Čerupanje feniksa | Franjo Janeš

VIII.

Svrbi uho. Počeši. Još svrbi. Češi češi češi. Vruće mi je. Plazim jezik. Izvrćem se na leđa. Gledam krošnju. Bez veze je. Okrećem glavu. Ližem si jaja. Nije fino. Dižem se. Hodam naprijed. Njušim. Hodam. Njušim njušim njušim. Zanimljiv miris. Nije livada. Nije srna. Nije srneće govno. Moram istražiti. Njušim hodam njušim. Miris postaje jači. Znam znam znam! Veliki koji hodaju na stražnjim šapama! Dvojica! Tamo negdje iza, u drugom šumarku. Hodam njušim hodam. Evo šumarka. Evo velikih na stražnjim šapama! Evo i konja. Prilazim. Mašem repom. Ne vide me. Lajem. Okreću se. Vide me! Mašem repom. Prilazim. Plazim jezik.

„Otkud se sad stvori ovaj džukac?“ Veliki na stražnjim šapama laje, ali ništa ne razumijem. Jako čudno laje.

Drugi laje mekše i ugodnije. „Danares, gledaj, ima samo tri noge!“

Ne razumijem. Ali sam sretan.

„A jadan mali. Di si, peso?“

Obraća se meni, osjećam to. Sviđam mu se, znam. Sretan sam. Mašem repom. Poskakujem. Sjedam. Gledam. Veliki se saginje. Prilazi bliže. Laje.

„Daj šapu.“

Ne razumijem, ali znam da mu se sviđam. On je moj prijatelj pa mu pružam šapu.

„Vidje li? Cuko me razumije.“

„Afrone, ne budi blesav.“

„Ne slušaj zločestog stričeka. Znam ja da ti mene razumiješ. Ma tko je dobar peso, ma tko?“

Draga me po glavi. To mi paše. Mašem repom. Sretan sam. Plazim jezik. Gledam prijatelja. Hoću da me još draga. To je baš super.

„Pusti pseto, moramo ići.“

„Otkud sad žurba? Ti si taj koji zakasni.“

„Ne seri, znaš da ne mogoh brže.“

Drugi veliki je živčan. Ima ozlijeđenu šapu. Želim je lizati da mu bude bolje. Prilazim.

„Gubi se!“

Ne znam što to znači. Ne sviđam mu se. Penje se na nešto visoko što stoji iza konja. Njušim. Lajem.

„Mrš!“

Prilazim tome na što se veliki popeo. Njušim. Zanimljivo zanimljivo. Ovo još nikad nisam susreo. Nije živo, ali miriše. Stvarno zanimljivo. To treba označiti. Dižem nogu. Označavam.

„Vidi što uradi.“

„Hahaha, to ti je zato što si zločest prema njemu. Mali, vidi što imam?“

Hrana! To bih ja! Hrana hrana hrana! Sretan sam. Mašem repom. Skačem. Slinim. Lajem. Hoću hranu. Prijatelj pruža šapu. Lagano uzimam hranu. Pazim da prijatelja ne ozlijedim zubima. Fina hrana. Žvačem. Fino fino fino. Ja bih još hrane. Prijatelj me draga. Može i to. Sretan sam. Prijatelj uzima komad drveta. Maše njime. Baca ga u daljinu.

„Donesi!“

Trčim prema štapu. Uzimam ga u zube. Trčim natrag. Fali mi jedna noga, ali brz sam. Trudim se zbog prijatelja. Dajem mu štap. Mašem repom. Zadovoljan sam.

„Vidje li?“

Prijatelj opet baca štap. Želim trčati brže da prijatelj vidi da sam dobar. Uzimam. Trčim natrag. Puštam, sjedam. Mašem repom. Plazim jezik. Vruće mi je.

„Možemo li konačno?“

„Najradije bih ga poveo sa sobom.“

„Znaš da ne smijemo.“

„A znam.“

Prijatelj me draga između ušiju. Ja ga volim. Kažem mu to. Mislim da me razumio. Lijepo mi je. Sretan sam. Mašem repom.

„Zbogom, peso. Nek ti je sa srećom.“

Prijatelj se propinje na stražnje šape i penje do zločestog velikog. I ja bih se popeo, ali ne mogu. To je sigurno zato što mi fali jedna noga. Lajem. Prijatelj maše prednjom šapom. Hoću i ja, ali ne znam kako se to radi. Mašem repom. Konj kreće i vuče prijatelja i zločestog velikog. Pratim ih.

„Krenu za nama.“

Zločesti laje na prijatelja. „A što očekivaše? Bijaše ga trebalo odmah mlatnuti nogom.“

„Što je tebi? Samo jedan dan među primitivcima i već si kao oni.“

„Daj ne seri.“

„Ozbiljno.“

Ništa ne razumijem. Hodam pored njih. Fali mi noga, ali neću se umoriti. Moram pratiti prijatelja da ga čuvam. Šuma je opasna, ali ne bojim se. Mašem repom.

„Samo nam treba da zalaje ako naletimo na plemenske ratnike.“

„Neće zalajati.“

„Naravno da neće. A znaš zašto? Zato što neće biti blizu.“

Konj se zaustavlja. Zločesti silazi. Prijatelj laje: „Što radiš?“

Mašem repom. Hoću da mi i zločesti bude prijatelj. Plazim jezik. Sjedam. Dajem šapu. Zločesti uzima veliki štap. Hoće se igrati! Bacit će štap pa ću ga donijeti i bit ćemo prijatelji. Mašem repom. Zločesti šepa prema meni. Želim mu lizati ozlijeđenu šapu.

„Marš!“

Boli! Udario me štapom pa me boli. Cvilim. Skačem unatrag. Mašem repom. Ne volim zločestog, ali moram čuvati prijatelja. Lajem.

„Iš! Gubi se!“

Veliki zamahuje štapom. Izmičem se. Lajem.

„Džukela je tvrdoglava. Kad ne ide drugačije…“

Veliki izvlači nešto dugačko i sjajno. Nije drvo. Strah me. Režim.

„Stani! Nemoj!“

Prijatelj skače na zemlju. Mašem repom.

„Pusti, ja ću.“

„Požuri. Izgubismo previše vremena.“

Zločesti se penje natrag. Prijatelj dolazi. Mašem repom. Hoću se igrati s prijateljem, ali on je tužan. Ne razumijem. Hoću razveseliti prijatelja. Prilazim mu. Prijatelj me udara nogom. Boli me. Cvilim. Ne razumijem što sam krivo napravio. Žao mi je. Mašem repom. Želim biti dobar. Dajem šapu.

„Gubi se odavde!“

Prijatelj glasno laje. Ljuti se na mene. Tužan sam. Cvilim. Prijatelj zamahuje nogom. Ne bih da me tuče. Skačem u stranu. Ne razumijem. Žao mi je.

„Marš!“

Prijatelj me više ne voli. Bježim u grm. Skrivam se. Ližem šapu. Ležim. Tužan sam.