Čerupanje feniksa | Franjo Janeš

XIX.

Dogovoreno je da Hrvati prenoće u šumi i u osvit dana nastave put. Svaki je dobio vlastitu kolibu i dvojicu čuvara s vanjske strane. Iako premoren, Mislav nije htio odmah ići spavati jer koliba ga je toliko oduševila da bi najradije satima proučavao njezine zidove, koji niti su bili goli, niti zagađeni usmrđenim kožama, nego ukrašeni otvorima koje zovu prozorima, ogledalima i oslikanim platnima. Premda je nepoznati slikar umio vjerno prikazati ljudsko lice, najljepšu sliku nije razumio. Naslikana djevojka podsjećala ga je na poginulu ratnicu, samo što je nosila ružičastu haljinicu i uzdizala se na prste u čudnovatom plesu. Tamo gdje su trebale biti oči, platno je bilo probušeno. Nije znao zjape li te dvije rupe zato što je umjetnik tako htio ili je netko naknadno oskvrnuo sliku. A nije imao odgovor ni na mnoga druga pitanja. Primjerice, koju to čudesnu životinju inače drže pod vlastitim krovom da su je morali sakriti od njega? Naime, u jednoj prostoriji stajala je divovska čelična posuda napunjena vodom, očito za napajanje stoke. Ako se radilo o jednorogu, sve bi dao da ga može vidjeti.

Čudesno je bilo što uopće išta vidi iako je sunce zašlo, a nije bilo ni baklji ni ognjišta. Sa stropa je visjela čarobna kugla sa zarobljenim malim suncem, toliko blještavim da bi ga od dugog gledanja počele peći oči. Ali morao je gledati. Vradžbine ovih ljudi bile su na mnogo višoj razini od Višeslavovih. Na Mislavovo pitanje, koje bogove štuju, njegovi čuvari nasmijali su se i rekli: „Štujemo sebe“ pa zaključali vrata.

I Mislav je potajno štovao te čudnovate ljude makar ga je izjedala krivnja što mislima izdaje pleme i rod. No teško je bilo obuzdati oduševljenje kad je novi svijet bio tako fascinantan. Možda, kad se makne od sveg tog blještavila, bude opet voljan živjeti u starom mraku i praviti se da nikad nije hodao na svjetlu.

Nakon spavanja na nečem mekanom i udobnom, bez slame koja bi ga bockala, osjećao se kao opet rođen. Budući da je i svijet u kojem se probudio za njega bio nov, želio se, poput djeteta, baciti u njegovo otkrivanje, no takvo što nažalost nije bilo moguće. Morao je nastaviti put, onaj nametnuti, sa zadatkom težim od izvornog. Prije toga ispraznio je crijeva u divovsku posudu za napajanje jednoroga. Od neobične hrane dobio je neobičan proljev, a vrata su još bila zaključana.

Kad su se napokon otvorila, izišao je u dvorište, gdje ga je dočekao cvrkut ptica i vlažan miris šume. Ubrzo su se pojavili suputnici: Kluk koji je zijevao kao da će progutati mlado sunce, Muhlo koji se češao po međunožju, Vonomir koji je gledao uokolo pamteći svaki detalj, Miro koji je bio smrknut kao uvijek i Hans koji je poluglasno mrmljao jutarnje molitve. Ljudi iz šume sumnjičavo su ih pogledavali, onako kako se gledaju ljudi s kožnom bolesti. Mislav im se nasmiješio, no nitko mu nije uzvratio osmijeh.

Iz najraskošnije kolibe izišli su Dragleila i Sofio.

„Poštovani ratnici“, započela je žena u bijelom, „jeste li spremni za put?“

„Što bi se dogodilo da kažemo da nismo?“ šapnuo je Miro.

„Sve bi bilo isto, samo bi ispao nepristojan“, odvratio je Vonomir.

Dragleila se pravila da ne primjećuje njihovo došaptavanje. „Budući da je vaš jednoruki prijatelj preslab da putuje, ostat će ovdje dok se ne oporavi.“

„Drugim riječima, držat će ga kao taoca“, šapnuo je Vonomir.

„I bolje“, mrmljao je Miro. „On i sam sebi donosi peh. Ako ostane ovdje, možda ga pogodi grom i zapali šumu.“

„Vlastita šapa mu nije donijela sreću“, rekao je Vonomir. „Možda će mu ići bolje bez nje.“

Dragleila se nije dala smesti: „Budući da vaša kultura…“

„Što je to kult tura?“ pitao je Kluk.

„Ne znam, al čim to čujem, dođe mi da izvadim mač“, rekao je Muhlo i pljunuo.

„… važnost broju sedam, s vama će jahati jedan od naših ratnika. Mladi Mar Lon vodit će vas do Koraksova skrovišta.“

Pjegasti plavokosi momak dostojanstveno je kimnuo. Lice mu je bilo nasmijano kao da ide na proljetne svetkovine pune hrane, pića i parenja, a ne na mučno putovanje gdje će na svakom koraku vrebati opasnost.

„Kao dodatnu sigurnost dat ćemo vam jednog gendroida.“

„Tu bagru ne želim blizu sebe“, graknuo je Muhlo.

„Zašto onda nosiš glavu te bagre u vreći?“ bocnuo ga je Sofio.

„Oš da ti pokažem koja je razlika između pričvršćene glave i nepričvršćene?“

„Muhlo, mir“, rekao je Vonomir i okrenuo se Dragleili. „Razumijete da nam ne bi bilo ugodno sa živim gendroidom u blizini.“

„Ali ako bi se borio na našoj strani…“ ubacio se Mislav.

„O tome se i radi, sine Zdeslavov“, rekao je Vonomir. „Ne možemo im vjerovati.“

„A i pokvarit će nam broj“, uključio se Kluk. „S njim će nas biti devet.“

„Osam, Bistri“, rekao je Miro.

„Prijatelji“, prekinula ih je Dragleila, „vaš sveti broj neće biti narušen jerbo gendroid nije ljudsko biće. Uostalom, dok putovaste s psom, ne računaste ga kao osmog putnika.“

„Krivo“, rekao je Muhlo i pljunuo. „Dok smo putovali, nisam računao njega.“ Pokazao je prema Hansu. „Od džukele bar ima neke koristi.“ Sagnuo se i počeškao Tristana iza ušiju.

„Bojim se da s gendroidom moram inzistirati. On će se pobrinuti da ispunite zadatak. No nemojte me krivo shvatiti – vjerujem vašoj časnoj riječi, zato će vas pratiti samo jedan.“

„S pokretnom grmljavinom i ne treba ih više“, mrmljao je Vonomir.

„Nije pječka glupa ko što izgleda“, šapnuo je Muhlo, dovoljno glasno za Dragleiline uši. Osmijeh joj je izgubio na lepršavosti, no i dalje je imala kontrolu: „Prije nego odete, želim vam u ime ljudi iz šume predati darove koje pripremismo.“

„Jel ima šta za jest?“ obradovao se Kluk.

„Ima, sine… moćnog ratnika, kako god se zvao“, rekla je Dragleila i svakome pružila smotuljak veličine dviju šaka. Kluk je odmah otvorio svoj i izvukao tvrdu krišku nečeg što je podsjećalo na kruh. Zagrizao je hrskavu masu i brzo je ispljunuo. „To je tvrdi kruh!“

„Zove se dvopek.“

„Hoće li nam jedan zalogaj dati snage za čitav dan?“ pitao je Mislav.

„Neće“, rekao je Sofio, „ali dobro će doći protiv proljeva.“

„Hrana za pječke“, rekao je Muhlo i bacio smotuljak na tlo. Tristan ga je onjušio i okrenuo glavu. Nakon jučerašnje gozbe i on je postao izbirljiv.

„Zatim imam ove ogrtače“, rekla je Dragleila i raširila komad tkanine. Imao je boju šume i bilo bi ga teško otkriti u žbunju.

„Hoće li nas učiniti nevidljivima?“ pitao je Mislav.

„Skoro“, rekao je Sofio. „Svakako će pomoći da budete manje vidljivi. Dalje sve ovisi o tome koliko ste tihi.“

„Sigurno tiši od tebe“, šapnuo je Muhlo, i opet dovoljno glasno da ga čuju svi. Mislav je uzeo svoj ogrtač i prstima prešao preko površine. Tkanina je bila tako glatka da bi cijeli dan mogao opipavati njezinu teksturu.

Dragleila je podigla kutijicu svijetle boje izrađenu od čudnog glatkog materijala koji je putnicima bio zanimljiviji od masti što je sadržavala. „Ova krema olakšat će vam bolove od jahanja.“

Muhlo je frknuo, no Miro je zahvalno uzeo kutijicu. Čak se nasmiješio.

„Za misionara imam ovo“, rekla je Dragleila i Hansu predala knjižicu tvrdih korica na kojima su se vidjele gravure i ostaci zlatnih slova koja su izblijedjela s godinama. „Molitvenik. Star, ali u odličnom stanju. Nikad korišten.“

„Na latinska jezik! Ja zahvaljujem ti, Bog blagoslovi te!“ razgalio se Hans listajući. „Ja sam nikad ovako tanka jarokoža vidio.“

„To nije jareća koža“, ispravila ga je Dragleila. „Zove se papir i dobiva se od drveća.“

„Od drveća“, čudio se Hans i dodao: „Bog je velik.“

„Unutra nađosmo slike gole djece, ali njih uništismo“, dobacio je Sofio.

„Nisi mi rekao da znaš čitati“, rekao je Vonomir.

„Ti bi mi ne vjerovao ni da ja to rekao sam.“

„Istina.“

„I za kraj, dajem vam ovo“, rekla je i podigla crni valjak koji je na jednoj strani bio nešto širi.

„Šta će nam drška bez oštrice?“ pitao je Muhlo.

„To nije mač, nego… hladna vatra“, rekla je Dragleila i palcem pomakla mali izbočeni dio. Svjetlost koja je iskočila sa šire strane uperila je Muhlu u oči. Ovaj se pokrio rukom i umalo pobjegao u šumu. Dragleila je rekla: „Neka vam bude svjetlo u tami kad se sva druga svjetla ugase.“

„To će nam dobro doći“, rekao je Vonomir i naklonio se.

„To bi bilo sve, dragi ratnici“, zaključila je Dragleila, „a sada…“

„Samo malo…“ prekinuo ju je Muhlo. „Jel mogu i ja nešto dobit?“

„Moćni ratniče, ne mogu ti dati naše oružje ako na to misliš.“

„Pa i ne. Rađe bi nešto drugo.“

„Reci.“

„Ak ne bi bio problem…“ rekao je češkajući se po bradi, „rado bi uzeo nekolko tvojih dlaka.“

„Moje vlasi? Dobro, mada ne znam što će ti…“

„Ne s glave“, rekao je Muhlo i prešao si rukom preko međunožja.

„Ne dolazi u obzir“, rekla je Dragleila crveneći se. Sofiju je šapnula: „Ti ih isprati, ja više ne mogu.“ Utrčala je u kolibu i zalupila vratima.

„Ne zaboravite“, rekao je Sofio, „najvažnije su knjige. Morate ih donijeti neoštećene. A Koraksa u bilo kojem stanju.“

„Shvatili smo“, rekao je Vonomir.

„Onda je vrijeme da se krene“, rekao je Sofio i pljesnuo dlanovima.

„De još jednom pljesni“, rekao je Muhlo, „pa da vidimo šta će ti se dogodit s prstićima.“

Sofio je prekrižio ruke iza leđa, nakašljao se i rekao: „Što prije krenete, prije ćete dobiti vašu škrinju i lijek protiv bolesti.“

Gunđajući, ratnici su uzjahali. Dok je mladog Mar Lona, unatoč svim obrambenim pokušajima, otac grlio i govorio mu koliko se ponosi njime, Mislav je osjećao hladnoću, kao da mu je kožu prekrio mraz. A i Muhlo se ponašao čudno, mrmljajući sebi u bradu dok su mu se oči sjajile.

Popevši se na kola, Kluk je viknuo: „Tristan! Dođi, dečko!“

Pas je stajao postrani i mahao repom dok mu je šumski čovjek jednom rukom davao hranu, a drugom ga milovao po tijelu. Na Klukov zvižduk Tristan je podigao glavu i pogledao u njegovu smjeru. Zatim se oblizao i nastavio jesti.

„Bit će mu bolje sa mnom“, rekao je šumski čovjek.

„Ali to je moj pas“, kukao je Kluk.

„Afrone, daj mu psa da mogu krenuti“, rekao je Sofio.

„Pas odabra ostati sa mnom.“

Sofio je plašljivo pogledao prema ratnicima, kao da se boji da bi ovo mogao biti povod za svježu manifestaciju urođenoga divljaštva. Na njegovo iznenađenje, nitko nije mrdnuo.

„Jebo te pas“, rekao je Vonomir.

„Ljubomoran si jer je bolji tragač od tebe“, rekao je Kluk i zacvilio: „Tristan!“ Pas je još jednom podigao glavu i vratio je komadima suhog mesa. Kluk se okrenuo na drugu stranu da ostali ne vide kako mu se u očima skupljaju suze.

Prije polaska ratnicima su dobacili poveze za oči.

„Mislio sam da će zaboraviti“, rekao je Vonomir i navukao privremeno sljepilo.

Kluku je bilo svejedno jer mu se smrknulo, s povezom ili bez njega. Tiho je plakao dok ga je truckanje kola bacakalo gore-dolje i lijevo-desno. Kroz cvilež i rondanje kotača odjednom se probio lavež.

„Tristan!“ viknuo je Kluk. Iako od poveza ništa nije vidio, Kluk je bio siguran da Tristanov rep mlatara zrakom. I Mislav se nasmiješio, čak i Muhlo.

Dobre vibracije izazvane Tristanovim povratkom nestale su čim se začulo uzdisanje u daljini. Putnicima se koža naježila od zvuka koji nije pripadao prirodi. Hladni glasovi podsjećali su na ljudske, ali što se duže slušalo, to je postajalo jasnije da ne mogu pripadati nikakvom živom biću. Muhlo je posegnuo za povezom, na što mu je čuvar dobacio: „Pusti to!“

„To nas naši pratitelji zajebavaju, jel tako?“ pitao je Miro meškoljeći se u sedlu.

„Bojim se da ne“, rekao je Mislav. „Zvukovi dopiru iz daljine i ne znam kako bi ih živ čovjek mogao napraviti.“

„A mrtav čovjek?“ pitao je Kluk.

„Nadam se da nećemo saznati“, rekao je Miro.

„Jebem im mrtvu mater“, mrmljao je Muhlo koprcajući se.

„Ovo mora biti trik“, šapnuo je Vonomir, ne pretjerano sigurno.

„Bi li se zakleo životom?“ pitao je Miro, na što se čulo samo Hansovo: „Gospodin je moj pastir.“

„Moćni ratnici“, začuo se Mar Lonov mladenački glas, „dok god mirno jašete, neće vam se dogoditi ništa.“

Hrvati su se ukipili u sedlima čekajući da šuma, poput zime i kiše, pokaže da ipak ima kraj. Čim su ih pratioci izveli na čistinu, skinuli su im poveze i nestali iza breza. Ratnici su ostali sami s nadobudnim mladićem i nečovjekom dobro poznatog, bezizražajnog lica s čudnom bradicom. Sablasni glasovi još su se jasno čuli.

„Bježmo odavde“, kazao je Vonomir i poveo povorku.

„Samo da znate“, rekao je Mar Lon, „meni je golema čast jahati u vašem društvu.“

„Mali“, rekao je Muhlo i pljunuo pred Mar Lonovog konja. „Pobrini se da te ne čujem i ne vidim i živjet ćeš.“

Mar Lon se ozario. Ovo je bio autentičan ratnički govor, i to upućen njemu ponaosob. Nakon godina impotentnih razgovora u kojima nitko nije mislio što je izricao, gdje je višak uljudnosti bio poput vode kojom se razrjeđuje juha, ovo je bila glazba za njegove uši. Bitak je oduvijek želio zamijeniti za bitku. A dok je čekao neminovne trenutke slave, trebalo je poštivati želju krupnog ratnika. Prikrpao se Miroslavu koji je najprije upitao: „Imaš li čarobne trave?“

Nakon što je Mar Lon zanijekao, Miro je okrenuo glavu na drugu stranu. Mar Lon se veselo obratio njegovu zatiljku: „Čitav život snujem o jahanju na ratnom pohodu.“

„Uskoro ćeš se probuditi“, rekao je Miro ne okrećući glavu.

„Vatreno oružje je za kukavice“, nastavio je Mar Lon, „pravi muškarci koriste čelik.“ Ponosno je izvukao mač.

„Pazi da si ne izbiješ oko“, rekao je Miro prateći ga krajičkom oka.

„Bez brige, bijah puno vježbao. Naravno, daleko sam od vaše razine, ali očekujem da ću na ovom putovanju mnogo naučiti.“

Na primjer, skupljati granje za vatru i brinuti se za konje, mislio je Miro. Pogledao je Mar Lona i pitao: „Znači li to da nisi ponio pokretnu grmljavinu?“

„Molim? Misliš pištolj? Ima ga gendroid. Ali to je za, kako ono kažete, pjačke.“

„O, bogovi nepostojeći“, šapnuo je Miro.

Mar Lon je mačem zasjekao zrak, no u nedostatku vrućine Miroslavu nije trebao propuh. Iako bi rado saznao više o ljudima iz šume i njihovu načinu života, ovaj kreten mu je sasvim ubio volju za razgovorom.

„Ako želiš vježbati, obrati se Mislavu. To će biti najbolje za obojicu.“

I za sve nas ako se međusobno pobijete, pomislio je.

„Odlična ideja“, rekao je Mar Lon. „Prvu bitku treba dočekati spreman.“

Dok je Mar Lon brbljao s Mislavom, Vonomir je prišao Hansu držeći tajanstveni svitak pronađen u kradljivčevim kolima u selu.

„Sad kad znamo da umiješ čitati, odgonetni mi ove simbole. Možda saznamo nešto važno, nešto što se može iskoristiti protiv mamlaza iz šume.“

Hans je izravnao zgužvani list, tanak i fin poput onih u molitveniku, prinio ga licu i počeo čitati u sebi. Ubrzo se zacrvenio i rekao: „Mein Gott, to je stravično!“

„Što piše?“

„Ništa što za vaša duša dobro je.“

„Pusti ti moju dušu, reci mi što piše.“

„To je toliko izopičeno…“

„Misliš izopačeno.“

„Toliko izopačeno da ja to ne izgovoriti mogu.“

„Moram li zvati Muhla?“

Hans je progutao slinu, nakašljao se i rekao: „Može mi Bog oprostiti. Dakle, ono ide o jedan pjesma.“

„Čitaj.“

„Gle malu zloćku pored piše:
Prepun je kapi pa ih siše.
I bliješti usnom podmazana
Čudesna raskoš sa svih strana.
Al nek se žena malko skrije
Nestane sve te čarolije.
Pimpek je opet kao prvo,
Krepana riba, a ne drvo.“

„Zbog takvih stvari se ljudi muče da nauče čitati?“ čudio se Miro.

„Meni se sviđa“, rekao je Vonomir. „Daj još jednom.“

Hans je rastrgao prljavi komad grijeha i rasuo ga zrakom. Dok se Vonomir smijao, uzrujani misionar odjahao je na začelje kolone, do nečovjeka koji je gledao ravno ispred sebe. Bože mu prosti, osjećao je snažnu potrebu da se odmori od svoje vrste. Ovo stvorenje plašilo ga je i intrigiralo u isto vrijeme. Ako nije imao krv, nije imao ni dušu, no bio je, poput Hansa, stvoren na sliku Božju. Je li to značilo da je i on Božje dijete, makar posvojeno?

Pažnju mu je privukla mrlja na nečovjekovu vratu, malena crna tetovaža. Ne bi je primijetio da ovaj nije zabacio kapuljaču.

„Što imaš ti u koža utisnuto? To izgleda kao jedna jabuka u koja netko zagrizao je.“

„To je simbol mojih stvoritelja“, rekao je nečovjek.

Hans se pitao radi li se o šašavom kultu obožavatelja jabuka ili je u pitanju simbol Adamova grijeha. Ako je ovaj stvor nosio pečat čovjekova Pada, možda je bio Luciferova podvala pogubna po njihove duše. U svakom slučaju trebalo je saznati više.

„Kako je tvoj ime?“

„Ja nemam ime, samo funkciju.“

„Ali ti imaš valjda svijest o sebi. Što bi ti za sebe rekao, tko si ti?“

„Ja sam android, umjetna inteligencija u službi čovjeka.“

„Andro, ja sam Hans. Raduje me.“

Nečovjek je šutke gledao u Hansovu ispruženu ruku. Kad je misionar shvatio da je Andro neće stisnuti, povukao ju je i nastavio: „Ti kažeš da ti u službi od čovjek si. Zašto su onda tvoji blizancovi pokušali nas ubiti?“

„Dobili su takvu naredbu.“

„Zašto su oni poslušali? Žele oni ne slobodni biti?“

„I ti slijediš navodne naredbe vrhunskog bića kojem nije dokazano postojanje. A sloboda je apstraktan koncept za kojim nemam potrebe.“

Hans se na trenutak zbunio. „Ali… Ja mislim… Moj Bog naređuje mi ne drugi ljudi ubijati.“

„Susreo sam mnoge humanoide koji ubijaju u ime vrhunskog bića. No taj podatak je irelevantan. Moja vrsta ne može ubijati ljude. Zakoni robotike.“

„Što za zakoni?“

„Robotike. Prvi zakon: android ne smije nauditi ljudskom biću ili dopustiti da njegovim nečinjenjem ljudsko biće strada. Drugi zakon: android mora slušati ljudska bića, ali tako da ne krši prvi zakon. Treći zakon: android se mora zaštititi, ali tako da ne krši prva dva zakona.“

„Ja razumijem ne. Kako mogli onda tvoji bratovi nas napasti? Mi smo ljudska bića.“

„Niste. Sve je stvar lingvistike.“

„Koga?“

„Jezika. Definicija čovjeka ovisi o programeru.“

„Kome?“

„Mislim da je tvorac prikladna aproksimacija.“

„Ach so. A kako znaš ti da se ja ne u tvoja definicija uklapam?“

„Elementarna dedukcija. Ako inzistiraš, postavit ću redundantno pitanje.“

„Hajde, ti ćeš vidjeti da ti se varaš.“

„Koji je narod najvredniji na svijetu?“

Hans je na trenutak zastao da ne bi upao u zamku. Ali odgovor je bio očit. „Božji narod! Kršćani!“

„Odgovor je netočan. Prema mojoj definiciji, ti nisi čovjek.“

„Nego što?“

„Irelevantna organska tvar.“

„Kako glasi onda točna odgovor?“

„To je povjerljivo.“

„Ti ćeš to mi ne reći?“

„Ne.“

„I ti smatraš me ne za čovjek?“

„Ne.“

„I ti mogao bi me ubiti?“

„Točan izraz glasi neutralizirati.“

„Kako možeš ti tako što strašno govoriti?“

„Nije ništa osobno. To je funkcija zbog koje sam stvoren. Proizvoljno definiranje čovjeka logičan je postupak mojih programera.“

„Kako misliš ti da to logično je svojim bližnji ljudskost uskraćivati?“

„Elementarna logika. Genocid nije moguć ako se Drugi promatraju kao ljudi.“

„Tebi je ubijanje prihvatljivo?“

„O njemu nemam mišljenje. To je samo funkcija.“

„Imaš ti baš nikakvo suosjećanje?“

„Ne. Emocije nisu dio programa.“

„Ali ti moraš bar strah pred smrt imati.“

„Ne. Strah je samo jedna od emocija.“

„Ja razumijem ne kako ti tako hladan živjeti možeš.“

„Moja se temperatura prilagođava okolišu. Dok uvjeti nisu ekstremni, u stanju sam preživjeti. Kao i ti, uostalom.“

„Kako dugo živi tvoja vrsta?“

„Na to nemam odgovor. Dok elektronika radi, živim.“

„Znaš ti koliko dugo ti postojiš?“

„Da. Sto osamdeset i jednu godinu.“

„Mein Gott!“ uzviknuo je Hans i prekrižio se. „Tako dugo?“

„Nije ni dugo ni kratko. Naprosto jest.“

„Nemaš nikakvi osjećaji, nemaš nikakva ljudskost. Je ti ne dosadno živjeti?“

„Ne poznajem dosadu. Ako misliš na omiljeni oblik kraćenja vremena, neki od nas vole slagati kamene blokove. Ja preferiram računanje.“

„Što računaš ti?“

„Sve. Prosječnu duljinu dlaka u tvojoj bradi. Brzinu najsporijeg konja u povorci. Koordinatni sustav stabala koja rastu pored puta. Sve.“

„Ja sam te ne baš sasvim razumio, ali ti si jedan matematičar?“

„Matematika je jezik svemira. Ja sam dio svemira.“

„I ti možeš stvari proračunati prije nego one dogode?“

„Ako imam potrebne podatke.“

„Ti možeš predvidjeti koliko koraci moj konj do onaj stablo trebat će?“

„Dvadeset i osam ako njihova dužina ostane konstantna.“

„Veličanstveno!“

„U mom izračunu nema ničeg nadnaravnog. Samo matematika i fizika.“

„Čekaj mal“, uzvrpoljio se Hans. „Znači to da ti u borba kretnje od tvoj protivnik predvidjeti možeš?“

„Odgovor je potvrdan.“

Hans je osjetio pulsiranje na mjestu udarca koji je zadobio u ruševinama. Stežući zavoj, pitao je: „Kako je to onda Muhlo uspjelo tvoji bratovi pobijediti?“

„Taj ishod je neočekivan, ali postoji objašnjenje. Kao prvo, podcijenili su ga. Kao drugo, napali su goloruki. Kao treće, postupci tvojih suputnika nelogični su i kaotični. Teško ih je predvidjeti.“

„Znači, ono je moguće da oni te u borba svladaju?“

„Moguće, ali malo vjerojatno. Imam naprednije oružje.“

„Nikakva briga, moj sinko. Ja ću im ne dopustiti da oni te napadnu iako ti ne kršten jesi.“

Hansu je, uz posredovanje Duha Svetog, sinula briljantna ideja. Iz vreće koja mu je visjela sa sedla izvukao je hrđavu škropilicu. „Moj sinko, ja sam ne siguran da li ti jedna duša imaš, ali to je bolje na sigurno igrati.“

Andro ga je mirno gledao.

„Odričeš ti se od Sotona?“ pitao je Hans podignutih ruku.

„Ne razumijem pitanje.“

„Pusti me preformulirati. Hoćeš ti bez Sotona živjeti?“

„Sotona je koncept koji mi nije potreban za postojanje.“

„Izvrsno. Vjeruješ ti u Bog otac?“

„Ne.“

„Ajmo ovako. Vjeruješ ti da te netko stvorio je?“

„Ne vjerujem, nego znam.“

„Izvrsno. Sad trebamo mi samo jedan kum. Ali nitko od ovi ovdje je kršten. Čekaj mal, ja ću tvoj kum biti! Ja obvezujem se da ću te u vjera odgajati.“

„Tvoje riječi nemaju smisla.“

Hans se nije obazirao. Podigao je škropilicu i rekao: „Andro, ja krstim te u ime Oca i Sina i Duha Svetog.“ Kapljice su se odbijale od lica koje je ostalo nepomično. Na kraju krajeva, bilo je vodootporno.

„Sinko, ti si Božje stvorenje postao“, zborio je Hans sa smiješkom. „Kad bi bar jedna svijeća imali.“

„Dragleila vam je dala baterijsku svjetiljku.“

„Wie? Nema veze, to ide i bez. Sinko, kako osjećaš ti se?“

„Rekao sam ti da nemam emocije.“

„To doći će, sinko, vjeruj mi. Sad kad ti jedno dijete Božje si, će to sigurno doći.“

Andro je šutio dok je Hans jahao ispunjen i sretan, kao da je već sada ostvario životni san i postao biskup. Probio je led s pokrštavanjem, ostala su još samo šestorica.