Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

37.

 

U Zagreb sam stigao poslije podne. Čekao me ključ. U poruci, koju sam našao na kuhinjskom stolu, pisalo je kad će se vratiti, a ostalo su bile upute tehničke naravi – kako da se vladam u stanu, gdje da upalim grijanje, da ne pušim u sobi nego u kuhinji i tome slično. Bila je to ona, Irina, u svom pravom i potpunom izdanju. Voljela je ostavljati poruke, telefonirati i cijeli dan se muvati i sama sebi ostavljati dojam akcije i poslovnosti. Prije me to živciralo, sad mi je to bilo simpatično. Opet sam kod kuće, pa makar i nakratko.

Nekoliko sam puta izlazio van zbog posla i kupovina. Ona je stigla oko devet. Šal crvene boje uokvirivao joj je lice koje kao da je postalo još ljepše, toliko lijepo da sam osjetio bol.

Pošli smo zajedno na poštu. Pričekao sam je vani, a zatim smo otišli u Jabuku kupiti neke stvarčice. Dugo se zadržala oko uložaka. Nije bilo onih koje obično kupuje, pa je ostatak ponude istraživala znanstvenom sustavnošću. Ja sam za to vrijeme birao vina.

– Ni’ vrag da imaš mengu? – upitao sam je kad smo prošli blagajnu.

– Pa, očekujem je – reče ona nasmijavši se.

– Ček’ sam’ da kupim cigarete. Jel’ teb’ trebaju?

– Pa, trebaju. Ostala sam bez novca.

Vratili smo se u stan, gdje sam najprije prošao torturu urnebesno glasnog slušanja Princea.

– To mi je potrebno, oprosti – reče ona.

Mrzio sam tog malog majmuna. Mrzio sam Bon Jovija i Satrianija. Ona je sve to voljela. Dok nju nisam sreo, uvijek sam se pitao kakve budale slušaju takvu ljigu.

– Sad je sve u redu – reče ona.

– Došlo mi da se pokupim, Irina. Znaš da ne podnosim ta sranja.

– Hajde otvori vino, pa idemo složit večeru.

Večerali smo oko ponoći, pa pijuckali vino i kavu. Ona sjedi za stolom nasuprot mene.

– Lijep si, Gorki.

– Al’ ne baš tol’ko da b’ se to moralo reć’.

– Ne, stvarno, Gorki lavljeg srca. To je tako lijepo.

– Prestan’, Irina. Doš’o sam raspravit neke stvar’. Mnogo toga je ostalo nejasno.

– Znam. Nakon naše zadnje svađe bila sam strašno ljuta na tebe, rekao si mi stvari koje su me strašno povrijedile.

– Rek’o sam te stvar’ da te prodrmam.

– Nisam uopće željela mislit o tebi. Čistila sam se. Mnogo se toga dogodilo. A zatim sam unatrag dvadeset dana intenzivno počela misliti na tebe. Bila sam s prijateljem na jednom duhovnom koncertu i pričala sam mu o našem odnosu. I znaš što mi je on rekao? „Pa ti njega zapravo voliš“, to mi je rekao. I ja sam to znala, znala sam da te volim.

– I u čem’ je ondak problem, bogara mu? Što se mene tiče, nema problema, ja imam ljubavi ne samo za nas dvoje, nego za nas stotinu. I šta? Umisto da idem naokolo i usrećujem žene, ja dolazim k tebi, a ti mi pričaš priče!

– Mogu te zagrlit, Gorki? Imam strašnu želju da te zagrlim.

– Ma zagrl’.

Učinila je to. Divno je ponovno biti u njezinu zagrljaju, ali meni zagrljaj sad nije dovoljan, trebam puno više i ne mogu šutjeti.

– Da, pričaš mi priče! Priče koje sam već stoput čuo. Mog’ ti sam’ reć’ da mi se neki ljudi dive, i to ljudi s kojima se ti družiš i koji misle da si naporna, da sam’ pričaš… Da, dive!

Ona bez riječi ustane i ode u kuhinju. Čujem kako plače. Otišao sam za njom i zagrlio je.

– To je podlo. Ja sam ponosna na sve što sam učinila, na borbu.

– Ja cinim tvoju borbu. I nisam rek’o da ja tak’ mislim. Ne bi te voljio i ne bi bio ovdi da tak’ mislim.

Uzvratila mi je zagrljaj i čvrsto me stisnula. Neka ugodna i topla čarolija ispuni kuhinju. Diram je po kosi, ljubim po vratu, ali to nisu poljupci ljubavnika, ni trunke seksa nema u mojim dodirima. Kad sam se počeo odmicati, ona slatko, mazno izusti: „Neee…“ Pružam joj ruku i odvodim u kupaonicu, pod tuš. Perem njezino tijelo, ona to isto čini meni. Oboje smo uzbuđen na nekakav čudan način. Ona odlazi i vraća se s odjećom za spavanje. Odijeva me, oko glave mi veže ručnik. Izgledam kao orijentalac, a osjećam se kao eunuh. Odlazimo u krevet. Milujem je po kosi, ona dira moj stomak, ogromna uzbuđenost izgara negdje duboko u utrobi, u nekakvom orgazmu koji nije fizički a nije ni u glavi.

Ujutro, nakon kave, pošli smo svatko na svoju stranu. U džepu sam imao ključ jer sam se zbog stvari morao vratiti u stan. Rekao sam joj da ću nakon toga možda u Gradišku, pa se vjerojatno nećemo vidjeti. Htio sam je blago stisnuti za nadlakticu u znak pozdrava. Ona moju kretnju shvati kao da se želim rukovati, pa reče:

– Gorki, zašto? Pa poljubi me.

Zbunio sam se poput kakvog dječarca. Ipak sam je poljubio, lagano dotičući rub njezinih nabreklih usana. A želio sam upasti u njih poput razbojnika.

Na Trešnjevki sam brzo obavio posao i vratio se u stan. Ona je trebala doći oko pola sedam i nisam je kanio čekati. Htio sam se obrijati, obaviti još nešto, pa zapaliti za Slavoniju. No Irina se vratila ranije i nagovorila me da ostanem predloživši mi da sutra odemo na Sljeme. Popili smo kavu, a zatim je ona legla odspavati. Ja sam otišao do grada. Kad sam

se vratio, u sobi je sjedio Antun, njezin prijatelj homoseksualac čija je rođakinja trebala boraviti kod Irine sljedeća tri tjedna.

– Antun je divan. Skoro da sam zaljubljena u njega – reče Irina kad je ovaj otišao. – Dođi, idemo još malo leć’.

– Ni’ loš momak.

– To nije dovoljno reći za njega.

– Ni’ loš momak, rek’o sam.

– Kad mi je loše, on to odmah osjeti.

– Kad ti je loše i kad te boli, i men’ je loše i mene boli, i to kad sam kilometrima daleko. Šta kažeš na to, bogara mu!?

– Ti si Gorki lavljeg srca, et’ što kažem – reče ona milujući mi kosu. Ali njezina raznježenost nije dugo trajala, odmah potom zatraži od mene da operem ruke jer sam bio vani.

– Ti si stručnjak za ubijanje spontanosti – rekao sam, ali učinio sam to.

Opet smo na rubu vođenja ljubavi. Kita mi se digla. Ona se također uzbudila. Dok je ljubim, osjećam kako mi se prepušta.

– Ne mog’ više ‘vak’. Eksplodirać’, pa ć’ te morat silovat.

– I ja želim s tobom voditi ljubav, Gorki, al’ mislim da to sad ne bi bilo pametno.

– Uf! Pamet! Ajmo ondak nešt’ radit’. Gubimo se iz kreveta.

Spalio sam ribu za večeru. Žvačemo je i zurimo jedno u drugo. Stol između nas veći je od ponora.

– Možda bismo mogli na pjevanje – reče ona.

– Ma kako pivanje! Zar misliš da sam taki kreten? Ne trebaj’ men’ ta vaša plemensko-terapijska sranja! Ja ne pivam, ja vrištim, i to sam.

– Gorki, ja te poznajem, ja znam da bi se tebi pjevanje svidjelo.

– Rek’o sam ti već, ne želim to. Id’ sama.

Odustala je od pjevanja i ostala u stanu prepirati se sa mnom. No nakon nekog vremena smo se smirili, pa je na kraju to ispala sasvim ugodna večer.

– Baš mi je drago što si ostao. Jedan dan bi bilo premalo.

– I men’ je drago.

U krevetu opet poče ono strujanje između nas. Ta je žena budila čudo u meni. Tresem se od uzbuđenja, čitavu sobu ispunjavam strašću. Irina se napokon slomi. Dok sam drhtavim rukama tražio njezine bradavice, ona me ščepa za kitu i stane ga trgati.

Međutim, nakon nekog vremena sve se svelo na čistu mehaniku. Ja trljam njezin klitoris, ona razvlači moju kitu. Izgubio sam nadahnuće. Nije to bila ljubav, bila je to masturbacija. Svršio sam po inerciji.

Milujem je po kosi, pokušavajući vratiti onaj izgubljeni osjećaj. Ona prede poput mačke. Ipak je to ljepše od maltretiranja njezina međunožja.

– Čudno je to – kažem joj – al’ mi se sviđa.

Ona podiže glavu s jastuka i pogleda me ozbiljnim, dubokim pogledom.

– Ovo je bilo za oproštaj.

– Kaki oproštaj?

– Ljubavnički oproštaj. Više nećemo voditi ljubav.

– Ak’ je ovo bilo za oproštaj, onda smo to bar mogli učinit kak’ spada. Nekak’ je bilo bešćutno.

Sutradan je konačno puklo. Prilično kasno smo se probudili, tako da je Sljeme otpalo. Popili smo kavu, ručali, a zatim je počelo.

– Ti mene ne poznaješ! – vrišti ona leteći po sobi poput prijetećeg oblaka.

– Poznam te, više nego što si svisna, a ono što ne poznam, ti mi sama nis’ dala upoznat’! – odgovaram joj i otvaram vrata.

Ona doleti do vrata i zalupi ih, baš kao što sam ja učinio prije nekoliko mjeseci, samo još snažnije.

– Ne otvaraj vrata dok mi nešto govoriš!

Vraćamo se u sobu i grlimo se.

– Ja sam sve uvjerenija da moram biti sama i da je moj pravi poziv pomagati svim ljudima, biti iscjeljitelj. Zato moram biti sama.

– To s’ nauč’la na onom prokletom telefonu! Zar ti stvarno viruješ da moš nekom pomoć’? Pa pomoz’ men’, kučko! Stojim ovdi, jedinstven u svojoj vrsti, a šta ti radiš!? Opet mi pričaš ta sranja!

– Ti mene ne znaš! Ne znaš od čega letim, od čega padam i umirem.

– Možd’ i ne znam! Al’ znam da se kraj mene ne umire ak’ si živa, ak’ već nis’ mrtva. I voljim te, ma voljim te više neg’ svi ti tvoji virski fanatici, pederi i pivači!

– Znam to – reče ona.

Bilo je to zadnje što sam od nje čuo.

Izašao sam van, još uvijek bijesan. Njezin je stan bio u suterenu i očekivao sam tmuran, oblačan i sumoran dan. Ali nije bio takav. Bio je sunčan, imao je neku veličanstvenu jasnoću i prozirnost. Čak ni ulica nije izgledala tako loše. Bila je, ustvari, sasvim u redu. Iz nje se izlazilo u druge ulice, a te su opet vodile dalje, u široka prostranstva svijeta. Nije to bilo dovoljno da me smiri, daleko od toga. Ali znao sam da hoće. Znao sam da hoće. Ipak sam ja jaka beštija.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.