Davide, svašta su mi radili | Marija Andrijašević

SAJBERSEKS JAGODICA BOBICA

(u ovakvim situacijama – nebo je stadion)

prvi put. no dobro.
iskopala sam joj oči. inače je sve u redu sa mnom.
ja sam tvoj junak, zar ne?
crna po licu, rukama, vratu, zamaskirana.
trebam nekog da me izliže jer se ne namjeravam kupati.
želim jezik, supersajzd.
drugi put. dešava se, da.
u sobu ulazi jagodica bobica, boj toj.
on ima metarsedamdesetpet i moja ga prijateljica obrađuje preko kompjutora.
priča mu kakve ima sise, koliko je stane u ruku, je l’ vlažna i kud sad prsti lete.
od čudnih snova čudno hodam.
jebo jagodicu bobicu. on je enter na tipkovnici. on je upravo otišao.
grabim mobitel iz džepa i tražim tvoje ime.
sekunda za (ne)razmišljanje pa zovem.
treba suz(b)iti tjeskobu u suženom prostoru da me ne zatrpa.
zavijam da se ne smijem od boli, al’ ti razumiješ. samo ti nije jasno zašto.
pa kad me izliže, bit ću čista. mislim, stvarno čista.
skupljam usne i brišem šminku rukom. mirišem na današnji ručak.
bogami si prekardašila, rek’o bi stari. bogami jesam. a sad odjebi.
mirišem na krivnju dakle.
baci mi kost pa da zagrizem još malo.
naime, u trenucima osjećanja krivnje počnem se prisjećati starog.
što sigurno ne želim prenijeti na tebe.
al’ uporno i previše razmišljam o svemu. i ničemu ne nalazim rješenja.
i što, i što i što što što ako stvarno zagrizem?
pretvaram se da dobro je, dišem. al’ bio je dan, dan za uragan.
ono kad trčiš izbezumljeno i rušiš i bacaš sve oko sebe.
ono kad sjediš mirno za stolom, u kuhinji, držiš daljinski u ruci i jednostavno
želiš da ništa nije.
ponavljaš sebi u bradu: dobro je, dobro je, DOBRO JE!
veli da sam k’o pitbul. zagrizem pa ne puštam.
to zasad plaši, al’ inače je smiješno.
osim što volim misliti o sebi da sam lijepa –
mislim i da sam žena – deseterostruko.