Davide, svašta su mi radili | Marija Andrijašević

POREDAK JE SASVIM NEBITAN KAD SMISAO NE ZAHTIJEVA SVOJE MJESTO

pričaj mi o sebi, kaže.
ne želim prazne priče, ne želim romane, ne želim drame, budi jednostavna.
ubila sam pticu kad sam imala jedanaest godina. nisam plakala.
i?
nemam nikakve koristi od toga.

pokrij uši, kaže, razboljet ćeš se od svih tih glasova sa strane.
ne gledaj preko puta, ne gledaj uopće, proći će vrijeme kolodvora.
možda bi ti bilo ljepše kad ne bi ležala na klupi?
hoćeš sjesti?
ne, čekat ću ovako.

navuci rukavice, pričaj nešto, glas ti je dubok, pričaj, govori.
kaže, ne otimaj se za mene.
ma tko i misli na tebe? nerviraš me.
sutra ću kuhat gljive za ručak, reći ću staroj da kupi mahune i otrovat ću se, razmišljam.
a ti vlakovi, nisu filmski, nisu hitchcockovski, umaraju.
ugrij me, kažem.
utopli me.
odlaziš, hajde, daj najbolje od sebe.
želim da se ostaviš cigareta. nemoj više pušiti.
utopli me.

je l’ se bojiš?
bojim se buganaca. ako odeš, ali odeš, baš odeš, zauvijek, ja… ne bojim se.
a zašto me pitaš za strah?
oči su ti prelijepe, ali neću ti to reći.
fokusiraj se, on odlazi. misli se sudaraju.
hej! prestani.
tek tako. nazvat ću te kad dođem doma. ne želim da se brineš.
ma, ne brinem se ja za tebe.
znam te.
pazi.
ne želim više nikada slomiti nokat.
noge su druga stvar.
bilo bi lijepo jednom i to probati.