Davide, svašta su mi radili | Marija Andrijašević

moj je pogled amfetaminski susretljiv i vjeruje kako je farmacija bogomdana
znanost.
jutrima, dok još ne razmišljam, rukom prelazim preko stomaka i nadam se bedrima.
čudan osjećaj.
ustat ću, bit ću i znat ćeš me.
ne znam s obećanjima, ne volim ih, a sklona sam obećavati s nonšalantnošću.
život klizi kad ga ja kontroliram. ide polako i ide svejedno. i nikad se ne obraća nikom. nema granica.
pazi, ja sam ti jednom vidjela svog starog da plače i to je bila jako nezgodna situacija.
on je imao loš vid i ja bih mu obično govorila koje je svjetlo na semaforu.
a taj dan kad je zaplakao vozili smo se na selo. on i ja.
bilo je zeleno. plakao je.
ja sam samo razmišljala: pa koji je tebi vrag, jebo ti sebe? šta sad ti tu meni plačeš? pa nisam ja tebe ošamarila.
sivo nije moja omiljena boja, ali meni nebo nikada nije plavo.
uvijek je sivo. sunce je crveno, a ceste su krvave.
vise na tridesetcentimetarskoj uzici. k’o njegovo tijelo.
moje ime je previše sveto za život kakvim živim.
i sad, on ti je plakao. plakao je, bogami, 20 kilometara. a ja sam samo razmišljala hoćemo li stati na benzinskoj i hoće li mi kupiti sladoled i snalazi li se ostatak obitelji bez nas kod kuće.
kad bi barem prestao plakati.
nikada se ne brinem o sutra. puštam vrijeme neka ide od trenutka do trenutka.
lice krijem. isprekidano je zarezima i točkama. neshvatljivo je.
moje oči imaju crnu točku u sredini. mrak koji dolazi iznutra.
govorio je da nas voli. brata i mene. mi smo njegov život. nitko nikada nije mislio da će on napraviti nešto dobro. obitelj. svima je bio crn. tad sam počela shvaćati i nametati pitanje iznutra: ali zašto nas onda uništavaš? ti si nas stvorio, nemoj nas i uništiti. i obriši te suze da se ne nađemo pod cisternom ispred nas.
ne znam voljeti dok ne vole mene.
moje nebo je uvijek sive boje.
taj dan se brat zaključao u sobu. stari je zvao policiju. kasnije je došao stric i molio brata da izađe. ja sam plakala u svojoj sobi. nisam shvaćala. imala sam jedanaest godina i nisam znala zašto se svijet zove svijet i zašto nas otac ne voli ili zašto nas voli na taj jako čudan način. ja sam molila starog da idemo van. sjeli smo u auto i krenuli smo na selo. onda je on počeo plakati i ja više nisam znala tko je krivac u našim pričama.
hodam sigurna u sebe. u mom životu ne postoji loše.
želim da to znaš.
par dana kasnije sve je opet bilo u redu. zaboravili smo. potrajalo je dovoljno dugo da nas sljedeći udarac razlomi na još veće dijelove. stari više nikada nije zaplakao.