni ja bolji, no ipak mi se čini da bih, kad bi mi se ukazala takva prilika, učinio više da je iskoristim i zgrabim tu famoznu sreću koja kao muha zuji oko glave, dovoljno glasna da izluđuje stalnim podsjećanjem da postoji i dovoljno brza da bude neuhvatljiva. Muha je tu idealan simbol. Objašnjava zašto govna imaju najviše sreće u životu.

„Imamo li kakav plan?“ pitam dok dovršavamo doručak.

„Doći gore ter ubiti gendroida“, odgovara Mar Lon s dječačkim smiješkom. Oran je i svjež, spreman za nova junaštva.

„Pa ti si genij“, kažem, „kako se ja nisam toga sjetio?“

„Slušajte što smislih“, nastavlja Mar Lon. „Nas je petoro, njih su dvojica, jel tako? Kluk i Damnana napadaju gendroida, Mislav i ja čarobnjaka. Dok ne gleda, Miroslav ga ranjava strijelom. Zatim se i Mislav prebaci na gendroida, Miroslav i ja grabimo čarobnjaka i knjige ter svi skupa bježimo.“

„Jedini problem je što nemamo luk i strijele“, rekao je Mislav. „Ostali su kod Vonomira.“

„O.“

Mislio sam da će napokon zašutjeti, ali prevario sam se.

„Znam što ćemo! Improvizirati! To je ono što vaši stalno rade, obožavam to. Kod nas, kad stvari ne idu po planu, dolazi do raspada sistema.“

„Ovdje će doći do raspada naših mrtvih tijela“, promrmljao sam.

„Onaj prvi plan uopšte nije loš“, uključila se Damnana. „Kluk i Mislav nek zadrže nemrtvog, a Miroslav i Mar Lon čarobnjaka. Kad sredm jednog, prelazm na drugog.“

„Zvuči tako jednostavno“, rekao sam.

„Najbolja rješenja su jednostavna“, rekao je Mar Lon. „Tako govoraše napredna rasa.“

„Zato je jednostavno nestala“, rekao sam i popeo se u sedlo.

Jahanje je kratko trajalo jer put je postao uzak i strm. Ako se već trebalo poskliznuti i pasti u provaliju, radije bih da krivac budem ja, a ne životinja koja je već zbog broja nogu imala dvostruko veće šanse da se spotakne.

„Ovo nije dobro“, šapnula je Damnana. „Ostal smo bez zaklona šume. Ak gore iko gleda, lako će nas spazit.“

„Nemamo izbora“, rekao je Mar Lon. „Samo je jedan put do vrha.“

Navukao sam ogrtač boje šume. Neće puno pomoći, djelomice zato što oko staze nije bilo drveća, djelomice zato što nitko od ostalih nije poradio na kamuflaži. Zagledao sam se preko ruba litice. Duboko dolje zelenila se crnogorica. Čisto sumnjam da bi nam ublažila pad.

„Nemoj hodat tako blizu rubu“, upozorila me Damnana. Tko zna, možda ću uskoro žaliti što nisam skočio dok je bilo prilike.

Tiho smo koračali kraj uznojenih konja kad se Mislav obratio Damnani: „Možda nevidljivi ljudi imaju nešto.“

„Ne kontam o čem pričaš.“

„Možda imaju nešto što nam može pomoći. Da obojiš kosu.“

„A da?“ rekla je i zaustavila se. Podsjećala me na vodu u kotlu iznad vatre, onaj trenutak prije nego izbiju mjehurići. Ne bih li opustio atmosferu, u šali sam dobacio: „Kakva boja, trebaš je oštrigati.“ Ukloniti štrigu.

„Može i to“, rekao je blesan mrtav ozbiljan.

„Znač, ne dopadat se to što jesam?“

„Ma dopada, ali… Želim te odvesti u svoje selo…“

„I učinit svojom?“ Mislav je šutio. „Dat čitav život rađam sinove i budem robnja? Tob htio?“

Još se mogao spasiti rezolutnim poricanjem.

„Pa… da?“

„Ma pička teb materna! Misla sam da ćet narast muda ak ih malo potaknem, al vidim da je bilo uzalud.“

„Nemoj mi vrijeđati majku“, ljutio se Mislav. Činilo se da bi se mogli potući.

„Vrijeđat ću kog god oću“, nastavila je. „I tvoju prokltu majku, i tvog prokltog oca, i cijelo proklto pleme koje te napravlo glupavog!“

„Pječko otrovna!“ viknuo je Mislav i izvukao mač.

„Štaš s tim?“ cerila se Damnana. „Odrezat ta sitna muda i stavit ih u usta da ne moraš govorenjem pokazivat kolkos glup?“

Mislav je ljutito zamahnuo. Damnana se s lakoćom izmaknula i šutnula ga među noge. Kad je pao na koljena, primila ga je za zapešće da je ne može dohvatiti mačem. Drugom ga je rukom zgrabila za vrat.

„Paz vamo, kurconošče. Ovimes zaslužio smrt. Upravo sam te spasla od same sebe. Ništat više ne dugujem. Id svom čarobnjaku i crkni u vatri. Nadam se da će bit sporo.“

Pljunula mu je u lice i odgurnula ga. Zatim je uzjahala i, kao sve uostalom, krenula nizbrdo.

„Što ćemo sad?“ pitao sam. „Bez nje nemamo šanse.“

„Začepi tu otrovnu gubicu!“ zaderao se Mislav i pogledao me kako nisam mislio da je moguće. Bio sam siguran, još jedna provokacija i odrubit će mi glavu. Spustio sam pogled.

„Ta pječka nam ne treba“, rekao je spremajući Milorada. „Ima vas dovoljno da zadržite neprijatelje dok ih ne pobijem.“

Kako je to izgovorio, čak se činilo mogućim. Zadrži li do vrha ovaj gnjev, možda ipak imamo izgleda.

A vrh se pojavio brzo. Na kraju nisam stigao rekapitulirati svoj kratki život. Morao sam se zadovoljiti sa zaključkom da se od početka do kraja radilo o kolosalnome gubitku vremena. Da sam se, kao Mar Lon, rodio u ukletoj šumi, imao bih za čime žaliti. Ovako je bilo svejedno.

Trava je opet postala gušća. Na drugoj strani prostranoga pašnjaka stajala je drvena koliba sa slamnatim krovom i crnim pločama kakve sam vidio u ukletoj šumi. Htio sam Mar Lona pitati čemu služe, no nije bio dobar trenutak. Ostavili smo konje i nastavili pješice. Iako je bilo blesavo u nedostatku zaklona, pogrbljeni smo se kretali uzbrdo.

Pred kolibom su stajala kola s mekanim kotačima, slična onima koja su onako oduševila moga oca. Poželio sam da je tu. Da kad već nismo mogli živjeti, barem umremo zajedno. Pored kola pasla su dva velika prašnjavo bijela konja. Iznad naših glava blještalo je svijetloplavo nebo, iz obližnjeg drveća dopirao ptičji pjev. Unatoč svemu ruke su mi se ježile, a krv pretvarala u led. Znao sam da nas promatraju zmajeve oči, da neprijatelj čeka da napravimo prvi potez.

Raširili smo se i počeli šuljati prema kolibi. Mislav, Mar Lon i ja izvukli smo mačeve. Kluk je držao u jednoj ruci toljagu, u drugoj sjekiru. Tristan je hodao pored njega. Niti je plazio jezik, niti je mahao repom. Oprezno je njušio i tiho režao.

Mar Lon je krenuo prema zatvorenim vratima. Mislav mu je čuvao leđa, a ja sam se prikrao do otvorenog prozora. Zavirio sam unutra, ali koliba je bila mračna i ništa se nije moglo razabrati. Prazna je, pomislio sam. Nema nikoga.

Tada je vatra suknula kroz prozor. Skočio sam u stranu, ali plamen mi je zahvatio donji dio plašta. Već sam se počeo valjati po zemlji kada mi je sinula bolja zamisao. Vratio sam se do kolibe i naslonio leđima o zid. Skinuo sam zapaljeni plašt, nekoliko puta zamahnuo da rasplamsam vatru. Prišao sam prozoru i u njega bacio zapaljenu tkaninu. Ako se plamen i ne proširi, barem će nakratko zaokupiti zmaja.

Baš kad je Mar Lonova ruka posegnula za kvakom, vrata su uz tresak poletjela naprijed. Mar Lon ih je izbjegao skakanjem u stranu. Iz kolibe je izašlo poznato lice, jednako mirno i bezosjećajno. Nečovjek je držao mač, što je bio neobičan prizor. Mar Lon je zamahnuo, ali pokušaj je bio slab. Gendroid je blokirao nekoliko udaraca, očito samo da ga izmori pa s nekoliko brzih zamaha zbunio Mar Lona koji je podigao blok. Gendroid mu je zabio mač u prsa. Čuo sam gnjecanje i krckanje dok se čelik probijao kroz meso. Gotovo čitavom dužinom oštrica mu je prodrla kroz leđa. Mar Lon nije vrištao. Bespomoćno se koprcao dok mu je krv curila niz bradu. Gendroid je izvukao mač i pustio da umiruće tijelo klone na travu. Zatim je zakoračio prema Mislavu i Kluku. Tristan je režao, spreman da napadne.

Kleknuo sam kraj Mar Lona i pogledao ga u oči. Kroz suze se cijedio njegov mladi život i prelijevao preko pjegica.

„Jadna budalo“, rekao sam nježno. „Saznao si kako je to biti ratnik.“

Vratio sam se u borbu. Dok su Kluk i Mislav s naporom blokirali gendroidove napade, a Tristan lajao i režao, prišuljao sam se nečovjeku iza leđa. Nisam znao imam li dovoljno snage da mu, kao Muhlo, jednim udarcem odrubim glavu, ali bogova mi nepostojećih, pokušat ću. Prije nego sam zamahnuo, ogroman vatreni jezik zaplesao mi je iznad glave.

„Sad bi bilo dosta“, rekao je glas iza mojih leđa. „Halide, stani.“

Gendroid se ukočio kao da je pretvoren u kamen. Okrenuo sam se i ugledao niskoga muškarca bez kose. Po godinama mogao nam je biti otac. Na leđima je nosio torbu s metalnim bačvama, a u ruci kratak štap na čijem je vrhu tinjao plamen. Kad bi želio, jednim bi nas pokretom mogao spaliti. Ništa nisam pokušao, nije imalo smisla. Bili smo poraženi.

Čarobnjak je zastao nad Mar Lonovim tijelom. Dotaknuo ga je nogom i odmahnuo glavom. „Nikad neće naučiti.“

Zatim se obratio nama: „Mali glupan dođe da me ubije. Pretpostavljam da vas nagovori da mu pomognete.“ Nasmiješio se. „Što sad kažete? Želite li me i dalje ubiti?“

„Ne“, ispalio sam prije nego su Mislav i Kluk dobili priliku da kažu nešto što bi nas koštalo glave. „Pogriješili smo i jako nam je žao. Je li tako, Mislave?“

Mislav je šutio i hladno gledao u čarobnjaka. Kluk je izgledao glupo kao uvijek, a Tristan režao pognute glave. Izgledao je kao da će svakog trena skočiti u napad.

„Mali, mir“, rekao je Kluk ne mičući se.

„Ne poznajem vas“, nastavio je čarobnjak, „i što god vam ovaj bijaše ispričao, ja vam nisam neprijatelj. Da to htjedoh, bili biste mrtvi.“

Tome se nije moglo proturječiti.

„Što kažete na to da spremimo oružje i popričamo kao ljudi?“

Smatrao nas je ljudima, što je bio dobar znak. Možda se ipak izvučemo živi.

„Nije da imamo izbora“, rekao sam spremajući mač. Čarobnjak se nasmijao: „Plemenski ratnici su mudriji nego mišljah. Gospodo?“

Mislav i Kluk izmijenili su poglede i polako spustili oružje. Tristan je i dalje režao.

„Uđite u moj skromni dom“, rekao je i pokazao prema vratima.

Krenuo sam prema njima. Očekivao sam zamku koja će mi na prvi krivi korak odrubiti glavu. Došao sam do praga, zastao, i zakoračio u zmajevo gnijezdo.