Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

7.

 

Više mi nije prijetila opasnost od utjerivača, a trebali su mi telefon i normalni životni uvjeti pa sam se vratio kući. Tijekom dana sam torbario po selima zapadne Slavonije. Tako su nas, naime, zvali po novinama: torbari. Beskrupulozni tipovi što varaju ljude po selima, jadne prognanike kojima su sagradili kuće, podijelili kredite i dionice. Tako sam ja, eto, postao torbar, bivši branitelj, koji je imao nesreću da ne bude ranjen, čija je kuća dobila svoje, ali nedovoljno, i išao sam varati one koji su u nesreći našli više sreće. A radio sam to zaista dobro, mrzio sam doduše te nesretnike ali sam navukao masku, glumio i pričao im priče, lažući i ostajući nevin poput sveca. To je dalo rezultata, pa sam na svom području potukao sve ostale fondove.

Navečer me je kod kuće čekala uspaljenica i gadna šihta seksa koji je počeo nalikovati na teški fizički rad. Nakon dva tjedna tog ubitačnog tempa, rekao sam joj:

– Jebo te, jel može mala pauza večeras? Crk’o sam, Biljo, nemaš pojma s kakim se ja pizdunima borim svaki dan. Što j’ to usran narod, sunce t’ ne jebem! Sam’ daj, daj! Ni’ ni čudo što stoljeć’ma nismo imal’ državu, kru’ ti ne jebem, ev’ sad je imamo al’ ni ta neć’ potrajat jer svako ‘oće da isiše zadnje iz nje! Da se bar vrati devedes’tprva! Jenom u ciloj povisti ovaj je narod st’o k’o jedan, dobro, ne baš svi, al’ bilo i’ je onol’ko kol’ko treba, da i’ je bilo više, izgub’li b’ rat. A sad svi sam’ nešt’ traže. I dobivaj’, što j’ najgore, al’ nikad im dost’, pizda im mater’na.

– Ja ć’ te utišit – reče ona prilazeći mi. – Izmasirać’ te. A ti ‘š mi se izjadat.

– Ak’ me budeš masirala, znaš da se neć’ jadat. Znaš kak’ će to završ’t. Jebo te, ti s’ k’o oni, ni teb’ nikad dost’! Crć’ od vas.

Oslobodila je sise i one su se zaljuljale u hipnotičkom ritmu. Znala je gdje sam slab. Te su me sise raspamećivale. Čim sam ih ugledao, izdajnik se digao, a ona je kleknula i izvadila ga iz hlača, pa se počela maziti po njima. Nije bilo pomoći, Bilja nije imala milosti. Na jednoj od bradavica uskoro zablista srebrnasta kaplja. Ona reče:

– Ajd sad, šta šutiš, pričaj, pričaj!

– A šta sad da pričam, jebo te, cili jebeni dan pričam š onim, š onim…

– Pa pričaj o njima, o pizdunima pričaj, o jadnim ‘rvatima, parazit’ma i pijav’cama, sam’ pričaj, a ja ć’ ti ga sisat, sisat i isisać’ sve ružno i gadno iz tebe, pa ‘š mi bit lip i čist k’o pupoljak i sutra ‘š opet moć’ kod pizduna, lip i dobar k’o ditešce Isus, pun razumivanja i utihe, za svakog ‘š imat lipu rič i top’o osmih.

Jedne subote sam odustao od posla i pripremio večeru za Bilju. Ostalo nam je još tjedan dana do njezina povratka u Afriku. A dotad joj zapravo ništa nisam dao, nikakvu nježnost, nikakvu pažnju, samo seks i batine u opakim količinama. I bio sam uvjeren da je to sve što ona traži od mene. Zato sam se iznenadio kako je na nju djelovala večera. Bila je naprosto očarana.

– ‘Vak’ nešt’ lipo još niko ni’ učinjo za mene, Gorki – reče ona i grune u plač. Izbečio sam oči ne vjerujući. Nisam mislio da ona može zaplakati, manje bi mi iznenađenje bilo da mi je na vrata banuo Gips Kostelić i stao ridati. Suze su joj se slijevale zajedno s maskarom. Ruž se izobličio i pretvorio usne u groteskan prorez s kojeg su kapale riječi koje su mi davale skroz drugačiju sliku Bilje od one koju sam imao. Njen život, njen život, njen preteški život. I što je ona dulje govorila, što je više rasla ta kamara riječi, ja sam se sve dalje odmicao od nje promatrajući je s gađenjem.

– To j’ sam’ večera, radio sam take stvari za kojekake krmke, dolaz’li su kod mene žderat koljači, zločinci, silovatelji starih baba, pa ništ’, jebo te, niko se od nji’ ni’ rasplak’o, neg’ su sam’ žderal’, lokal’, i još su mi znal’ pizdarije tu stvarat. Nemoj mi sad to ra’t, jes’ čula, ak’ ti je dobro nek ti bude dobro, sam’ nemoj plakat, ide mi to na živce, pizda mu mater’na!

– Ma ne razumiš, al’ nema veze. Dođ’, zagrl’ me.

Prišao sam, jedva susprežući gađenje. Ruka me privlači sebi. Ljubi me u vrat. Sva je mokra, slana tekućina slijeva mi se u košulju i peče.

– A sa’ć’mo fino vod’t ljubav, al’ nježno. Večeras sam taka, baš trebam nježnost. Joj, kak’ ‘š mi nedostajat kad odem. A ‘oću l’ ja teb’ nedostajat?

– Čisto sumljam – rekoh ja, ne želeći lagati, baš kao Potjeh.

– Šta? – reče ona prestavši sa svojim nježnim poljupcima.

– Reko sam da čisto sumljam, jebo te! ‘vako m’ sranje sigurno neće nedostajat.

Vihor se diže. Juri po sobi, skuplja odjeću, odlazi u kupaonicu i popravlja šminku, vraća se, ni traga suza nema na njoj, opet je jaka i čvrsta, sposobna da izdrži sve, krvave batine, točak za mučenje, inkviziciju, stotine ljubavnika i rastanke s njima. Ja sjedim k’o posran. Ponovno mi se sviđa, i želim joj to reći, nasrat’ svašta, spreman sam napravit budalu od sebe, ali ona me i ne gleda. Odjenula se i odmaglila, odnoseći svoje sjajne sise. Natočio sam si vino i ubacio T.B.F., disk koji mi je ona kupila kad smo bili u Zagrebu. Ubacio i izbacio. Do kurca i žene, uvijek postanu onakve kakve želiš da budu onda kad više nisu tvoje. Pa se pojebu s nekim kome je sasvim svejedno kakve su. A ti kao tuguješ, a ustvari ti je dobro jer izgubio si ženu i opet imaš Razlog da se loče i nariče a da savjest previše ne grize… Bajo, kakva su sve silna sranja nastala iz tog, puste biblioteke, beskonačni sati naricanja, kilometri slika. Umjesto da k’o čovjek izvadiš karu, otreseš ga nekoliko puta i sačuvaš svijet od vlastitih govana.

Zatvaram oči i vidim Bilju, golu, raskrečenu, svezanu, svu u masnicama. Tu je još netko, netko krajnje mrzak, recimo Štakor. Puštam ga na nju, pa vadim kurac i lagano drkam. Dok gledam kako ljigavac jebe nezahvalnu kurvu a ona uživa, uživa više nego ikad sa mnom, sperma nadire nezaustavljivo, nadire kao nikad…

Zvoni telefon.

– Da, nisam ti zafal’la za večeru. Zbogom.

– Ma de, jebo te, slušaj me!

– Šta j’?

– Ženo, do kurca, pa naravno da ‘š mi nedostajat. Ustvar’, već mi nedostaješ.

– Malo j’ sad kasno za to. Zar ne misliš?

– Ne, ne mislim! De da t’ objasnim.

– Nema s’ tu šta objašnjavat. Uostalom, men’ je jasno zašt’ ti neć’ nedostajat.

– ‘Oš, reko sam!

– Ne, neć’! I to zbog one koja ti se šeće po bašč’! Rekli su men’ moje kolege da ti mene sam’ iskorišćavaš.

– Kru’ ti jebem i kolege! Nabijem i’ sve na kurac!

– Ne’amo više o čem’ razgovarat – reče ona i spusti slušalicu.

Vidjeli smo se noć uoči njena odlaska u Zelenom Brooklynu. Došla je s Rikijem, našim zajedničkim prijateljem. Cijelu sam je večer pipkao ispod stola. Uspalila se, ali je uporno odbijala da odemo do mene.

– Obećala sam Rikiju da ć’mo večeras zajidno izić’.

– Zajeb’ Rikija. Vidim da još želiš.

– Mož’mo otić’ do auta.

– Biljo! Ne želim da se jebem po aut’ma.

– A ondak ništ’.

Pred jutro nas je Bilja razvezla kućama. Najprije smo odbacili Rikija. On se, doduše, bunio, htio je da prvo odveze mene jer, kao, on i Bilja idu u istom pravcu, a ja stanujem na sasvim drugom kraju grada. Bio je pijan i popalio se na nju, a patio je od teške, višegodišnje nejebice i zaljubljivao se u svaku ženu koja bi ga pogledala dva puta. Ona je šutjela. Ali ja sam bio neumoljiv.

Vozili smo se po gradu, a onda je Bilja zapalila u polja. A u poljima, u gustišima i šumarcima, vrebala je kurva Slavonija, sa svojim zamkama od blata, strpljivim muljem koji čeka da se vreva stiša pa da sve pokrije, kao što je pokrio Rimljane, Ilire, Kelte i Hune od kojih ništa u posavskom blatu nije ostalo. Kao što je, na kraju krajeva, pokrio i nas, jadne drkadžije, koji smo zadnji tu bauljali zveckajući s oružjem. Tu i sad noga propada do koljena. Jastreb kruži, miš bježi. Jastreb proždire miša. Tako je bilo i tad, samo što su to bili drugi miš i drugi jastreb. Mali komad zemlje prevelik za čovjeka. Nema tu mog traga. Okrećem se Bilji, pokušavam na njoj naći nešto što će mi kazati da sam bio s njom i da sam joj nešto dao, ali ne nalazim, i ona je kao ta prokleta zemlja, plodna, rasna i neuništiva, premda živi u Africi i izgleda kao da je pobjegla iz nordijskog raja pred najezdom zime i leda. I po Bilji su ratovale brojne vojske, bivši muževi, ljubavnici i Hells Anglelsi, ostavljajući rane i ožiljke koje je, međutim, njezino plodno tijelo ubrzo sakrivalo.

– Želiš me?

– Do kurca, Biljo, ni’ mi više do tog. Čini mi se, jebo te, da te volim.

– A men’ se čini da nismo ovd’ trebal’ ni doć’.

– E, jeb’ ga sad.

– Ajd, poljub’ me, ‘nak’, za rastanak.

Poklopio sam joj usne poljupcem.

– Dobro. Fala t’ – reče ona odjednom se pretvorivši u poslovnu ženu. – Jonak’ ne’am vremena, ak’ ‘oć’ stić’ u Zagreb na avion.

Nakon pola sata auto se zaustavio pred mojom kućom. Izlazim van u gadno i prašnjavo nedjeljno jutro.

– Uzmi s’ ovo, molim te.

– Šta j’ to?

– Kune, kune koje mi s’ ne da jopet minjat. A teb’ će, mislim, dobro doć’. Da me se sitiš kad i’ budeš trošio.

– Jel ti to mene isplaćuješ?

– To t’ dajem k’o kolegi, bilo j’ mi lipo s tobom i želim ti se oduž’t. A men’ te pare ne trebaj’.

– Tak’ znač’. Dobro. De to ondak ‘vamo. I voz’!

– Gorki, šta j’ sad? Nemoj da s’ tak’ rastajemo.

– Voz’, rek’o sam!

Otišla je ogrnuvši me u oblak prašine. E, bajo. Platila te, bajo, imala te je, bilo joj je lijepo i na kraju te je isplatila. Ostao sam stajati u Biljinom oblaku prašine, od kojeg su suzile oči i škakljalo grlo, sve dok me nije spopao kašalj koji se uskoro pretvorio u monumentalno povraćanje. Rigao sam dok se prašina slijegala na tlo. Nakon toga moglo se dalje.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.