Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

27.

 

Dok sam u Obadovu dizao doke i bavio se betonom, daleko od Irine i njezinih čari, došao sam do zaključka da su žene pošast i da su me zapravo oduvijek uništavale – emocionalno, fizički, financijski. Uvijek sam bježao od žena i nalijetao na – žene. Sve sam ih volio. U tome i jest problem. Ne sjećam se nijedne da je nisam volio, bar na dan ili sat. Davao sam im se sav, pružao im ljubav, strast, snove, novac koji nisam imao, sve. To me je iscrpljivalo, zaboravljao bih na svoj put i na sebe, zaboravljao bih čak i da postojim i da su mi potrebne stvari da bih mogao postojati.

Doduše, imao sam i asketskih faza, kad bih se zavukao u svoju izbu, daleko od iskušenja. To je ono što mi sad treba. Mir i askeza. Morao sam se maknuti od Irine, bar na neko vrijeme. Mi, doduše, nismo bili prekinuli, no više nisam vidio smisla u takvom nastavljanju veze. Osim toga, htio sam dati priliku i sebi i njoj da se promisli o svemu, kako ne bi uništili ono prekrasno biće iz njezina sna, našu ljubav.

Posao koji sam radio bio je muka, trpljenje i pokora, pa nisam imao nikakvih problema furati se na asketizam. Međutim, još je uvijek to bila samo ideja. Dvojio sam da li da to zaista i učinim. Prelomilo se jednog četvrtka, dan nakon slavonske večeri u zagrebačkom klubu. Ranije smo se dogovorili da je nazovem navečer. Cijeli sam dan čekao taj trenutak. Bez obzira na sve moje ideje o askezi, ta mi je žena strašno nedostajala.

Do devet sati navečer betonirali smo zadnja dva zida na drugom katu koja su morala biti završena da bi se sutra mogla postaviti oplata za ploču. Rizga i ja smo bili gore na skeli, dočekivali korpu krana i istresali beton u oplatu. Majstor je radio s vibratorom kako bi se beton što bolje rasporedio unutar oplate. Oko osam smo potrošili sav beton. Draga reče Niki, tipu koji je radio na mikseru i glavnom cinkarošu u firmi, da nađe nekog i da naprave još jedan. Ovaj odbije i reče neka idemo Rizga i ja.

– Dečki, sam’ se vi odmor’te. Zapal’te i popijte pivo. Ak’ neko bude sr’o, ja dajem otkaz i amen – reče nam Draga.

Dok smo sjedili, Niko je poput manekena šetkao dolje i mrmljao. On je inače imao neku tajnu koja mu je pomagala da bez premca bude najčišći šljaker u firmi. Dok smo mi ostali bili umrljani betonom, oplatanom i sličnim tvarima, on je bio čist i blistav kao da radi u nekom laboratoriju a ne na gradilištu.

Pijem pivo i slušam ga kako serucka. Draga ustane i reče mu da ne misli ovdje ostati do ponoći.

– Čuće Bruno za ovo. A i Mata – odvrati Niko.

– A čuj ti mene, govnaru jedan! Marš tam’ naprav’t taj mikser il’ ću sić’ dolje i rasić’ te ovom kaš’kom! – povikao sam jer mi se odjednom smračilo pred očima.

Ostao je osupnut jer nije navikao da se tako ophodim. Uglavnom sam bio ljubazan s njim. Rekao je nešto u stilu da se i za mene zna, da kasnim na posao, da zapišavam ljude kad se napijem. Hitnuo sam zidarsku žlicu prema njemu. Bacio sam je kao šuriken.

Da sam ga pogodio u glavu, ubio bih ga. No samo sam mu otkinuo komadić uha. Neko će vrijeme imati problema sa cinkanjem ljudi jer neće baš sve moći čuti kako treba.

Pozvao je Adama i Cicibelu. Ekspresno su napravili taj mikser, tako da smo mogli nastaviti s radom. U korpi s betonom svjetlucalo je zlato zalazećeg sunca pa mi se činilo da gradimo zid od tekućeg zlata i svjetlucavih dijamanata. Obuzeo me nekakav zanos. I ne samo mene, nego i Rizgu i Dragu. Imao sa dojam da bismo mogli tako raditi danima, bez hrane i spavanja.

Dolje, ispod, daleko ispod – ugledali smo Brunu i Matu Gazića. Niko im je prepričavao što se dogodilo i pokazivao na svoje skraćeno uho. Ali nas ništa nije moglo smesti, radili smo iznad svojih mogućnosti, bili smo heroji svoje vrste. Kad smo završili, majstor poviče onima dolje, gledajući Matu pravo u oči:

– Ak’ ovaj – i pokaže prstom pravo na Niku – bude još sam’ jenom pravjo probleme kad mu kažem da nešt’ napravi i ak’ bude zv’o na mikser moje dečke, koji cili dan crkavaj’ od posla, ja odma’ dajem otkaz. I amen!

Bruno i Mata se šuteći okrenu prema Niki. Ovaj nije očekivao takav frontalni napad, pa je stajao kao posran. Čak mi ga dođe žao. Bio je on zapravo Matin osobni rob koji ni nedjeljom nije bio slobodan jer bi ga ovaj zvao da mu pere aute ili kosi travu. Mata mu je, kao i većini Bosanaca, posudio lovu da kupi kuću i sad je bio u njegovoj vlasti i milosti.

– Šta god ti Draga bude rek’o, istog trena naprav’. Razumiš, istog! – izdere se Bruno na njega.

Tad su otišli. Nas trojica smo ostali sjediti. Draga nam je podijelio pivo i polako smo ga pijuckali na visokom zidu što smo ga podigli. Jedino je mjesec bio iznad nas.

Nisam mogao ni jesti od umora, ali sam otišao na pivo i nazvao Irinu, prema dogovoru. Nitko nije digao slušalicu. Bilo mi je kao da su me maznuli čekićem. Skrenuo sam kod Violete, naručio pivo i naprasno shvatio da mi sve to uopće nije potrebno, da mogu bez ikog.

Pa ipak sam joj isti tjedan počeo pisati ovakvo pismo:

Bolno sam svjestan dviju činjenica. Prva je da te volim, a druga da ti vjerojatno ne možeš ispuniti ništa od onog što meni treba od žene. Unatoč tome, ja te želim nastaviti viđati – jednom. U ovoj vrsti dobrovoljnog izgnanstva postao sam načisto s nekim stvarima…

Kad sam shvatio da joj to sranje sigurno neću poslati, dopisao sam, sasvim ničeovski: „Ništa nije dovoljno teško, samo dajte – da nosim.“

A kad sam dopisao, sve sam to fino poderao i bacio u bodljikavu obadovsku noć. Nisam joj se više javljao. Ni njoj, niti bilo kome drugom. Sav u zanosu samosažaljenja, bacio sam se na posao, s uvjerenjem da činim ne znam kakvu pokoru, kao da to isto ne radi još četrdeset ljudi s kojima sam radio. No ja sam si utvarao da sam pjesnik i da mi zapravo nije mjesto ovdje, ali da sam ipak toliko jak da sve to mogu izdržati. I, sasvim u skladu s takvim raspoloženjem, tražio sam od Brune da me ostavi raditi preko vikenda.

Bruno moju molbu dočeka s oduševljenjem. Trebalo je zalijevati ploču, dovesti u kakav-takav red kamaru iskorištene drvene građe i iskopati nekakav kanal. „Ako ne budeš učio, kopat ćeš kanale“, govorila je Kraljica Majka. A eto, ja sam učio, ne puno i ne kad treba, ali sam učio, pa svejedno kopam kanale. I perverzno uživam u tome.

A taj je kanal stvarno bio nešto. Gdje god da sam zabio kramp, prljava mutna voda bi potekla iz rupe i preplavila mjesto na kojem sam radio. Bacio sam kramp, taj medij kojim se Mrki Vuk izražavao na predivan način, skoro da je bio pjesnik krampa, i prešao na lopatu, izbacujući blato, mulj, vodu i tisuću otpadaka, uglavnom podlih i oštrih, kakvih već ima na gradilištu. U principu mi je užitak raditi tako sam, bez ekipe. Pravim pauze kad hoću i čitam o Grcima, istim onima koji ovako nešto nikad nisu radili. I pišem Irini pismo. Evo ga ovdje. Ni njega nisam poslao, ali čovjek ne smije bježati ni od svoje gluposti, ni od pameti, ni od zanosa. Zato ga i navodim.

Da pisanje je terapija, dokazuje i ovo pismo kojim se liječim i nastojim dokinuti ovu, ne samo prostornu, udaljenost što se ispriječila između nas. Ustvari, ovo što čitaš i nije pismo, već svojevrsni „Dnevnik za Irinu“ i nad njim provodim više vremena nego nad svim ostalim stvarima na kojima radim. Da nije toga, mislim da bih otkinuo do kraja budući da se doslovce tresem od želje da budem s tobom. No, ovo mi je zasad jedini način da to i ostvarim, ne samo zbog posla, već i zbog tog prokletog zida koji nam je uzeo sve. Nastojat ću ovo poslati u ponedjeljak i javiti se krajem tjedna, kad pročitaš što ti imam za reći.

Ni ti ni ja nismo baš obični, to je sigurno. No ja sam, Irina, vraški osamljen divljak. I neke sam stvari naumio izvesti sam. Zadnjih sam godina, mislim da sam ti to već rekao, birao takve žene koje me neće omesti u takvim naumima…

Kod nauma sam stao. Na brdu sam zamijetio neuobičajeno živu aktivnost starog susjeda, koji je lako mogao biti poslovođin špijun, pa sam sakrio pismo, kavu i cigarete te se dohvatio lopate. Izbacivao sam zemlju, blato i smeće sve u šesnaest. Susjed se približavao. Kako bih ostavio što bolji dojam, uzeo sam hiltovku i počeo razbijati beton. Bilo je četrdeset stupnjeva i psovao sam i sebe i starog i svoj asketizam.

Međutim, perfomance sa hiltovkom ga je sasma zadovoljio i on se udaljio. Radio sam još sat i pol vremena, pa otišao u podrum jesti. Nakon toga sam nastavio s pismom.

A tad si se pojavila ti i moja se divlja ćud pretvorila u djetinju. Zadobio sam ranu i kroz nju me se uvijek može probosti. No svejedno mi je. Ako griješim u vezi s tobom, ako si ti samo slika koju sam stvorio, neka, iz te ću greške na kraju ipak ja izvući najveću dobit.

Ovih sam dana ponovno počeo pisati poeziju i bijesan sam i radostan i očajan, a nadasve opako jak. Prošli put si mi rekla da nerazumljivo govorim, i to nije ništa čudno jer toliko mi stvari dolazi odjednom da mi se čini da ću se ugušiti od silne bujice. To je kao povraćanje, fizički neodoljivo i silovito, jezik se grči u suludoj želji, nepce i grlo se suše, pluća vape za zrakom. Pri svemu tome uopće ne mogu sjediti, glasovi me tjeraju da trčim tamo-amo i puštam ih van. Uska ograda dvorišta se ruši, svijet se pokazuje u svoj svojoj nepatvorenoj širini. Sveden na elemente, on je istodobno i jednostavniji i dublji. Teško onome koji se usudi tome narugati ili ući nepripremljen. Pojest će ga, nestat će…

Tu sam opet morao prekinuti. Kuharičina simfonija od graha je učinila svoje. Imao sam veličanstvenu kenjažu od koje je sva škola odzvanjala. Kad sam se vratio, Moka je ležao na krevetu i čitao moje pismo. Nije ni trepnuo vidjevši me. I dalje je mirno čitao.

Legao sam na krevet, uzeo olovku i stao je bacati u zrak. Moka uopće ne reagira.

– Vraćaj te papire!

Ne skidajući pogled s pisma, on hladno odvrati:

– Ček’ da pročitam.

I ništa.

– Pa čitaš moje pismo, čoviče! Koj’ ti je kurac!? Ne mo’š sam’ tak’ uzimat’ tuđa pisma, to j’ osobna stvar.

Moka je za to vrijeme pročitao pismo.

– Ev’ ti ga. I ni’ ti neko pismo.

– A jel? Pa koj’ si ga kurac onda čito?

– Pa, nema ništ’ na televizij’, a ovu sam knjigu već sto puta pročit’o.

Bila je to istina. Spavali smo u učionici vjeronauka i u njoj se nalazilo stotinjak primjeraka katekizma. Ta je čitanka svake večeri bila u Mokinim rukama.

– Al’ stvarno ti to pismo ne valja. Jel’ to pišeš ženskoj?

– Pa jel nis’ skonto?

– A jel je voliš?

– Voljim.

– Pa šta ondak sereš? Ja nisam nikad pis’o ženskoj pismo, al’ ak’ to budem radjo napisać’ joj da je volim i pitat ‘oće l’ poć’ za mene. I dost’. A ti mudruješ.

– I to mi kaže tip koji nikad ni’ napis’o ni jedno pismo?

– To. Mora znat da je voliš – zaključi Moka koji je znao znanje.

Sutradan je došla nedjelja, nevjerojatno mirna i pitoma životinjica. Dugo nije bilo tako mirnog dana.

Završio sam kanal oko podneva, ručao, a zatim se bacio na veliku kamaru drvenih otpadaka i razvrstavao je na štafle, fosne, daske, kolčeve, kajle i tko zna što sve ne. Radio sam skoro do sedam. Kad sam završio, ona životinjica je još bila tu. I čekala me. Stvarno, dugo nije bilo tako mirnog dana.

Baš mir i ja.

To je valjda ono što misle kad kažu: spokoj.

Poveo sam ga sa sobom u voćnjak ispod škole, koji me je donekle podsjećao na Mirandin vrt.

Sjedimo u voćnjaku, taj mir i ja, sunce blista na nabujalim šljivinim plodovima čiji će nas ljuti sok grijati zimi: kad se skupe prijatelji, pa piju pa pričaju pa pjevaju i ne znaju otići.

Sprema se teška noć, ja to znam, ali sam miran. Ja sam najmirniji čovjek na svijetu. I pun sam neke čudne ljubavi te mi se čini da ću eksplodirati i rasuti se po ovom velikom nebu.

Eh! Zamišljam je odavde, ja, Panonac, zamišljam je u tom njezinom danu bez noći, i dobro mi je kad je zamišljam. U meni više nema mira, u meni sad buja predivan nemir, osjećam se baš kao vojnik pred bitku, koji zna da je sva ljubav sad iza njega i da su se tamo naprijed gdje ide svi elementi urotili da ga smožde i rastepu, i upravo stoga on se prisjeća i prikuplja svu ljubav koju je u životu primio da bi ga učinila jačim i spremnijim. I baš zato sam se i ja prisjećao Irine i pomišljao da ne bi bilo loše kad bi negdje u okolnom zraku začuo njezin smijeh koji bi osvježio ovaj moj pasji suton.

S mrakom su me prošli lirski napadi. Iz podruma se čulo nekakvo dahtanje. Pogledao sam kroz prozorčić. Moka je ležao na krevetu i razvlačio kitu.

Moka je Bosanac iz Žepča, visok i zgodan manekenski tip i najveći škrtac kojeg sam u životu sreo. Bio je to svakako problem, više bih volio da sam ostao sam, ali nisam imao kud. Većinu sam vremena zato provodio na gradilištu.

Frka je jedino u tome što sam opet bez para. Hrane sam, doduše, imao, no vapio sam za cigaretom. A od Moke je teško dobiti cigaretu. Jednu bi ti još i dao, ali bi je začinio takvim jadanjem i primjedbom da će, ako nastavi tako, teško preživjeti do sljedeće plaće. Čovjeku bi nato došla ovakva misao: tako je teško dobiti tu vražju cigaretu, a još od nje dobiješ rak. Moka je također bio rak. Bio je gori od raka. Grizle su te njegove riječi, sjećanje na njegov tužni pogled izjedao je dušu. Zato sam radije lunjao gradilištom tražeći opuške-kapitalce i motao ih u novinski papir. Tih je, na sreću, bilo. Može zvučati jadno, ali kad nakon dva sata apstinencije zapališ jednu takvu, otpiješ gutljaj hladne kave i baciš pogled na šume, sunce i nebesa, odmah pomisliš da si car, da ti nitko nije ravan, postaneš dovoljan sam sebi i ne bi se mijenjao ni sa jednim svjetskim prdonjom, a naročito ne sa Mokom koji, eto, ima punu šteku Waltera.

Pričekao sam da Moka svrši i banuo u podrum. Pogleda me zbunjeno svojim glupavim pogledom, pitajući se jesam li ga vidio ili ne. Tad reče:

– Ajmo na piće u birtij’.

– Molim!?

Sad sam ja njega gledao zbunjeno, ne znajući je li popizdio od samoće ili ga je drkanjac toliko oraspoložio da mu je duša ispala van i vrisnula „Ej, ja živim!“. Jer, za njega je izlazak na piće nešto užasno veliko, kao za nekog kupovina auta. Strašno ozbiljan izdatak.

Nisam, međutim, oklijevao. Prihvatio sam objeručke tu ponudu, ne toliko zbog pića koliko zbog toga što sam po svaku cijenu htio izvući iz Moke lovu za kutiju Waltera. Već sam u glavi bio složio cijeli plan.

– Slušaj, Moka, zar ne misliš da j’ ono malo jadno za tak’ zgodnog momka k’o što s’ ti?

– A šta to?

– Pa drkanje.

– Ti s’… – reče on i pocrveni.

– Vidio sam. Mislim, ni’ to ništ’ strašno kad se nema šta pojebat. Al’ kad žena ima u izobilj’, onda j’ to stvarno grih.

– A đe s’ te žene?

– Tu s’.

– Žene koštaju – reče filozofski Moka.

– Ova ne košta. Ak’ budeš sluš’o šta ti govorim, imaćeš je besplatno.

– A šta ti imaš od toga?

– Reć’ ti kad odemo na piće. A sad stav’ onu prstenčinu šta je nosiš kad ideš kuć’. Znaš, kad obučeš svoju lipu bilu trenirku. Sam’ ti njega stav’.

U punom sjaju stigli smo u A1. Ja, znojav, u gaćama, divlje raspuštene kose, zanosno lijep. A tek Moka! Pravi Apolon.

– A sad, kad dođe Violeta, zvaćeš nam piće i kutij’ Waltera za mene.

– Šta? Nisam te zvao…

– Kutij’ Waltera za karač’nu, Moka. Kutij’ koju ti vraćam kad bude terenska. Znači, sutra.

Moka s mukom izusti:

– Ni’ sigurno da će terenska bit u ponedljak.

– Pa biće u utorak! Il’ u sridu! Il’ u četvrtak! U svakom slučaju, biće. Ajd nemoj bit taki kenjator, to j’ jedanajst kuna, Moka! A šta ti ja nudim: umisto ‘rapave šaket’ne glatki, sjajni, ručičasti mišić, koji će te stezat, stezat i natirat da propivaš! A ak’ neš, onda drkaj, glupa Bosančino!

Dok sam se tako derao, on je samo šutio i računao. Uto je došla Violeta. Moka reče:

– Kavu sa šlagom, običnu produženu kavu s mineralnom…

Tu je stao. Bilo mu je užasno teško prevaliti to preko usana. Morao sam mu pomoći.

– Kutij’ Waltera – dometnuo sam.

– Da – reče naposlijetku Moka.

– A sad, Moka, stavljaj tu prstenčinu na stol.

Moka je počeo skidati prsten. Bio je sav zbunjen.

– Ma ne, budalo, stav’ ruku na stol i lupkaj prstima po njem’ kad Violeta bude donos’la cugu.

Sve to, naravno, nije bilo potrebno jer je Violeta još sa šanka snimila prsten. No htio sam malo predstave. Kad je stigla, rekao sam joj:

– Violeta, ovo j’ moj cimer Moka. Tu j’ već dva miseca, al’ ni’ ‘tio izlaz’t’ jer se nedavno oženio. Strašno j’ odan svojoj žen’ci. Jedva sam ga večeras nagovorio da izađe.

Violeta se sva raspametila. Htjela se rukovati s Mokom, pa je iskrenula poslužavnik s kavom. Kava i šlag završe na Mokinoj bijeloj trenerci. Ona se sagnula i rukom počela trljati Mokina bedra. Gledao sam sve to mirno pušeći. Jasno je što slijedi. Ustao sam, pokupio svoju teško zarađenu kutiju Waltera i vratio se u podrum.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.