Davide, svašta su mi radili | Marija Andrijašević

ZA TU LJUBAV U TVOJIM OČIMA NAPRAVIT ĆEMO TULUM S PUNO PIVA I PELINA

rezimirajmo.
dovedimo se na čistac.
što ovdje tko želi i kako?
bolje da ne pitam gdje i zašto jer ne želim previše tvojih riječi.
hladan zrak iz hodnika guta dim iz moje sobe.
pozabavimo se povređivanjem. lijepo je. možemo mi to.
ima više načina. možemo isprobati patetični.
ah, ja te volim, ali ja ne mogu s tobom. ti si previše za mene. taj strah da ćeš otići i da ću ostati sam/a.
teatralno izgovoren, naravno.
možemo pokušati i s kratkim načinom.
s nama je gotovo.
nećeš taj? kad bolje promislim – neću ni ja. možemo s onim koji uključuje puno objašnjavanja, ali taj povlači i jednako pitanja kad i zašto, pa…
da, odustat ćemo i od njega.
istina je klišej, treba puno lagati.
možda ovako nekako:
ne volim te, ja ustvari tebe ne trebam, sve ovo vrijeme samo sam se udaljavao/la od tebe. ne znam što drugo da kažem. ti si, ustvari, jako zahtijevna osoba, ja sam premlad/a za takvo nešto. loš/a si u krevetu. jebi ga.
e ovo bi zaboljelo jedan prosjek žena/muškaraca.
sreća moja i tvoja da se lažemo.
i da smo iznad prosjeka ako se i dogodi.
nego, ne znam kud ovo vodi, iskreno sad.
ima dana kad sam spremna odustati.
ima dana kad sam spremna pisati takve antologijske klišeje, nemoguće za citiranje. iste one koje su počeli zapisivati još na pergamentu.
nema dana, doduše, kad ne mislim o tome kako izaći van na zrak i disati znajući da ovom životu neće doći kraj.
pa ja umirem svaki jebeni dan iznova i gledam noževe kako se bore koji će me prije zarezati.
nije lijep prizor.
nije.
u kurac i kompresije.
nego, izgleda da ćemo o ovom neki drugi put jer sad krvarim iz nosa.