Čerupanje feniksa | Franjo Janeš
XXIII.
Smrdljivi me udario šapom pa me boli. Bježim u grmlje. Skrivam se među lišćem. Grančice me škakljaju po leđima. Ležim. Njušim zemlju. Zanimljivo je. Zečja kakica. Svježa. Njušim njušim njušim. Buka s ceste. Podižem glavu. Ćulim uši. Veliki odlaze. Debeli prijatelj je s njima. Odlazi bez mene. Možda želi da se igramo. Želim izaći iz grma, ali neću da me opet tuku. Njušim smrdljive. Ima ih puno i bježe na sve strane. Hoću se igrati i trčati za njima. Ali bojim se. Ostajem skriven. Svrbi me uho. Češem češem češem. Sad mi je super. Oblizujem se. Njušim dvojicu velikih. Poznajem ih! Onaj manji me ne voli, udario me dok debeli prijatelj nije gledao. Ostajem skriven. Dolazi još jedan veliki, onaj koji miriše čudno. Laju, ali ne razumijem. Čudni pada na pod. I ja se hoću tako igrati! Dolazi veliki bez dlaka na glavi i piški iz očiju. Neću da bude tužan, ali bojim se izaći. Veliki dlakavi dira čudnog svjetlucavim štapom. Čudni ostaje ležati. Izgleda kao da spava. Znam! Pravi se da je mrtav, to mogu i ja! Ali ostajem skriven. Veliki laju na onog bez dlake na glavi. Zatim se penju na konje i dolaze bliže. Onaj koji me udario laje, ali opet ne razumijem.
„Nije to bio dobar trenutak. Trebao si čekati da sredi ostale razbojnike.“
„Ne treba mi nikaka nemrtva pječka da razvalim ovu govnad. Vako će bit zanimljivije.“
„Samo smo dvojica. Trebamo se držati zajedno.“
„Šta ćemo onda? Šumom ili drumom?“
„Ove u šumi teško ćemo naći. Idemo za kolima, brži smo.“
„Osim ak govance ne pobjegne u šumu il pusti kola i nastavi konjem. Hrak!“
„Taj nije osedlan, a sumnjam da ova bagra može jahati na golo.“
„Onda je naš.“
„Kad ga ulovimo, pitat ćemo ga kamo su odveli ostale. Bitno je da ga ne ubiješ prije nego progovori.“
„Bez brige.“ Veliki dlakavi pušta slinu iz njuške. „Kad budem gotov, on će mene molit da ga ubijem. Ha!“
Konji trče cestom i dižu oblake prašine. I ja hoću juriti! Mašem repom. Konji i veliki su otišli, više ih ne vidim. Miris im je slabiji. Izlazim iz grma. Mašem repom. Njušim njušim njušim. Čudni još spava, a veliki bez kose kopa rupu. Možda će otkopati kost. Prilazim i mašem repom. Hoću se igrati.
„Marš!“
Skoro me udario drvetom koje drži. Lajem. Dolazim do stabla koje je palo na cestu. Njušim. Podižem stražnju nogu i obilježavam. Mašem repom. Njušim. Hoću se igrati s debelim prijateljem, ali nema ga. Ne mogu ga namirisati. Ulazim u šumu. Njušim dobrog velikog koji me češkao po trbuhu. Prijatelj debelog prijatelja! Ja ga volim. Želim da se igramo. Idem ga naći. Njušim njušim njušim. Popiškio se po lišću. Ovo je njegov teritorij. Ali on je dobar i nikad se ne ljuti. Smijem ovuda hodati. Mašem repom. Trčim po mrtvom lišću. Zabavno mi je. Njušim po tlu. Otkrivam novo mjesto gdje se dobri popiškio. Dižem glavu. Njušim i osluškujem. Netko mi se približava iza leđa. Možda se želi igrati. Trčim dublje u šumu. Igramo se lovice. Zastajem. Mogu namirisati dobrog velikog. Osjećam da je blizu. Spuštam se niz nizbrdicu. Valjam se po lišću. Baš mi je super. Ležim na leđima i mašem repom. Sretan sam. Uspravljam se. Podižem njušku. Miris dobrog velikog je jači. Ustajem i njuškam. Hodam njuškam hodam. Dobri veliki je blizu. Ali nije sam. Osjećam konja i smrdljivog koji me tukao. Ima ih još. Strah me. Njušim i hodam. Dolazim do ulaza u mrak. Ništa se ne vidi, ali mirisi su jaki. Označavam zid. Čujem glasove iznutra. Mašem repom. Hoću se igrati, ali bojim se da me smrdljivi ne istuku. Bježim i skrivam se u grmlje. Liježem. Ne znam što da radim. Ližem si prednju šapu. Zbunjen sam.
