Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

20.

 

U Obadovo smo stigli prije devet. Već sam naziv mjesta nije slutio na dobro, a ni prvi pogled kroz prljavo staklo busa nije mi rekao ništa pozitivno o njemu. Pokazat će se da to vrijedi i za druge poglede. Ima velika crkva. I to je to.

Mi smo Kradingovci došli u Obadovo graditi novu školu. Smjestili su nas pedeset metara od gradilišta, u zgradu stare škole koja je polako počela kliziti niz brijeg. Čim smo stupili u hol, nastupila je sveopća jurnjava za slobodnim krevetima. Na jedvite sam jade našao krevet u učionici smještenoj u podrumu. Dolje se osjećao smrad, opet smrad, pa vlaga. No trebao sam se smatrati sretnikom. Nekoliko mojih supatnika uopće nije našlo krevet, pa su tu noć proveli spavajući na podu.

Obukao sam svoje plavo radno odijelo, veće bar za pet brojeva, navukao stare raspadnute cipele i popeo se u prizemlje, gdje nas je čekao poslovođa. Zove se Bruno. Mlad tip, mršav, živi asket, odjeven u žutu Nike jaknu, koja leprša oko njega na propuhu, stvarajući zvučnu podlogu njegovom melodičnom posavskom narječju.

Određen sam u grupu tesara. Nisam znao ni tko su ti tesari, ni što oni tešu, pa sam neodlučno zvjerao oko sebe. Tad mi priđe jedan deblji oniži tip simpatičnog lica.

– Ja sam Buco. Ti si sa mnom. Ajmo.

Otišli smo na gradilište, gdje nekoliko betonskih zidova jedva izbija iz blata. Noge propadaju do koljena. Nije prošlo ni sat vremena, a đon moje cipele ostao je zauvijek sahranjen u obadovskom blatu. Rizga, mladi bik koji je radio sa mnom na dokama, kaže mi da odem kod skladištara Stipe i tražim gumene čizme. Pokazao mi je tipa koji je stajao gore na brdu s daljinskim komandama krana u ruci i gledao nas dolje kako radimo. Izgledao je kao veliki plišani medo koji filozofira o svrsi bauštela.

– Ej, medo – rekao sam zadihano kad sam se popeo do njega – ja b’ treb’o čizmake.

Medo se trgnuo baš kao iza sna.

– Šta? Šta s’ rek’o? – rekao je sanjivo.

– Rek’o sam da trebam čizmake.

– To sam čuo. A kak’ si me ono nazv’o?

– Ma sam’ sam se šaljio. Ne znam kak’ se zoveš. Oprost’.

– Dobro, bajo. Ja sam Stipa i sa mnom ti bolje bit dobar. A zašt’ mi nis’ u škol’ rek’o da ti trebaj’ čizme? Sad ja moram prek’ ovog blata ić’ gor’ u skladište.

– Pa sad su mi se cipele raspal’. Nis’ mi prije trebale.

– E vi’š kak’ ne razmišljaš. A kiša, a blato? Po ‘vakom se vrimenu nose čizme. Na grad’lištu najprije treba razmišljat, a tek ondak rad’t. Utuv’ to u glavudž’.

– Utuv’ću. Jel mož’mo sad po čizme? Moram se vrat’ na doke.

Krenuli smo gore.

– Tuj ima stari’ čizama – reče Medo kad smo stigli. – A mog’ ti dat i nove. Sam’ ondak moram u sob’ po ključ od sanduka.

– Ma ne moraš, uzeć’ ove – rekoh naslućujući da je to već velika usluga za koju ću sigurno morati nešto dati.

Skinuo sam cipele i navukao čizme. Bile su umrljane blatom, ali su se činile dobrima.

– Kak’ oš. Ondak ti ove neć’ ni pisat. A jel ti znaš da ja mog’ prepišat zid od tri metera?

– Šta?

Medo se isprsi i ponosno ponovi:

– Ja ti mog’ prepišat zid od tri metera. Imam jebački pritisak, bajo. K’o pumpa za beton, jebo te!

Nasmijao sam se.

– Pa ti onda mo’š k’o vatrogasac ra’t, bajo. Šta ‘š ovd’?

– Ja nisam sam’ skladištar. Ja sam i kranist – reče on ponosno.

Krenuli smo natrag. Medo, čini se, nije bio zadovoljan dojmom koji je na mene ostavio njegov talent.

– Ti men’, baja, izgleda ne viruješ.

– Ma virujem ti, bajo, sam’ se moram vrat’ na poso. Novi sam, Buco će popizdit što me tak’ dugo nema.

– Ev’ šta ć’mo. Plaćaš večeras piće u A1 i ja ć’ ti pokaz’t šta mog’.

– Neće moć’. Imam problem s parama.

– To s’ sam’ dva piva. Dva s’ dost’. Imam strašan pritisak, bajo.

– Jel mož’mo to ostav’t kad bude terenska? Čuo sam da će bit ovi’ dana.

– Dogovoreno. Ev’ ruke. Terenska će bit’ u srid’.

Vratio sam se na posao i odmah ustanovio da čizme propuštaju vodu. Rizga je mazao doke. Prihvatio sam se i ja tog posla. Čistio sam ih najprije zidarskom žlicom, čekićem lupao nakupljeni beton, a zatim smo ih premazivali oplatanom kako se novi beton ne bi lijepio za oplatu. Tad smo ih dizali i dodavali majstorima koji su od njih slagali šalungu za zid. Potom smo im dobacivali spojnice, vijke i matice. Bio je to jeben posao, naročito kad se radilo na visini. Svaka je doka u prosjeku bila teška četrdeset-pedeset kilograma, a mi bismo ih na dan prebacili nebrojeno mnogo. Stari su majstori govorili da nema boljeg bildanja od dizanja doka.

Rizga i ja smo opsluživali dva majstora. Glavni je bio Buco, simpatičan Bosanac i opak majstor. Bio je rođen za tesara. Taj je posao bio njegova suština. Uvijek sam se divio ljudima koji su nešto dobro radili: dobro motali cigaretu, dobro se tukli, dobro svirali, svejedno. Nisam mogao odvojiti pogled od Buce kad bi bio u akciji. U radnom kombinezonu, s kapom na glavi i čekićem u ruci – on je bio u svom elementu, gore, na skeli, u visinama, stojeći na nečemu čega još nema, čemu tek on treba dati oblik. Kad sam ga prvi put vidio u civilki, bio sam razočaran. Nije to bio Buco, bio je to običan čovjek, koji je nesigurno hodao cestom, kao i toliki drugi, pomjereni van sebe, nedostatni sami sebi.

Drugi je bio Draga, novi majstor, koji je počeo isti dan kao i ja. Imao je plavu kosu, rumeno lice i dječji osmijeh. Stavili su ga s Bucom da vide što zna. Pokazalo se da zna puno i uskoro je dobio vlastitu grupu, u koju smo upali Rizga i ja.

Doke su do navečer učinile svoje. Vražji izum izvukao je dušu iz mene. Podijelio sam svoju klopu s Mokom, Bosancom koji je imao krevet kraj mojeg, večerao i legao spavati. Nisam više imao ni love, ni hrane, čak ni misli o Irini. Samo sam želio spavati.

Sutradan je već lakše, bar što se posla tiče. No jučerašnji problem je i dalje tu. Nemam ni love ni hrane. Doduše, imali smo gablec, ali on nije bio dostatan za cjelodnevnu tlaku. Cigarete su mi također na izmaku.

Računao sam s Mokom. Jučer sam mu bio dao pola svoje klope. Taman sam se bio otuširao, ležao sam na krevetu i pušio. Moka se vratio iz trgovine, izvadio jedan golem sendvič iz papirnate vrećice i stao ga sistematično žvakati. Nije me ni pogledao. Ali zato sam ja njega gledao. I želudac mi je vrištao dok je jeo.

Pogledao sam kroz mali podrumski prozorčić u nebo i šume. Tamo sigurno ima životinja. Ja sam imao nož. U Medinom skladištu je bilo sjekira. Mogao sam otići u šumu i zaklati kojeg vepra. Valjda ovdje imaju veprova.

Zapalio sam još jednu i izašao van. U hodniku je bilo suhog kruha od ručka. Strpao sam ga u džep i pojeo u zahodu. Bio je to sasvim dobar kruh. Jeo sam ga i mislio, k’o vas jebe, pederi, škrci, Gazići, izjelice, preživjet ću ja, najjači sam, nitko meni ništa ne može. Izašao sam na dvorište i našao par zelenih jabuka, pa sam imao i desert. Nebo mi se smiješilo. Kiselo, no ipak se smiješilo.

Vratio sam se u podrum i legao na krevet. Sklopio sam oči i mislio na Irinu. Bar da imam jebenu karticu, pa da joj se javim. To bi mi dalo snage, znao sam. Zadrijemao sam i vidio njezino lice i oči kako rastu. Počeo sam se tresti.

Probudio sam se. Moka me tresao za rame. Na usnama i bradi imao je mrvice od kruha.

– Da nemaš možd’ šampon? Zaboravio sam kup’t.

– Ev’ ti ga na stolić’, zar ne vidiš? Nemoj me više bu’t zbog taki’ stvar’. Sam’ uzmi.

Uzeo je šampon i otišao.

Nema šanse da ponovno zaspem. Tip na krevetu preko puta mojeg fiksira me pogledom. Zvao se Joza i na vratu je imao pravi šal od dlaka. Bradu je inače brijao. Sve u svemu, još jedan žicar. Imao je oko četrdeset godina i tek se nedavno oženio nekom Vojvođankom koja mu je izvlačila i zadnju kunu. Sve sam to čuo od Rizge. Zapalio sam i zagledao se kroz prozor. Bila je noć. Nisu se vidjele šume. Ali lijepo je bilo misliti da su ipak tamo, pomiješane u kaosu svijeta.

Joza dlakavi je ustao i došao do mog kreveta.

– Ne voljim ove šta posuđuj’ šampone. Danas šampone, sutra sapun, prek’sutra…

– Ha, baja zaboravio kup’t, šta se može. Jebeš par kap’ šampona.

– Par kap’ danas, par sutra i ode cila boca. Ja sam ti stari terenac, znam te stvari.

– E, ja sam tu zelen. Bio sam, doduše, u ratu, al’ tam’ je bilo drugačije. Imali smo sveg, k’o na pikniku.

– E bajo, imaš možd’ cigaretu? Ponestalo mi.

– Šta, i ti zaboravio kup’t?

– Ma ne, u birtij’ nemaj’ Benstona.

Pogledao sam u kutiju. Imao sam još tri cigarete.

– Ev’ ti. Al’ nemam ni ja Benstona.

Nije ga to smetalo. Zapalio je i vratio se na krevet. Više nije rekao ni riječ.

Napokon je došla srijeda, slatka srijeda. Svi su odmah počeli pričati o terenskoj. Ja nisam ništa govorio, ali mislim da sam žudio za njom više od svih njih zajedno.

Rizga i ja smo raspoređeni u novu grupu i šef nam je bio Draga, novi majstor. S nama je radio i Mrki Vuk, sjajan tip koji je bio nešto između radnika i majstora. Taj uopće nije pričao. „Jebem ti srce mlade rode!“ i „Jebem ti kolač!“ bile su jedine dvije rečenice koje sam od njega čuo. Ali imao je on oči koje su se znale smijati i govoriti više od riječi. Osim toga, Mrki je bio životinja za posao. I to ne jedna. Poput vjeverice je ekvilibrirao po tek podignutim zidovima i skelama noseći u rukama i na leđima teške fosne, grede i doke.

Bruno je pred ručak podijelio terensku.

Znao sam da mi danas ne gine pijanka, pa sam odmah otišao na poštu, kupio karticu i hranu do kraja tjedna.

S lovom, kakvom-takvom lovom u džepu lakše se radilo i jedanaest sati šljake je jednostavno proletjelo. Bio sam među prvima na tušu, obukao se i izašao.

Obadovo ima tri birtije, dvije u centru i jednu izvan mjesta, u šumi. U ovu zadnju je zalazilo najviše naših šljakera. Izabrao sam onu kraj crkve, koju je držala žena gradonačelnika Obadova, jer ih je tamo bilo najmanje. Želio sam na miru popiti kavu, neometan od ikog, a onda neka bude što bude.

Kavu mi je na terasu donijela crna Rumunjka, zgodna, no ne i moj tip. Nikad nisam muvao konobarice. Na piće sam ionako trošio cijelo bogatstvo, još da i konobarice financiram ne dolazi u obzir.

Popio sam kavu i okrenuo Irinin broj u Zagrebu. Ništa. Bilo je još rano. A možda se i vratila u Slavoniju. Osjetio sam želju za pivom i ušao u birtiju.

Za jednim stolom su sjedili Rizga i još neki kojima nisam znao imena. Rizga me zove da im se pridružim. Sjeo sam i naručio rundu.

– Odma’ se vidi k’o j’ Slavonac – reče jedan od njih kog sam znao otprije iz viđenja – A ne k’o ovi Bosanci! Sve sam’ cinkaroš’ i uvlakač’!

– Nemam ja ništ’ protiv Bosanac’ – odvratio sam – I oni s’ neki jebeni ‘rvati.

– Jes’, ne kažem. Al’ nis’ k’o mi – odvrati on, pruži mi ruku i reče da se zove Kreša. Kreša se nakon posla, a radio je kao antlogor, obavezno maskirao u odijelo bijele kave, u košulju iste boje i smeđu kravatu.

Ta mi je priča bila bezvezna, pa sam rekao:

– Ostav’mo se onda Bosanac’. Pijmo za Slavonce!

Posudarali smo se čašama i bocama, isproljevali cijeli stol, a ostatak prosuli u sebe. Odmah sam uvidio da se ovdje opako pije. Bosanofob Kreša, čiji je stil odijevanja bio endemičan među Kradingovim bauštelcima, zavrti novu rundu. Uzviknuo je da svim Bosancima jebe mater, pa smo se opet sudarali u to ime. Dečki su zatim počeli pričati o pičkama, što je ipak bila ugodnija tema. Njih bar nisu mrzili. Rizga se okrene prema meni i reče da me je tražio Stipa kad sam otišao.

– Pa di j’? Jel’ u onoj drugoj birtij’?

– Ni’ ti on u birtij’.

– Pa svi s’ po birtijam’.

– On ti u birtij’ sam’ ak’ ga neko pozove.

– Ne voli se baš isprs’t, a?

– Treb’o b’ otić’ po njeg’. Svima j’ isprič’o da će večeras s tobom na piće.

– Pa ni’ mi žena, jeb’ ga.

– Može ti prav’t problem’ ak’ mu se zamiriš, ne znaš ti njeg’.

– K’o ga jebe! Ne pada mi na pamet. Ako ‘oće svoja dva piva, nek’ se pojav’.

Rizga i ja smo odlučili promijeniti birtiju, pa smo otišli u A1. On je sirov momak, laže čim zine, no u načinu na koji te laži priča ima neke dječje iskrenosti, šarma i vjere da je sve to istina. Znači, dobar je. Nakon pet-šest piva sav se razgoropadio. Skinuo je majicu i, otkrivši svoj moćni torzo, marširao po birtiji streljajući očima sve prisutne. Toliko se napalio na Violetu, konobaricu koja je uvijek imala crvenu mrlju od vina na jednoj od svojih ogromnih sisa, da je bio ljubomoran na sve u lokalu.

Izašao sam van nazvati Irinu i na ulici naletio na Medu. Gledao je prema birtiji čeznutljivim pogledom. Došlo mi ga je žao. No čim me je ugledao, uputio mi je pogled pun prijekora. Sjetio sam se što mi je rekao Rizga.

– Bajo, uđ’ unutri i uzmi pivo na moj račun. Ev’ mene odma’ natrag, idem sam’ nazvat’ ženu.

Ovo mu izmami osmijeh.

– A ja mislijo da s’ ti zaboravijo.

– Take stvar’ ne zaboravljam – rekoh i odjurih.

U Zagrebu se nitko ne javlja. Okrenuo sam broj u Slavoniji.

– Pa gdje si!? Već sam mislila da si me zaboravio.

– Nisam mog’o ranije, stvarno.

– Što se zbiva? Kak’ ti je?

– A slušaj, teška tlaka. No ima i dobri’ stvar’. Svlad’o sam svoj najveći stra’, stra’ od visine. A sad, ev’, idem na predstav’.

– Predstavu?

– Ma ništ’, zezam se. Irina, slušaj, kartica mi curi, ja dolazim u subot’ kuć’. Oš bit’ tam’?

– U tom slučaju hoću. Nazovi čim stigneš.

– Irina, nema se šta krit’, volim te.

– I ja tebe volim, Gorki. Dođiii!

Medo i Rizga su cugali za šankom i svađali se. Rizga galami da ga je ovaj skoro ubio kranom. Naručio sam novu rundu. Poslije toga su uslijedile nebrojene ture, od lokalaca, od Rizge, od mene, od svih, samo ne od Mede. Nalili smo se preko svake mjere. Više se nije moglo. Umor je ušao u kosti. Bilo je vrijeme za Medinu točku. Trebalo je samo naći zid.

– Di ć’mo? – upitao sam Medu.

– Na gradilište! – reče on zapovjedničkim glasom.

Odmarširali smo na gradilište. Mjesečina je i sve se lijepo vidi. Rizga i ja smo stojimo napeto iščekujući, ne toliko zbog Mede i njegove točke, nego da sve to već jednom završi, pa da idemo spavati. Mom pijanom mozgu sutrašnji se dan već pričinjao u paklenom ozračju. Medo je, međutim, samo stajao i gledao u zid. Ustvari, malo niže od zida.

– Ajde, umitnik, dost’ je bilo koncentriranja.

Rizga dođe njega.

– Pa on spava! Ej, Stipa, Stipa! A točka?

Medo se probudi i poče raskopčavati košulju. Zavukao je ruku u njedra i stao nešto grozničavo tražiti. Tad uspaničeno pogleda u Rizgu i mene, pa opet zavuče ruku u košulju i nastavi kopati. Rizga i ja smo se samo zgledali. Momak je očito bio poludio.

– Nema ga, nema! – odjednom poviče pokazujući nam dlan pun dlaka što ih je iščupao iz prsa.

– Čeg’ nema?

– Nema m’ kurca!

E, tu sam popizdio.

– De, Rizga, izvad’ mu ga, vi’š da ne zna ni di mu kita. Tri metera! Tri metera prek’ zida! Kaka sam ja budala!

Rizga me onakav pijan posluša. Raskopča mu šlic i izvadi golemu, lijenu kitu. Izgledao je kao kakav izumrli dinosaurus što ždere bilje i krepava u blatu. Ne može taj ništa.

Kad je Medo vidio da mu je kita ipak tu, samo što ju je bio tražio na krivom mjestu, licem mu se razvukao beskrajno blažen i glup smiješak.

– E sa’šte vidit šta Stipa može! – rekao je i uhvatio karu objema rukama, kao što sam u ratu vidio tipove da rade s malim minobacačima od šezdeset milimetara.

Nekoliko je kapi palo tik pred njim, i već sam pomislio da od svega neće biti ništa kad je šmrk počeo šikljati svom snagom. Kako ga još nije bio naciljao preko zida, mlaz je udarao u zid i razbijao se u milion kapljica tople urinske kiše koja je prskala po nama.

– Diž’ tu stvar u zrak!

Pogledao me je i učinio to. Mlaz je sad šibao visoko iznad zida. Bio je srebrn od mjeseca i činilo se da će i njega skinuti. Medo se smijao kao lud i urlao od veselja. Bio je najsretniji čovjek na svijetu. Imao je tu golemu stvar, ženu i troje djece, a najviše od svega volio je pišati preko zidova.

No sutradan se nije o tome pričalo na gradilištu. Jedan je drugi čovjek potamnio Medinu pišačku slavu.

– Šala mala! Šala mala! – od ranog su jutra vikali moji supatnici smijući se i pokazujući prema meni. Glava mi je bila smoždena monumentalnim mamurlukom, no svejedno sam shvaćao da sam i ja noćas priredio nekakvu predstavu. Nisam se, doduše, ničeg sjećao, ali ne bi to bilo prvi put.

Sjeo sam na krevet, zapalio cigaretu i kvalitetno se iskašljao. Seka je, kao slučajno, zapeo za mene i rekao:

– Eh, oprost’, šala mala!

Uhvatio sam ga za ruku i zaustavio.

– Slušaj, Seko, ti s’ jedini kol’ko-tol’ko normalan ovd’. Jel mog’ i ja znat’ o čem’ se rad’, pa da i ja skakućuć’ po spavaonic’ vičem „Šala mala!“ i glupavo se smijuljim!?

Tu se umiješa Draga, moj majstor. Lice mu je na granici crvenog i crnog i na njemu nema onog njegovog dječjeg osmijeha. Drugim riječima, ljut je. Strašno je ljut.

– O čem’ se rad’!? A ti k’o ne znaš o čem’ se rad’!?

– Pa ne znam, majstore. Zato i pitam.

– Pa popiš’o s’ mi se na krevet, čoviče, o tom’ se rad’! Pogle’ ovo sranje, sve j’ mokro!

Kroz maglu sam se sjetio mjeseca kojeg sam vidio kroz mali podrumski prozorčić. Ciljam u njega svojim srebrnim mlazom. Znači, to je to, nije to bio san. Jer, čovjek nije lagao. Spužva, na kojoj je spavao, i posteljina, na kojoj mu je žena izvezla ljubavne poruke da ga čuvaju dok je na terenu, odavale su potop biblijskih razmjera.

– Jebem ti, majstore, stvarno nemam pojma o tom’. Ak’ sam ja krivac, sigurno sam to učinio spavajuć’.

– Ne znam ja jes’ ti spav’o il’ ne, znam sam’ da sam se probudjo i vidjo te kak’ šoraš po men’. Kad sam ti rek’o, čoviče, šta j’ s tobom, zašt’ pišaš po men’, znaš šta s’ ti men’ rek’o?! – rekao je Draga, kojeg je, kao što obično biva kad ljudi pričaju o problemu, ljutnja očito bila prošla.

– Šta?

– Rek’o si – šala mala.

– Šala mala?

– Šala mala.

Gradilištom vijesti brzo cure, a ova je procurila ultra brzo. Ipak me nisu previše zafrkavali, pogotovo ne oni koji su spavali u podrumu. To je razumljivo. Nitko se ne voli probuditi u goloj vodi. Tako sam već prvi tjedan stekao reputaciju tipa s kojim se nije dobro zajebavati.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.