Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

10.

 

Žila se ipak nije predavao. Samo je promijenio taktiku. Počeo se družiti sa mnom. Ustvari, ispalo je da sam, hodajući sa Sonjom, zapravo hodao sa Žilom, jer sam s njim provodio više vremena nego s njom. Taj se surovi mladac pretvorio u pravog vjernog i nježnog psa tragača koji me je pratio na svakom koraku. Izrastao bi ispred mene u nekoj potpuno sporednoj ulici i između nas bi se poveo ovakav razgovor:

– Eeej, bajo, di ideš?

– Nidi. Jednostavno ‘odam jer ‘oć’ da budem sam.

– I’eš jebat Sonju?

– Baja, ‘es’ ti glu’ il’ glup? Rek’o sam ti da ne idem nidi.

– Pa ondak mož’mo brijat, pajdo, a!? Za Dinamo, za Bad Blue Boys.

– Kaki sam ti ja Bad Blue Boy, de s’ ne zajebavaj.

– Al’ si star’ navijač, legenda. Jebo te, bijo s’ na onoj tekmi sa Zvezdom, jebo te, šta b’ ja d’o da sam bijo tam’, kurac bi s’ odsiko, bajo, to j’ nešt’!

– Nisam bijo ni bliz’ Maksimira, bajo. Nisam čak bijo ni u Zagreb’. Zajeb’ te priče.

– ‘ajd’ nemoj srat, Brzi m’ rek’o da s’ bijo.

– Brzi rek’o, Brzi rek’o! Brzi j’ rek’o da j’ njegov komšo prvi iz Alcatraza pobigo. Pa ka’ s’ ga proval’li, ondak je reko da to ni’ bio Alcatraz neg’ Sing-Sing. Brzi j’ rek’o i da j’ vidjo svo’im oč’ma da j’ onaj ludi did na stol bacjo pe’es’t tisuć’ za svoju kurvet’nu, pa ništ’ od tog. Slušaj, ajmo kod te budale nešt’ pop’t, al’ sam’ dva-tri pića i amen. Nek ti on ondak priča priče, ja s’ ne mislim s tobom cili dan zajebavat.

Isprva mi ga je bilo žao i nisam ga imao srca samo tako odstraniti. Otišli bi u Cadillac i opalili po pivu. Kad bi nam ono dosadilo, prešli bi na neko zeleno piće s okusom mentola. Vikali bi „Belfast Kick-Out“ i trusili puste litre tog sranja.

– Čuj, baja, zajeb’ radnju, ovo ‘vak’ viš’ ne može – rekao sam mu jednog poslijepodneva – men’ je jasno šta tebe jebe.

– Ej, ni’, stvarno ni’.

– Ljubomoran si i zato me k’o ćuko pratiš.

– Nisam, ej, nisam. Šta me bol’ kurac za nju, ja nisam s tobom zbog nje, neg’ baš zbog tebe, jebo te, stvarno se volim druž’t s tobom, bajo, ti s’ stvarno legenda, stvarno,e.

– Ma nemoj mi prodavat ta govna! Pizda t’ mater’na ona kurvarska! Ja ne mog’ proć’ gradom da ne naletim na tu tvoj’ glupav’ ćelu. Pun mi kurac toga, bajo! Ak’ te još jednom vidim bilo di osim u Cadillacu il’ u centru, sravnić’ te sa zemljom, jel ti jasno!?

– Jasno.

– Ondak dobro. Ja sad idem. I nemoj slučajno da b’ izaš’o za mnom.

Izašao sam van i krenuo preko pustog užarenog Korza. Trebao sam se naći s Borisom i otići na nekakvo predavanje o arheološkim iskopinama na Slavči. Otkako je radio u Gradskom poglavarstvu, on je revno posjećivao sve društveno-kulturne događaje, pa je ponekad i mene vukao sa sobom.

A to je predavanje stvarno bilo nešto. Najprije je izašla Marina Kovač, žderačica muškaraca koja je izgledala kao čuvarica iz Buchenwalda, promrmljala nešto o halštatskoj kulturi, a zatim se bacila na panegirike Jozi Cupanu, našem vrlom gradonačelniku, bez kojega, dakako, nikakvih iskopavanja ne bi bilo. Imao sam dojam da bez našeg Joze ne bi bilo ni halštatske kulture. Rekla je ta žena svakakvih čuda. U istom je tonu nastavio i predsjednik lokalnog HDZ-a, družbe kojoj je pripadao i naš gradonačelnik. Trajalo je to, sve u svemu, dobrih četrdeset minuta. A tad se pojavio on.

– Et’ – rekao je naš željezni Joza koji se do prije nekoliko godina zvao Jose, kako ga je nazvala mame tamo u Zmijavcima ili Studencima – neizrecivo mi je zadovoljstvo šta mog’ izjav’t kak’ su iskopavanja na vinobrdu Slavči dala tak’ sjajne nalaze i prominila sliku o našem gradu kao najmlađem gradu u Hrvatskoj. Jer, ovd’ se živ’lo još u prakamenom pradobu. Tak’ da b’ čak mogli reć’ da j’ naš grad najstariji u Lijepoj našoj.

Ove riječi kao nožem razdijele dvoranu. Jednim njezinim dijelom odjeknu gromoglasan pljesak i uzvici odobravanja. Tom se pljesku suprotstavio ništa manje bučan smijeh što ga je u valovima odašiljala oporba na čelu s nikim drugim do vještim manipulatorom ljudskim dušama, profesorom Šiljkom. Naš Joza zastane i reče:

– Drag’ mi je šta oporba zna vi’t i šaljiv’ stranu povisti.

– Nije u tome stvar, kolega. Mene bi samo zanimalo što znači termin „prakameno pradoba“. Čuo sam za kameno doba, ali za prakameno pradoba još nisam. Ako takvo postoji, nema sumnje da smo onda najstariji grad u Hrvatskoj, pa i na svijetu, usudio bih se primijetiti – reče otrovno profesor Šiljak, a njegova svita se opet nasmija.

– Dajte, gospodo, ovdi se radi o ozbiljnim stvar’ma, dopustite da gospodin gradonačelnik nastavi.

– Nek, nek, ja sam otvoren za sva pitanja – reče naš Joza – Daklen, ovo otkriće nema sam’ znanstvenu vridnost, neg’ i turističku, znač’ ekonomsku. Stog’ sam posebno ponosan šta vam mog’ pridstav’t’ Veneru sa Slavče – novi autentični suvenir našeg grada koji će sigurno unaprid’t turističku promidžbu ovog dila Lijepe naše.

Diže Joza kip Venere, podiže ga ponosno kao da je svjetski prvak, a njegova mladež razdijeli publici male replike. Dvorana odjednom oživi. Komentari pljušte sa svih strana.

– Pljun’ta moja Mara – začu se glas iz dna dvorane. Svi pogledaju u tom pravcu. Tamo se razvalio Koreja, najdugovječniji gradski pijanac, i pomno istražuje obline Venere sa Slavče. – Ljudi, nek’ se ovdi gadno zajebava, ja b’ vas mog’o na sud bac’t. Vi ste moj’ žen’ golu skin’li.

Ovim ispadom poče žestoka rasprava među publikom. Prvi se javio demokršćanski vijećnik koji je izjavio da on doduše ne vidi sličnost između Venere i gospodinove žene, ali da bi bilo skandalozno da debela gola žena bude službeni suvenir grada. Zatim se diže profesor Šiljak i, začudo, stane braniti gradonačelnika. Reče kako su likovi Venere kojih, eto, ima i kod nas, dokaz da smo oduvijek pripadnici europske civilizacije i spomenu vilendorfsku Veneru, Veneru milsku i još puno Venera, sve do pokojne Ene Begović. Ali demokršćanin se nije dao.

– Kake sad veze ima Ena Begović?

– Kako nema, kolega? Ona je arhetipska žena, lijepa, plodna, majka! Pa bar vi katolici volite majke!

– Ma nemojte vi men’ podmetat! Zna’ ja zašt’ vi Venere volite! Vaše su se žene gole skidale i grudi i stražnjicu pokazivale iz autobusa kad ste zadnji put išli u Njemačku! Kak’ vas sam’ ni’ stid? A ko j’ platio one silne kazne njemačkoj policiji? Ja ć’ vam reć’ – građani, pošteni, uzorni kršćani s’ plat’li.

– Zanima me sam’ kak’ neko ko j’ bio u zatvoru zato što ni’ plać’o porez može pitat ko j’ nešt’ platio? – reče zamišljeno, kao za sebe, jedan nezavisni gradski vijećnik.

– Argumente, molić’, dokaze! – kriknu ranjeno demokršćanin.

– Ma kake argumente, šta oš reć’ da nis’ bio u zatvoru, lopovčino!?

Predavanje se oduljilo skoro na dva sata. Nisam više mogao čekati da prijeđu na bitno. Ekipa arheologa je poput optuženika snuždeno čekala svoj red. Sumnjao sam da će ga dočekati. U svakom slučaju, ja neću.

– I’em se nać’ sa svojom Venerom, Borise. ‘ajd’ živio.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.