Čerupanje feniksa | Franjo Janeš

XI.

Muhlo je sanjao da mu Vila Domovina prolazi prstima kroz bradu, od čega mu se cijelo tijelo ježilo. Tko zna zašto, sjetio se majke koja ga pokriva prije spavanja. Kad je vila njegovu muškost stavila u usta, prestala je svaka sličnost s majkom. Groktao je i trzao se od miline. Ovo je možda bilo i bolje nego bitke i pijančevanje. Baš kad se približavao vrhuncu, probudile su ga Mislavove nespretne ruke. Došlo mu je da ga nabreklim udom izudara po čelu, no onda bi mislili da je muškarac koji liježe s muškarcima pa je samo opsovao, pljunuo u stranu i ustao. Dan je započeo kao jedan od onih kad se budnost činila lošom šalom.

Nakon što su se svi mjehuri ispraznili, trebalo se pobrinuti za tijelo nekad moćnog Ladislava Groze koje se preko noći ukrutilo i ohladilo. Hans je predložio nešto nečuveno: „Mi trebamo moćni ratnik pokopati.“

„Kako to misliš?“ pitao je Vonomir.

„Baš lako. Mi kopamo jama četiri lakat duboka iz, i predamo njegovo tijelo u prah.“

„Hrak“, započeo je Muhlo, „tijelo mu se može predat prahu i bez kopanja. Imamo sveti obred vatre. Jel tako, mali vraču?“

„O da, svakako je tako kako kažeš, moćni Muhlo, to je ono što bogovi očekuju od nas, je li, da pokojnika, kako bi reko, pročistimo vatrom i pustimo da njegov duh prijeđe u slobodu, to jest k njima samima, u visine, da.“

„Ili ga možemo jednostavno ostaviti divljim zvijerima”, šapnuo je Miro tako da ga je samo Vonomir mogao čuti, “da bar netko ima koristi od njegovog postojanja.“

Vonomir ga je ošinuo pogledom i procijedio: „Idi skupljaj grančice i smotaj taj pogani jezik.“

Kad se skupila dovoljno velika hrpa šiblja, na nju se položilo Ladislavovo tijelo. Prostrt na leđima, s mačem na prsima, nije se moglo reći da ga je smrt proljepšala – za to je trebalo pričekati vatru – ali izgledao je mirno, kao vepar koji sanja nešto lijepo.

Dok je Muhlo držao baklju, Žulj je verglao obredne formule koje nitko nije ni pokušao razumjeti. Istodobno, Hans je mumljao svoje, ali diskretno da ne bi provocirao nekrštene suputnike. Žulj je po pokojniku razmrvio svetih trava i kimnuo, na što je Muhlo spustio baklju. Plamen je sunuo uvis i progutao tijelo Ladislava, sina Lobelovog. Kluk je iskoristio priliku da pored lomače podgrije ostatke odojka. Nitko se nije bunio jer karmine su pripadale ukopnoj tradiciji. Iako si nisu mogli priuštiti cjelodnevnu pijanku, nekakav se obrok podrazumijevao.

Prije nego je vatra dogorjela, putnici su zajahali prema zapadu. Hans je bojažljivo držao uzde Ladislavova borbenog ata pokušavajući jahati pokraj Žulja. Kad je napokon uhvatio manje-više stabilan ritam, pitao je: „Jesi ti se ikad zapitao što s kosti dogodi nakon spaljivanje?“

„To je, rekao bih, u rukama bogova, dakle velikim i moćnim rukama, je li.“

„Prije u gubice od divlja zvijer. Kao čovjek od duh moraš ti priznati da pokapanje ipak bolje rješenje je. To znači nikakvo oskvrnuće od pokojnik. Kosti ostaju sačuvani. Ti možeš si ne nehotice kosa spaliti – ne da ja osobno nešto za spaliti imam, hehe – a i ono je manje vruće.“

„Pa sad, heretiče, kako bi reko, crvi su puno odvratniji od svega što se može naći nad zemljom, je li, a kosti pokojnika ne trebaju zanimati žive – osim ako se ne radi o kostima neprijatelja, je li, onda se mogu nositi kao trofej ili pretvoriti u male frule. Kod nas, kako bi reko, kopaju samo seljaci i čini mi se da im je pritom, složit ćeš se, itekako vruće.“

„No dobro, lako za ceremonija, nego, reci mi, pod nama, ti vjeruješ ne zaista u svoji lažni bogovi.“

„Hoćeš reći da, kako bi reko, ti ne vjeruješ u svoje?“

„Ja vjerujem u jedan živi Bog.“

„Nisu li, jelte, u pitanju trojica?“

„To je jedna kompleksna pitanje.“

„I ona žena koja je, kako ono, zanijela bez pomoći muškarca.“

„To je jedan poseban slučaj.“

„I, kako bi reko, sve one stotine svetaca.“

„To su svecovi, ne bogovi.“

„Ali im se molite, je li, to je tako.“

„Ja, aber… Ja vidim da ti s moja vjera dobro upoznat si. To znači da te Duh Sveti pohodio je.“

„Zapravo, to znači da me majstor Višeslav, je li, kroz više navrata upoznavao s tvojim drevnim praznovjerjem.“

„Kršćanstvo je nikakvo praznovjerje!“

„Nemoj se sad, kako bi reko, uvrijediti. Čuo sam, je li, za neke puno bizarnije kultove i onda tako, štono bi se reklo, eto ti ga na.“

„Kao na primjer?“

„Pa, vidiš, postoji pleme koje vjeruje da su, je li, Sunce i Mjesec božanski mladenci koji su stvorili svijet, hehe, baš šašavo, zar ne? A jabuke su, kako bi reko, stvorene na njihovu sliku i poklonjene ljudima u znak ljubavi, nego kako. Članovi toga plemena se, je li, klanjaju jabukama pa ih jedu i onda, razumiješ, ako nađu crva, vidiš, kako bi reko, znači da su počinili neko zlo pa moraju plesati goli pored vatre i, razumije se, dok ostali, a ima ih, to je sasvim jasno, na njih pljuju koštice jabuka koje, je li, ne smiju progutati inače će im duše kad umru, dabome, otići na tamnu stranu Mjeseca.“

Hans je neko vrijeme šutio, a onda prasnuo u smijeh. „Ja sam nikad tako što glupo čuo.“ Žulj mu se pridružio u podsmjehivanju priprostim običajima neukih.

„Ne, u ozbiljnom“, nastavio je Hans. „Moj Bog će vama svidjeti. U izvorna verzija dopušta on klanje od manje vrijedni narodi.“

„To, kako bi reko, naši ljudi već rade.“

„Ali na ova način će vas Bog pritom voliti.“

„Ovako nas, je li, voli više bogova.“

Hans je otvorio usta, ali nije progovorio. Morao se pomiriti s privremenim uzmakom. Dok su sredinom dana puštali konje da pasu, pokušao je obratiti Vonomira. Ovaj ga je strpljivo slušao, ispitivao o crkvenoj hijerarhiji, dosadašnjim pokrštavanjima i veličini franačke vojske. Kad je Hans otklonio i zadnju nedoumicu – tada su i konji već bili gotovi s hranjenjem – Vonomir je rekao: „Sve je to lijepo, ali ne bih, hvala.“

Putovanje se nastavilo u tišini. Sljedećih nekoliko sati čulo se samo jednolično kloparanje kopita i škripa kola, mjestimice isprekidano žuborom vode i zujanjem pčela. Klukovi kapci, teški od monotonije i obilnoga ručka, tonuli su sve dublje. Sklopit ću ih samo na trenutak, pomislio je i otplovio. Spavao je i u snu, ali u toplini kolibe, ušuškan u tople pokrivače od krzna, uz pucketanje vatre u ognjištu i spokojno disanje mlađe braće i sestara koji su se stisnuli da podijele toplinu. Osjećao je potpuno blaženstvo i mir. Ovako bi mogao prespavati život i ne bi žalio. Rzanje konja natjeralo ga je da otvori oči. Istrgnut iz dvaju snova, primijetio je da su se kola prestala kretati.

„Zašto smo stali?“ pitao je zijevajući.

„Račvanje puta“, rekao je Miro dok je Vonomir plazio po zemlji i proučavao sve tri postojeće staze. Nedavno mu je hrpica balege na cesti poručila da su na dobrom tragu. Sada su taj trag lako mogli izgubiti jer nije bilo ni balege ni blata. Sva tri puta pokrivalo je lišće, a nijedan nije izgledao izgaženije od drugih. Nisu si mogli priuštiti previše glavinjanja jer Branimirova bolest širila se selom, što je značilo da imaju najviše desetak dana da se vrate sa škrinjom bogova. Vonomir se zapravo slabo razumio u traganje, što nije bilo ništa neobično – u njegovu plemenu podrazumijevalo se da ljudi obavljaju poslove o kojima nemaju pojma. Problem je bio što su ovaj put šanse da pogodi bile slabije nego prije.

„Mislim da su krenuli desno“, rekao je naposljetku.

„Postoji li za tebe ijedan drugi odgovor?“ dobacio je Miro.

„Imaš li bolju ideju?“

Miro se nasmiješio. „S nama su čak dvojica koja razgovaraju s bogovima. Zašto ih ne pitaju za put?“

„Čudni su putovi gospodnji“, rekao je Hans.

„Znači, treba izabrati put koji izgleda najčudnije?“ pitao je Miro. „Meni je ova lijeva staza baš čudna, sa svim tim jasenima i johama.“

„Kog briga što kaže krivovjerni prorok?“ ljutio se Muhlo.

„Znači, moćni Muhlo je za put koji je najmanje čudan?“ nastavio je Miro.

„Možda bismo trebali glasovati“, predložio je Mislav.

„Kad bi imao pojma o ičemu, sine Zdeslavov“, rekao je Vonomir, „glasovanje bi imalo smisla.“

„Svađa je nikakva rješenje“, umiješao se Hans.

„Ti šuti“, poklopio ga je Muhlo.

„Mali vraču?“ pitao je Vonomir. „Što kažu bogovi?“ Žulj je omirisao mahovinu na najbližem deblu i zastao kao da zaista očekuje da će mu bogovi dati znak – jato vrana koje će poletjeti iz krošnje ili vjetar koji će zapuhati u određenom smjeru. Na njegovu žalost, priroda nije pokazala nikakvu reakciju. Kao da je i ona čekala da vidi što će napraviti.

„Ja bih, je li, u ovom slučaju, kako bi reko, i to ne sad zato što se meni tako sviđa, razumije se, nego po volji bogova, koja kao što je svima poznato…“

Je li u tom trenutku dosadio i bogovima ili im se omilio, teško je reći, no putnici su začuli šuštanje glogova u šumarku ispred sebe. Svatko tko je nosio mač, isukao ga je. Kluk je podigao toljagu, a Vonomir napeo luk. Gledali su u gustiš čekajući napad neopreznog dušmanina. Mislavu je palo na pamet da možda nije bio neoprezan, nego toliko siguran u svoju nadmoć da im se nije ni pokušao prikrasti.

Zašuškala je još jedna grančica. Začulo se tapkanje po lišću.

Mislavove ruke kao da su oponašale treperenje lišća. Najgušći grm sve se jače tresao dok se nepoznato tijelo probijalo prema cesti. Vonomir je, izgubivši živce, odapeo. Strijela je nestala u grmlju koje se ubrzo primirilo. Nastupila je tišina.

„Jesam ga.“

Šuškanje se vratilo glasnije no prije. Grane su se tresle kao da će i same skočiti na ratnike. Baš kad se Mislavu činilo da će izgubiti kontrolu nad mjehurom, iz grma je iskočio crni ovčar velikih trokutastih ušiju i rudlavoga krzna, bez prednje desne noge. Plazio je jezik i energično mahao repom.

„Mislim da smo našli tronogu zvijer“, rekao je Miro cerekajući se.

Kluk je spremio močugu i čučnuo. Pas je dotrčao do njega i počeo mu lizati prste. Čim ga je Kluk pomilovao po glavi, pseto se bacilo na leđa i pružilo mu prednju šapu, jedinu koju je moglo pružiti. Kluk ju je uzeo u dlan, a drugom ga rukom češkao po trbuhu. Pas je još više izbacio jezičinu.

„Šteta što je samo džukela“, rekao je Muhlo i pljunuo, „dobro bi mi došao Srbin ili dva.“

„Možda je pas Srbin“, rekao je Miro. „Umjesto tri prsta pokazuje nam tri noge.“

„Jedna mu je stradala u borbi“, rekao je Mislav. „Ili je zapeo u zamci. Čuo sam da si sami odgrizu nogu da bi se oslobodili.“

„Fuj“, rekao je Kluk, „ja to ne bih mogao.“

„Naravno, debeli“, rekao je Miro, „gle kolike su ti noge. Na pola puta bi pao u nesvijest.“

„Daj šuti.“

„Čak i ako nije Srbin, trebalo bi ga ubit“, predložio je Muhlo. „Normalno je da paščad ima četir noge. Ovo je neprirodno. Da su bogovi htjeli tronoge pse, onda bi ih take stvorili.“

„Ono je znak od Presveto Trojstvo!“ ubacio se Hans. „Bog je moje molitve uslušao.“

„Znači, Trojstvo nam poručuje da se češemo i valjamo po zemlji?“ dobacio je Miro.

„Smijem li ga zadržati?“ pitao je Kluk.

„Nije pametno“, rekao je Vonomir. „Mogao bi nas odati lajanjem.“

„Lajanjem bi odao samo sebe“, rekao je Mislav. „To bi zapravo zbunilo neprijatelja.“

„Nijedan neprijatelj nije zbunjen kao vas dvojica“, dobacio je Vonomir.

„Ako ga istreniraš, imat ćemo još jednog ratnika“, sprdao se Miro. „Bijesni Tronožac, sin Šugave kuje.“

„Moram ga nekako nazvati“, rekao je Kluk. „Kako vam zvuči Stanko?“

„Stanko s tri noge. Tristanko“, smijao se Miro.

„Tristanko. Ili još bolje: Tristan. Da, to je to! Sviđa mi se. Tristane, ustani.“

Pas je veselo poslušao mlatarajući repom. Kluk je podigao komad drveta sa zemlje i bacio ga što je dalje mogao. Tristan je pojurio i vratio ga slinavog u gubici. Kluk ga je bacio još dalje, no Tristan je ovaj put krenuo na drugu stranu koncentrirano njušeći zemlju.

„Tristan! Tristan, vrati se!“ dozivao ga je Kluk. Pas ga je ignorirao. Zalajao je pa potrčao srednjim putem i nestao među drvećem.

„Bogovi su nam, je li, baš kako sam rekao, a nije da nisam, dali znak, to je valjda jasno.“

„Nećete valjda ići za psom?“ bunio se Vonomir dok su ostali već bili u pokretu.

„Odi u grm po strijelu“, dobacio mu je Muhlo.

„Oprosti što sumnjamo u tvoje tragačke vještine“, rekao je Miro, „ali moraš priznati da nisi djelovao jako sigurno.“

„Bilo koja od druge dvije staze bila bi bolja“, rekao je polušaptom.

„A zašto?“

„Zato što ova vodi prema ukletoj šumi.“

Kamo će ih staza doista odvesti, nitko nije mogao reći. Za početak ih je, dok je sunce tonulo prema obzoru, dovela do prepreke zvane Sava. Rijeka ih je cijelo vrijeme pratila, pitoma i tiha, skrivena iza šume s lijeve strane puta. Sada je zakrenula desno i ispriječila im se, kao da im želi reći da je bolje da se vrate putem kojim su došli. Za razliku od manjih rijeka koje nisu bile problem, Sava je bila široka i duboka. Konji bi je doduše mogli preplivati, no kola bi morali ostaviti za sobom. Pred sličnim problemom našli su se i kradljivci svetoga kovčega, ali trag koji se pojavio u skorenom blatu – još jedan poklon bogova – nije vodio do najbližeg mosta, nego do skele što je zalutale putnike prebacivala na drugu obalu. Primitivna drvena splav, iako široka, nije ulijevala povjerenje, baš kao ni skelar. Starac je bio slijep.

„Bogovi z vami, močni ratniki“, rekao je kad su mu prišli.

„Trebamo prijeko“, rekao je Vonomir.

„Zato je tu stari Slepi“, rekao je skelar. „Osim ak ne morete platit, onda nije.“

„Koliko tražiš?“ pitao je Vonomir.

„Šaku zobi po glavi.“ Slepi se nasmiješio i otkrio krezuba usta.

„Što će ti zob kad je ne možeš žvakati?“ pitao je Vonomir.

„To je moja briga. Ak plemeniti ratniki misliju da je cena visoka, morali buju se snač drugačije. To je njihova briga.“

„U redu, u redu. Platit ćemo.“

„Kolko vas je?“

„Pet“, ispalio je Vonomir i mlađima dao znak da se Kluku pridruže na kolima.

„Stari Slepi možda nema oke, al ima nos. A vaši mirisi su takvi da mi oke ni ne trebaju. Njušim osmoricu i jednog pesa.“

„Sedmorica smo, ali Hans smrdi za dvojicu“, rekao je Vonomir.

„Prepipaj nas ako želiš.“

„Samo nek proba i ostat će bez još jednog osjetila“, rekao je Muhlo.

„V redu, v redu“, rekao je Slepi, „sedam je dobar broj. Išli bumo v tri ture. Tri plus tri i kola na kraju.“

„Dogovoreno“, rekao je Vonomir, a Muhlo pljunuo.

Prva je grupica, koju su činili Vonomir, Muhlo i Miroslav, zakoračila na skelu, no ništa se nije dogodilo dok Slepi nije dobio svoju naknadu. Tada je zabio štap u rijeku i otisnuo se. Oči mu zapravo i nisu trebale jer je skela bila užetom privezana za drugu obalu. Konji su nemirno poskakivali, od čega se splav ljuljala.

„Časni ratniki, molim vas da smirite živine. Inače bumo morali plivat.“

Konji se nisu smirili, ali plovidba je bila dovoljno kratka da sretno pristignu na drugu stranu. Nakon što su se iskrcali, Vonomir je rekao: „Kad već imaš tako dobar njuh, reci mi kako su mirisali zadnji ljudi koji su prošli s kolima.“

„To bu vas koštalo“, nasmijao se Slepi.

„Stari, ne pretjeruj“, rekao je Vonomir. „Moj prijatelj traži izgovor da ti izbije preostale zube.“

„Mrflj“, oglasio se Muhlo.

„Smirite se, plemeniti ratniki. Slepi je uvek na vašoj strani.“ Nasmijao se milo. „Jutros sam prevezel dvojicu prinčeva na kolima.“

„Kakih kurčevih prinčeva?“ čudio se Muhlo.

„Mirisali su kak prinčevi v pričama“, objasnio je Slepi.

„Drugim riječima, nisu smrdjeli“, rekao je Vonomir. „Zanimljivo. Još nešto?“

„Siroti Slepi nema oči, a ovi nisu puno pričali.“

„U redu, stari. Hvala“, rekao je Vonomir i, kad je Slepi otišao po drugu grupu, počeo razmišljati naglas: „Jutros su prešli rijeku. Znači da imaju skoro dan prednosti.“

„Stari bezočno laže“, rekao je Miro.

„Bezočan jest, ali mislim da nije lagao.“

„Kad preveze zadnjeg, bacam ga u rijeku“, ubacio se Muhlo.

„Bolje ne“, rekao je Vonomir. „Imamo dovoljno zobi, a ovaj možda ima zaštitu. Nekog tko nas promatra iz šume.“

Obližnji jaseni i vrbe bili su tihi. Možda su baš zato djelovali prijeteće.

„Bolje ne riskirati“, složio se Miro, a Muhlo pljunuo i rekao: „Pretvaramo se u pječke.“

„Bilo mi je zadovoljstvo“, rekao je Slepi mašući nakon što je svih sedmero putnika prevezao na drugu obalu. Muhlo mu je pokazao srednji prst i popeo se na konja. Put se mogao nastaviti.

Premda su opet imali čvrsto tlo pod nogama, Kluk je izgledao zabrinuto. „Mislave?“

„Što te muči, prijatelju?“

„Malo sam razmišljao i… Možda će zvučati glupo.“

„Samo reci, znaš da te nikad ne bih osuđivao.“

Kluk se nesigurno nasmiješio i rekao: „Palo mi je na pamet da cijelo vrijeme putujemo prema zapadu. Muči me što bismo u jednom trenu mogli doći do kraja svijeta i srušiti se u bezdan.“

Mislav se dobroćudno nasmijao. „Nemoj se brinuti, sine Ljudemislov, ploča svijeta je veća nego što misliš. Trebali bismo putovati mnogo dana i noći da dođemo do ruba. Nitko iz naših krajeva nije ga vidio.“

„Kosijenac kaže da jest.“

„Kosijenac pije previše medovine.“

„Znači, zasad nismo u opasnosti? Stvarno se bojim visina.“

„Prijete nam razne opasnosti, ali pad preko ruba svijeta nije jedna od njih.“

„Mislave, ti si tako mudar.“

„Trudim se, prijatelju. Trudim se.“

Mislav je protrnuo od iznenadnog osjeta hladnoće. Nisu se doduše bližili rubu svijeta, no mladi je ratnik sa svakom prijeđenom stopom osjećao kako se udaljava od svega što mu je drago, a čemu se možda nikad neće vratiti. Osjećao je oštru bol u prsima i nije znao potječe li od jahačke ukočenosti ili čežnje za domom.