Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

21.

 

Sjedim na terasi Tuke, birtije nedaleko od moje kuće. Već sam u busu bio nešto popio, tako da ovdje samo popravljam. Imam još dvjestotinjak kuna od terenske i ne brinem se puno. Pijem zato što sam sretan i sa svakim gutljajem u mene ulazi čista radost boga piva. Sa svakim udisajem zraka u mene ulazi Irinina ljubav. Ona je, tu svud oko mene. Završio je moj prvi radni tjedan, živ sam i netko me voli.

Sjetio sam se scene iz autobusa i počeo se smijati kao luđak. Cicibela, sjajan momak kojeg, međutim, nitko osim mene nije volio, pred Gradiškom je ustao i povikao: „Nema čoeka! Nema čoeka!“.

Vozač, ljudeskara od 130 kila, odmah zaustavi bus i upita kakvog to čovjeka nema. A Cicibela, koji je metar niži i pola metra uži od vozača, samo ponavlja: „Nema čoeka, nema čoeka!“

I stvarno, nije bilo čovjeka. Negdje uz put, vjerojatno na zadnjoj benzinskoj, zaboravili smo Dragu, mog majstora, onog istog kojeg sam zapišao. Čovjek baš nema sreće. A ni Cicibela. Draga je, naime, sjedio kraj njega, pa je ovaj morao odmah javiti da ga nema. Cicibela je, međutim, bio takav, jednostavno nije na vrijeme primjećivao stvari.

– Pizdo je’na, zaboravjo’s’ čovika! – reče mu vozač – Bud’ siguran da ć’ ti sljedeći tidan bit’ pakao. Sa mnom ‘š ra’t.

– Nema čoeka, nema čoeka! – ponavljao je i dalje Cicibela u šoku.

Izraz njegova zbunjena lica me i sad tjerao da se smijem. Ekipa oko mene, sve sami tatini sinovi, buržuji i Hercegovci što su kartali u jebačke iznose, pogleda me kao da sam lud. Među njima je i djevojka s kojom sam nekad hodao. Već me je neko vrijeme kriomice osmatrala.

– Ne brin’te, gospodo kockar’, nisam poludio, sam’ sam živ i to pokazujem. Nadam se da vas nisam previše uznemirio u toj vašoj imitacij’ života.

Rekao sam tu glupost osjećajući kako je lijepo govoriti gluposti. Kockari se okrenu od mene i nastave kartati. No komad me i dalje osmatra. Valjda joj se svidjela moja rečenica. Platio sam i krenuo. Čim sam zašao za ugao, pokupio me tajfun. Tajfun zvan Irina.

Prednji kotač njezine specijalke je na mom grlu. A ona je visoko gore i gleda me u čudu.

– Volim te, ženo. Gaziš me i ubijaš, no ja te sve’dno volim.

– Gorki! Živ si! Isuse, pa skoro sam te pregaz’la.

– Nis’ me skoro pregaz’la. Ti me jes’ pregaz’la.

– Oprosti, molim te, oprosti – reče ona silazeći s mene – Dođ’ da te zagrlim, ranjeni moj.

Zaronio sam u njezino ljekovito i mirisno tijelo.

– Jes’ dobro? Da nis’ nešto slomio?

– De, Irina, molim te. Ja sam čvrst momak. Ni tvoj BMW mi ne b’ mog’o ništ’.

Vratili smo se na terasu. Ekipa nas značajno odmjeri. Odjeća s mene visi u dronjcima i više nije bijela već sivo-crna. Po sredini se vidi trag Irininih guma. Komad me više nije gledao.

Naručio sam još jedno pivo. Irina me pratila s mineralnom.

– Za Tour de France – rekao sam – i za nas.

– Volim te – reče Irina.

Više nismo govorili, samo smo se smiješili i gledali jedno u drugo. Bili smo toliko različiti, shvaćao sam, ali to što je strujalo između nas, snažno, moćno, živo, bilo je jače od svega, od svake razlike koja se mogla izraziti riječima, oboje smo to osjećali, i sretni se prepuštali tom osjećaju, ne govoreći.

Dopratila me je do kuće.

– Vid’mo se večeras onda.

– Gorki, još prije neg’ što sam znala da ‘š doć’, dogovorila sam se nać’ s Mađarom.

– S Mađarom? Otkud s njim?

– Pa, mi smo na faksu bili jako dobri. A nismo se vid’li godinama. Srela sam ga neki dan i…

– I dobro. Kad misliš završ’t s njim, pa da se onda vidimo?

– Nisam mislila tak’.

– Kak’ onda? Ne’š da se u’pće vidimo?

– Ma ne, otićemo zajedno, bit s njim sat-dva, a onda ćemo mi na svoju stranu. Uostalom, on te jako cijeni i kaže da bi te baš volio vidjeti.

– Ne volim da se dogovaraš u moje ime, Irina.

– A da sam znala da ‘š doć’, ne bih ništa dogovarala. Pa preživjećemo. Može u deset u Rolandu?

– Može.

– Daj mi pusu! Bok! – rekla je i elegantno se vinula na bicikl. Držala se vrlo uspravno visoko podižući koljena u ravnomjernom ritmu. Bio je to čudan način vožnje, ali mi se svidio, kao i većina stvari kod nje.

Nije došla u deset. Ja sam došao koji minut poslije, naručio gorki, i polako ga popio za šankom. Izašao sam van, pogledao prema njezinoj kući i vratio se. Popio sam još jedan gorki. Još je nema. Naručio sam pivo.

– E jeb’ ga, sad idem! – rekao sam sam sebi i naletio na nju. Ovaj put sam ja nju skoro pregazio.

– Tu sam! – reče ona, lijepa i snažna, u bijelog prugastoj košulji koju je nosila preko hlača i crnom torbom prebačenom preko ramena. No, ja se ne dam.

– Slušaj, divojko. Men’ ni’ običaj čekat’ žene. Il’ stižeš na vrime, il’ ovo odma’ prekidamo.

– Ja imam svoje ime, ne volim da me zoveš „djevojko“. A što se tiče kašnjenja, oprosti, al’ imala sam kaos kod kuće.

Ma ustvari sam joj već oprostio, no i dalje vičem, pričam, bijesno gestikuliram dok hodamo, a ona se čudi, zašto se ja ljutim, njoj je to potpuno nejasno, pa zajedno smo i volimo se. Stvarno, zašto se ljutim? Kraj mene je najbolja žena i ja je volim, ona je tu zato što želi biti kraj mene i ja bih trebao biti sretan, nikako ljut. Pa ipak jesam ljut i ne mogu ništa protiv toga.

I onda, kad smo stigli u to čudo od hotela, ugledam pravi objekt svoje ljutnje. Mađar je već sjedio u hotelskom restoranu. Taj ćelavi, debeljuškasti i ženskasti poliglot (govorio je, tko zna zbog čega, desetak jezika) i pravnik, pio je nekakvo malo češko pivo sa zmajem na etiketi i žmirkao na svijet oko sebe svojim treptavim okicama. Taj momak – svima simpatičan – meni je bio simpatičan.

Mađar galantno ustane i dočeka nas kao domaćin, baš kao je to čudo od hotela njegovo. Da bi nas zabavio, odmah je ispričao jedan lingvistički vic. Vic o general election. Bla-bla-bla. Pakistanka je umjesto general election rekla general erection. To je bio vic. U nekom davnom vremenu, dok sam studirao, tko zna zbog čega, lingvistiku, takvih sam se bedastoća naslušao za cijeli život. Ni ovdje se, osim njega, nitko nije nasmijao.

– Uvijek si volio pričat perverzne viceve – reče Irina.

Nisam razumijevao u čemu je perverzija tog vica, osim perverzne činjenice što taj čovjek uopće priča viceve, no njemu je ta izjava godila, pa ju je upitao, s naročitim interesom kakvog već ljudi pokazuju prema onima koji su prema njima pokazali interes.

– A što je s tobom? Kakvi su ti planovi?

Irina je počela pričati o poslu koji radi za faks, o projektu s nekim strancima, o ponudama iz Baltimore-a, New Orleans-a, Brazila. On također ima ponude. Dok oni pričaju o tome, ja zvjeram po restoranu i pitam se što uopće radim ovdje. Vjerojatno i svi ovi ljudi oko nas, u tom čudu od hotela, što sjede i mrtvo gledaju jedni u druge, također imaju nekakve ponude. Jedino ja nemam nikakvih ponuda.

Gledam nju, svoju ženu, i ne prepoznajem je. U meni raste grč. Ona nije moja, ona pripada njima – ponudašima. Svi bi oni nekamo bježali, što dalje iz ove usrane zemlje. Što bih ja mogao reći ako me pitaju za ponude – da sam čovjek bez ikakvih ponuda, zatvorenik koji nema i ne želi nikamo pobjeći jer je unatoč svemu beskrajno slobodan.

Rekao sam im da moram na zahod i otišao. Neka se još malo izdivane, ti ponudaši.

Sišao sam dolje. Dolje, još dolje, daleko dolje, ispod zahoda, nalazi se zgodan pub, mjesto puno ugodnije od onog restorana nalik na slastičarnicu. Pijem gorki i razmišljam koji mi je zapravo kurac, jesam li ja to ljubomoran. Ništa nisam zaključio. Popio sam još par gorkih.

Sve u svemu, ostao sam u zahodu bar pola sata. Kad sam se vratio, Irina me primila za ruku i poljubila.

– Pa gdje si? Već sam se zabrinula.

Kažem joj da sam sreo prijatelje iz bivše jedinice, pa smo se prisjetili ratnih dana. Bila je to greška. Mađar se odmah prisjeti svojih ratnih dana, kad je bio časnik za vezu s mirovnjacima, tzv. sladoledarima. Tad je otkrio boga. Bio je blizu smrti, tamo, kad su oko njegovog udobnog podruma šibale granate. Usr’o sam se od te priče. Nisam ga više mogao slušati.

– Nemam ja ništ’ protiv otkrivanja boga. Al’ zašt’ niko od vas preobraćenih ne otkrije boga u sreći i u radosti? Kad je vam’ i vašem tilu dobro? Zašt’ vas otkrivanje boga spopada tek kad postanete debeli i ćelavi i bližite se četr’estoj, a žena nema ni od korova? Zašt’ boga otkrijete tek kad vas život lupi po glav’? Zašt’? Zato šta ste slab’, zato šta nemate muda i zato šta je život za vas prejak! A sad bi mogli promin’t zrak i otić’ s ovog ušljivog mista!

Otišli smo iz hotela u mukloj tišini, a jednako tako i nastavili sve dok se nismo našli pred Keopsom.

– Idemo unutri? – upitao sam i već krenuo.

– Ja bih radije u Pticu, ovdje mi je glazba preagresivna – reče Mađar.

– Pa ti id’ u Pticu – rekoh.

Irina mi je prišla i tiho rekla:

– Pa ‘ajde, idemo s njim još gore nešt’ popit, a onda ćemo se vratiti. Malo mi ga žao, bio si stvarno grub prema njemu.

– Slušaj, Irina, ak’ odem s njim gor’, bić’ još grublji. Al’ ‘od’ ti s njim, pa se vrat’. Men’ je gor’ odvratno, uostalom.

– Dobro, pričekaj samo. Ne želim ić’ bez tebe.

Otišla je do njega, nešto mu rekla, pa se vratila. Ušli smo unutra, u znojnu masu tjelesa koja se činila kao jedno ogromno tijelo. Čvrsto sam stisnuo Irinu. Osmjehnula se poljubivši me i privila se uz mene.

Popeli smo se gore na galeriju. Nikog nije bilo od ekipe i nikog nije ni trebalo biti. Pojavio se jedino Pilot, zavrnuo nam rundu i izgubio se. Mene je puklo piće i pogled na Irinu, popeo sam se na ogradu galerije plešući i ekvilibrirajući nad onim ogromnim, bibavim tijelom sa stotinu očiju. Iz zvučnika je treštala Anarchy in the U.K., nekoliko puta sam se zaljuljao kao da ću pasti, ali sam svaki put uspio povratiti ravnotežu.

– Znam da nećeš pasti – rekla je – zato što znaš letjet’.

– Tak’ je, v’iš da ti znaš. Sam’ sad želim le’t s tobom. Želim te tol’ko da ću se rasprsnut.

Otišli smo njezinoj kući i dugo vodili ljubav. Nekad je naš seks bio punk, nekad radosna oda, nekad sjetna balada. Sad je bio duga anarhična elegija.

– Gorki, jesi ti ljubomoran?

– Ljubomoran sam, naravno da sam ljubomoran, ne sam’ na muškarce, neg’ i na žene, na vrime i na zrak, na tvog oca i majku, na Amerik’ i na Afrik’ i na sva mista o kojima sanjariš i misliš, na vlakove kojima odlaziš, na utrobe brodov’ i aviona, na tvoj stari BMW i bicikl, na…

Prekine me njezin poljubac.

– Al’ sad sam ovdje i dat ću ti sve što želiš.

Sutradan je Irina otišla u Zagreb. Nazvala me čim je stigla.

– Posvađala sam se s bratom. Razbila sam mu šofer-šajbu.

– Čim?

– Rukom.

– Bogami, to j’ koncentracija energije, to j’ tai-chi. Ne b’ voljio da mene udaraš.

– Možda i hoću, kad postaneš samo dobar. Zasad si odličan.

Netko mi je lupao po vratima.

– Irina, ček’ malo, sam’ da otvorim vrata. Neko je doš’o.

Otvorio sam vrata. Partibrejkersi. Eto, čim te netko voli, čim te netko hvali, čim ti je dobro, pojave se oni i sve pokvare. Dvojicu uniformiranih predvodio je inspektor kojeg sam poznavao. Ali u tome i jest bio problem. Pustio sam ih unutra i vratio se do telefona.

– Irina, moram ić’, pojavio se problem. Javić’ ti se kasnije.

Dvojica uniformiranih sjedili su u dnevnoj sobi. Inspektor je šetkao i razgledavao je.

– Dobro, gospodo, o čem’ se rad’? Vi, ljudi, dolazite ovd’ k’o da sam ja nekaki kriminalac. Gnjavite mi prijatelje.

– S kim ste to razgovarali, gospod’ne? – reče inspektor.

– S djevojkom. A šta, mi se k’o ne znamo, Iva, pa smo na vi?

– Prošlo j’ vrime kad smo mi bil’ na ti. A kak’ se zove ta divojka?

– Zove se Irina. ‘oš da ti dam i njezin broj, pa da se malo upucavaš?

– A Miranda vam ni’ divojka?

– Kaka sad Miranda, k vragu?

– Slušajte, gospod’ne. Mi znamo da ste misecima skrivali Mirandu Vuković.

– Pa i šta da jesam?

– E baš i ni’ tak’. Ista j’, naime, pobigla iz umobolnice. A tam’ je bila, ne znam dal’ znate, zato šta’ j’ otrovala muža i roditelje.

– Pa kake s’ to sad priče, ljudi!?

– To nis’ nikake priče. To j’ istina. A vi ć’te, gospod’ne, poć’ s nama u postaj’.

Prošlost te stiže i kolje kad o njoj ni najmanje ne razmišljaš. Ovaj idiot, koji me je uhvatio na zub, sigurno je vrištao od sreće kad je shvatio da me može povezati s Mirandom. Znao sam ja njega. Predobro sam ga znao. Nekad smo bili prijatelji, odrasli smo zajedno. Da nije bilo mene, bio bi jebeni dezerter. Osobno sam otišao po njega u Zagreb i dovukao ga na ratište. Prvo smo vrijeme dobro funkcionirali, čak savršeno, u ratnoj smo anarhiji jedan drugome čuvali leđa i imao sam dojam da se naše prijateljstvo produbilo. Sve dok on nije ubio babu. Nitko osim mene nije imao pojma o tome, niti sam ja ikome išta govorio, ali je za mene prijateljstvo bilo gotovo. Babojebac me zbog toga zamrzio iz dna duše.

Kad smo stigli u postaju, dežurni policajac dotrči do inspektora i reče da su pronašli Mirandu.

– Di je?

– U vašem uredu.

Inspektor se okrene prema meni i reče da pričekam u čekaonici. Kao da je bio razočaran što su je tako brzo pronašli. Nije prošlo dugo, a on me pozvao unutra.

Jedva sam je prepoznao. Izgledala je puno divljije nego prije par tjedana, kad sam je zadnji put vidio.

– Lutala je danima po Psunju, zato je ovaka. Neka su dica iz Šagov’ne pričala kak’ su vidila vilu, pa smo je slideći taj trag i pronašli. Zar je neć’te pozdrav’ti?

Više se nije imalo smisla pretvarati. Taman sam zaustio da je pozdravim, kad me ona prekinu, obrativši se inspektoru:

– Tko je taj čovjek?

Inspektorovo oko poče nervozno treptati. Bio je to znak da je ljut. Ljut i nemoćan. Nije mi mogao ništa.

– Inspektor mi ispričo zašt’ ste ovd’. Želim da znate kak’ ja ne virujem u te priče.

Ona me pogledala žalosno se osmjehnuvši.

– Hvala vam, gospodine. Ali ja sam to zaista učinila.

Inspektor me isprati van.

– Nemoj mislit da sam nasjo na tu igru. Al’ pošto smo je našli, mo’š ić’.

– Šta šte naprav’t s njom?

– Vrać’mo je tam’ di joj misto.

– U ludnic’?

Nije mi odgovorio. Otišao sam u Keops i bacio se na pivo. Natakao sam se njime dok nisu stigli Boris, Riki i momak kojeg su zvali Deniken. Deniken je ufolovac i vjeruje da je Dostojevski bio izvanzemljac. Nisu mi baš sjeli, pa sam zapalio kući. Noć sam probdio u pustom Mirandinom vrtu, a šest sam se ukrcao u bus, srušio na zadnje sjedalo i zaspao.

U Obadovu sam nastavio s akcijom zapišavanja. To mi se nikad prije nije događalo. Ne znam u čemu je bila stvar, no uredno bih se digao, napravio par koraka i počeo šorati. Sljedeći je na redu bio Seka. Bio je on inteligentan momak i odmah se snašao. Kad sam ga počeo zalijevati, stavio je kišobran i nastavio spavati, ne praveći nikakvu frku oko toga.

Seka je bio iz Davora, Reljkovićeva sela, i bio je inventivan ništa manje od svog slavnog suseljana. Čim je došao u našu podrumsku jazbinu, od stiropora je napravio ormarić, u koji je odlagao odjeću, kojekakve sitnice, a služio mu je i kao hladionik za mlijeko i sok. Znao je zidati, znao je šivati, znao je izrađivati namještaj. Jedino nije znao sa ženama. Imao je dva metra, noge su mu bile poput štula i o ženama je samo sanjao. Sekina specijalnost bili su maskenbali. Obožavao se maskirati. Jednom se tako maskirao u FAP-a. Na ušima i bokovima imao je žmigavce, a u ruci akumulator. Prva nagrada ga nije mogla promašiti.

Poslije posla smo ležali svatko na svom krevetu i pili kavu. Razgovaralo se o svemu, no ponajviše o mojim noćnim akcijama. Moka reče:

– Pajdo, da men’ napraviš to šta s’ napravio njima, ja b’ te zalio amperom vode.

Sljedeći put kad sam se napio zapišao sam Moku.

– Ne znam šta b’ ti rek’o, Moka, nisam namirno. Nis’ mi se treb’o pritit amperom, biće da sam zbog toga nesvisno udario na tebe.

– Al’ to stvarno ni’ u red’. To mi jedina posteljina, a znaš da ne idem kuć’ po mjesec dana.

– Znam, Moka, znam. Evo, donić’ ti ja posteljinu od kuće. I neć’ više pit.

– Ne b’ treb’o, stvarno.

– I skuhać’ još jenu kavur’nu u znak pomirenja. Može?

Pristao je i tako sam izgladio stvar s Mokom. Te noći je Rizga bio u svom elementu. Nije bio pijan, ali kod njega pijanstvo ne igra ulogu, on laže i trijezan. Naš ga je majstor Draga obožavao podjebavati.

Rizgin repertoar sastojao se od tri teme – brzi auti, tuče i pičke. Svakog vikenda on bio nekog poslao na hitnu, potom bi pokupio komada, uglavnom neku inozemku koju nitko nije poznavao, i s njom bi se odvezao u svojim nabrijanim kolicima. Ovaj put su na redu auti.

– Kažem ti, bajo, ja sam sa svojim pajdom od Zagreb’ do Gradiške stigo za dvae’st i šest minuta.

– A s čim si to iš’o? S Fantomom? – reče Draga.

– Kalibra, bajo, nabrijana, ispod dvistadva’est je nisam spušt’o.

Draga se nasmijao onim svojim zvonkim dječjim smijehom.

– Ti men’ pričaš. Pa ja sam tu relac’ju proš’o tisuć’ puta i u boljim autima. Nađ’ nekog sličnog seb’ kom ‘š lagat, nemoj men’ lagat.

Rizga je šutio na krevetu. Iz njegove obrijane glave se pušilo. Došao je do mene i tražio cigaretu. Kad je zapalio, okrenuo se Dragi i rekao:

– Dobro, ajd, kad bi im’o stvarno brz auto, za kol’ko b’ stig’o od Ivanja Reke do Gradiške?

Draga se naceri i ponovi:

– Stvarno brz?

– Stvarno brz.

Tad se Draga pljesne po bedrima, baš poput djeteta. Lice mu je bilo crveno i nasmijano.

– O jebo te, pa odma’! Jenom bi rukom uz’o kartic’ u Ivanja Reki, a drugom platjo u Gradiški!

Rizga je poludio. Bacio je cigaretu na pod i poput bika počeo juriti po spavaonici.

– S tobom se stvarno ne mož’ razgovarat, jebo ga bog! E, da nis’ majstor, pokaz’o b’ ja teb’.

– O, jel! A šta to?

Rizga legne na krevet i skoro sanjarski reče:

– E, to pitaj onog iz Paladijuma. Ja mislim da s’ ga dotori cilu noć krpali, a možd’ ga nis’ ni skrpali.

– U, jebo te! Da ga možd’ nis’ ubjo?

– I taki’ j’ bilo.

– U, šta j’ opasan ovaj mal’! A di s’ grobovi od ti’ šta s’ i’ ti poubijo, ej, mali!?

– Ja t’ kažem, nemoj se sa mnom zajebavat, ak’ si majstor, ne mo’š se opet sam’ tak’ zajebavat, ja ti kažem!

Tako je to bilo skoro svake večeri.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.