Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

15.

 

U Novalji nas je dočekao Damirov čovjek i kombijem prebacio na drugi kraj otoka, u Povljanu. Ovdje smo smješteni u apartman. Već je to bio velik napredak.

Radili smo za drugog Srbina, Stanišu, koji je gradio zgradu od pet katova s apartmanima. Već sam prvi dan shvatio da s njim neće biti lako. Ta je picajzla od čovjeka tjerala svoje ljude, ekipu od šest dotura, da četkama čiste lopate. Ni oni nisu ništa bolji. Hodali su naokolo u snježnobijelim kombinezonima, nisu se družili niti razgovarali s nama, samo bi ponekad spustili pogled pun prezira na naše dvije parijske zidarske glave. Nisam imao ništa protiv tih budala, bili su to domaći ljudi, sve sam go’ Pažanin do Pažanina, bojali su se juga jer ih je tukao u glave, bojali su se bure jer ih je bacala u more, a najviše su se bojali Staniše koji im je davao kruh na tom njihovom usranom otoku. No zato sam njega, Stanišu, zamrzio otprve. Taj me je bolesnik znao satima špijunirati iz prikrajka dok sam radio na staroj mješalici, „koja je podigla ovu zgradu“ i bila prekrivena naslagama betona, ali je on zahtijevao da ponovno izgleda kao da je izašla iz dućana. No ne bunim se, kao ni doturi. Imam satnicu od pet maraka, imam gdje srati i spavati, što je samo po sebi nevjerojatno u odnosu na Turanj i Rudu Puškadiju.

Ni s Antom se ne slažem najbolje. Dok je u meni gledao nekog svog šegrta, sve je bilo u redu. No kad je shvatio da nemam namjeru postati zidarom i, što je još gore, da nešto čitam i pišem, počeo me i on jebavati na poslu.

– Dva zidara b’ ja mogo služ’t, dva zidara, a ne jenog! Odma’ sa’ ja vidjo da nika’ nis’ ni kurca radjo! – recitira on dok ja lopatom hranim vječno gladnu mješalicu, i to nakon što sam na peti kat dovukao bure vode i puste vreće cementa i vapna.

Kulminiralo je kad jednog dana nisam očistio prostoriju od šprica. Radili smo dva sata prekovremeno, ja sam ostao još pola sata nakon njega da bih oprao alat, mješalicu i prostoriju u kojoj smo radili. Uz to me je bolio zub, lice mi je bilo natečeno kao da su me izboli stršljeni i bio mi je pun kurac svega. Gledao sam da što prije zbrišem iz te odvratne zgradurine s ružnim stanovima, koje će pokupovati prevaranti i profiteri. Na špric sam zaboravio. Do sutra se stvrdnuo i Ante je popizdio kad je to vidio, mada se špric bez problema mogao odlomiti. Počeo je srati kako više neće raditi, kako ga Staniša jebe zbog mene – i što je više govorio, iz njega je izbijao ljigavi, gadni mekušac. Uzeo sam njegov tesarski čekić i stao razbijati beton.

– I sa’š mi još polupat čekić!? Jebo te kru’, jel znaš ti kol’ko taj čekić košta?

Vratim mu bez riječi čekić, uzmem pajser i nastavim raditi. On i dalje serucka. Ljigave riječi padaju na vlažni pod izazivajući šljapkav zvuk kao kad govance pada u školjku.

Prestao sam raditi.

– Kak’ ja vidim stvar’, baja, ti imaš tri mogućnosti. Il’ nastav’ s radom, il’ id’ kuć’, il’ nastav’ srat’. Ak’ učiniš ovo zadnje, jebo me svako ak’ ovaj pajser ne završi u tvojoj glavudži – rekao sam mu krajnje mirno i ozbiljno, pa nastavio s radom.

On se odluči za ono prvo. Od tog sam trenutka ja mučio njega. Antina ljigava suština je potpuno prevladala i sad mi je povlađivao i kad sam stvarno činio greške.

Takvi su bili dani s Antom – usrani. Ali zore! Sulude zore krvavog neba, zlokobne zore pune slatke strepnje. Ustajem bar sat vremena prije svih, palim grijalicu, kuham kavu. U ugodnoj toplini sobe, u apsolutnoj, gotovo opipljivoj samoći (iako Ante spava tik do mene), zapisujem, pušeći, dvije-tri rečenice. Te me rečenice spašavaju, kao i saznanje da ni s kim neću razgovarati bar još sat vremena. Nakon toga postajem jak, najjači. Diže mi se kurac i jebem Antu. Na Pagu nisam vidio žena, osim dvije trgovkinje od kojih je čak i on bio privlačniji. Sutradan sam otišao do njih, dugo ih gledao, a onda kupio par bijelih čarapa. Natjerao sam Antu da ih navuče, pa sam ga opet ugurao u tog prljavog, hihotavog zidara koji mi je mogao postati prijatelj, ali nije, nego se pretvorio u najveću cmizdravu kurvu na čitavom otoku.

Jedne nedjelje vraćao sam se s novim parom bijelih čarapa kad sam naišao na četiri dotura kako sjede na kamenom zidu i promatraju svinju koja juri po dvorištu krčeći sve pred sobom. Jedan od njih nacilja je iz kalašnjikova. Opali – i promaši.

– Ej, Slavonac, ej, moga bi nam pomoć!

– Jaz sem Zlovenac. Jeb’te si mater.

Nikad u životu nisam klao svinju. Stari i ja smo ih, doduše, poklali na stotine, ali to smo bili stari i ja. Nikad ja. S druge strane, nož je nož. Čekić je čekić. A krv je krv.

– Daj tog krmka ‘vamo!

Međutim, nije to nimalo lako. Jadna je zvijer svašta proživjela u tih pola sata otkako su je dovezli. Najprije su je pokušali zaklati nožem, no svinja im se otela i udarila u stampedo. Kalašnjikovom su joj jedino uspjeli otkinuti papak i sad je svinja bila luda od straha i bijesa.

Od žice sam napravio sajlu i nabacio je na njenu njušku. Kad se dobro zategla, predao sam žicu jednom od dotura, zgrabio macolu i sručio pet kila željeza na svinjsko čelo. Svinja padne i ja joj zavučem najprije nož, a zatim ruku kojom prekinem dušnik.

Sjeo sam ispiti vino, a doturi se, osvetnički raspoloženi, bace na svinju. Kad su završili s pažunjanjem, odvukli su je na cestu i počeli sjeći nadvoje.

– Šta to radite? Di s’ vam čengele?

– A ča ti to?

– To ti ono na šta obisiš svinju.

– A nimamo mi to. Mi to ovak’, na zemlji.

– O, jebo vas ja!

Napustio sam doture s osjećajem da sam upravo ubio jedinog prijatelja na otoku.

Stanovali smo kod Mladena, bivšeg kuhara i opasnog luđaka. I on je bio koljač svoje vrste. Opremljen lovačkom puškom, jurio je kabrioletom po otoku i lovio divlje zečeve. Jednom mi je pokazao tu svoju lovinu u zamrzivaču – izvadio im je utrobu, ali ih nije odrao već ih je s krznom strpao u led. Kad nije ubijao zečeve, stradavale bi hobotnice. Od tog je spremao hranu za dvojicu Bošnjaka koji su stanovali u sobi pokraj naše. Neprestano me je nagovarao da i mi jedemo te njegove obroke.

– Za tri’s’t kunića imali bi kraljevsku večeru – govori mi Mladen svaki dan umjesto pozdrava.

– Stvar je, u tom, Mladene, šta to ne ovis’ o nam’. Staniša o tom odlučuje – odgovaram mu izmotavajući se. Ne bih od tog luđaka pojeo ni mrvicu. Nikad ne znaš što je sposoban staviti unutra.

Mladen ima šest soba i one služe za iznajmljivanje, a on sam spava na podu svoje konobe u podrumu. Stalno je u istoj odjeći i smrdi po svim mogućim mirisima hrane.

Iznad svega je mrzio Franju. On mu je kriv za sve. Zato što je izgubio posao kuhara, zato što mora plaćati porez, zato što je zatvorio konobu, zato što nema turista. Tog dana, kad je bio Franjin sprovod, ni mi nismo radili. Ante i ja smo, doduše, htjeli, ali Srbin Staniša nije htio ni čuti. Tako sam većinu dana proveo izležavajući se u sobi. Tek sam poslijepodne izašao van nadisati se svježeg zraka. U daljini se nazirao Velebit, moćan, mističan, pravi gospodar bure.

Veličanstvenu tišinu naruše pucnjevi. Mladen je trčao uz obalu i gruvao prema pučini.

– Zar i tam’ ima zečeva? – povičem.

– Ma kakvi’ zečeva?! – odgovori on ozarena lica – Umra je oni skot, pa slavin!

I dotrči do mene, doskakuće zapravo poput kakvog djeteta i zagrli me.

– U konobu, za mnom!

Sišli smo dolje. Natočio nam je vino iz najboljeg bureta pa smo popili za Franjinu mrtvu dušu.

– Ne znan kak’ će sad bit, nek bude i gore, al’ čin ga nema, meni je odma’ lakše. Živija ti meni, Slavonac. Znan ja da vi njega volite, al’ ni’ vas za krivit, puno ste se napatili, pa mislite da vam je on nešta pomoga! A pomoga je kurac, samo vas je u još veća govna uvalija!

– O mrtvim’ sve najbolje, jes’ zaboravio?

– E, o tom je on treba mislit dok je bija živ. Kamo sreće da ga se po dobru mog’ spominjat.

– Nis’ ti ni ja neki obožavatelj. Ne volim ljude koji se ne znaj’ nasmijat, neg’ sam’ cer’t.

– E to si dobro reka! Cerija se, baš se cerija! Svima nama se cerija!

Mladenu u tim trenucima nisam bio dovoljan samo ja, trebala mu je publika. Zato smo se popeli gore i gledali prijenos sahrane. Bošnjaci su se držali ozbiljno, baš kao da sahranjuju svog predsjednika. I zvali su ga tako – predsjednik, pa predsjednik. – Pridsidnik! Pridsidnik! – reče Mladen – Ka da je vaš! Pa taj vas je tija raskomadat!

– Ipak je bio predsjednik, treba to poštovat – reče jedan od Bošnjaka.

– Ni’ on bijo tak loš. Učinijo j’ puno za Hrvatsku – reče Ante sa suzom u oku.

– A ljep je sprovod – reče drugi Bošnjak neutralno.

– A čuješ ti ovoga, a! – viknu Mladen okrenuvši se prema meni – Et’, ti si bio u ratu, i ča sad imaš od tog? Radiš s ovim tuđmanovcem Antom i to za Srbina Stanišu! Pa jel ti nis’ ‘rvatska?! Ča je teb’ dao, ča je men’ dao!? Ni’ dao, uz’o je. Pa čak ni Anti ni’ ništ’ dao. On nije, al’ zato će mu Staniša dat.

Trebali smo raditi do Božića, ali pet dana prije toga Ante reče da mu je dosta i da mu se više ne radi. Istog dana popodne otišli smo u Novalju po novac. Sutradan putujemo kući.

Ujutro me probudi nekakvo udaranje po zidu. Dopiralo je iz sobe gdje su spavali Bošnjaci. Otišao sam vidjeti o čemu se radi.

Tamo sam našao Ivana, vlasnika kuće na kojoj su radili Bošnjaci, kako udara glavom od zid i viče: „Stipe, prokleti Stipe!“. Glava mu je bila načeta i krv je cureći niz lice kapala po podu tvoreći duguljastu, zavijenu lokvu nalik na srp. Nije pokazivao namjeru da prestane. Samo je ravnomjerno lupao, baš poput autista koji po cijeli dan radi jedno te isto dok ga netko ne prekine. Zgrabim ga za rame i pogledam u oči.

– Nema Stipe, a? – upitam.

Stipe je bio šef „firme“ u kojoj su radili Bošnjaci, firme koja je to bila koliko i ona Rude Puškadije. Nestao je s trideset tisuća Ivanovih maraka i ostavio tu dvojicu nesretnika, koji su spavali i jeli kod Mladena sve dok ovaj nije zatvorio kužinu.

Ivan me pogleda užasnuto.

– Nema! Gorki, a kaj ću ja sad? Kak bum ženi pred oči!? Tih trideset tisuća bil je sve kaj sam imal. I još je Mladen zatvoril onu dvojicu. To mi najgore, znaš da je lud, bojim se da im ne bu nekaj napravil.

– Koju dvoj’cu?

– Bošnjake.

– A di?

– U konobu.

Pozdravio sam se sa Ivanom i prepustio ga njegovoj muci, pa se spustio do vanjske kuhinje gdje sam u ladici našao rezervni ključ od konobe. Zatim potražih Antu. Bio je u sobi. S druge strane zida opet se čulo ravnomjerno lupanje. Srp je sad već zacijelo postao velika, zakrivljena kosa. I ona će mu odsjeći glavu.

– Jes’ gotov, Ante?

– Jesam.

– Ajd’ onda, idemo. Naš’o sam nam pr’evoz.

Spustio sam se do konobe i otključao Bošnjake. Oni su imali auto i brzo smo se dogovorili da se svi zajedno odvezemo do Zagreba. Oni će potražiti Stipu, a mi ćemo nastaviti svojim putem.

U Povljani sam kupio sendviče i dao im lovu za gorivo. Progutali su ih za sekundu i stali gledati u mene poput gladnih ptića.

– Ajd sad kreć’, kup’ć’mo još nešt’ uz put – rekao sam – onaj ludov je tu nedi u centru i ne b’ ‘tio završi’t u zamrz’vaču sam’ zato što ste vas dvoj’ca gladni.

Putem vlada prava srdačna atmosfera. Bošnjaci su isprva bili utučeni, vraćaju se kući nakon dva mjeseca robije, dolazi Nova godina, a oni nemaju ni za kruh, a kamoli da čoporu djece kupe vrećicu bombona. Jer, čisto sam sumnjao da će naći Stipu, a ako ga i nađu, ne vjerujem da će im išta dati. I oni su toga bili svjesni. No majstor Ante se potrudio da im digne moral. Obećao im je posuditi novac da mogu otići u Bosnu, a poslije Nove godine sredit će im posao kod Damira. Iznad svega, reče, mrzi gazde koji tako iskorištavaju radnike. Ja sam se držao po strani, nisam nudio novac niti sam išta komentirao, jedino mi je bila čudna ta Antina velikodušnost jer sam znao da mrzi Bošnjake. Uvijek je govorio da nikad ne pije iz zelene boce jer u nju pišaju i Hrvati i Srbi.

Bošnjaci su se oduševili, gledali su u Antu kao u boga. Jedan od njih se okrene, zagrli dobrotvora i reče da ima još trideset kuna koje je čuvao za djecu, ali da sad, dirnut tolikom dobrotom, želi sve nas počastiti pićem.

– Ni govor’ – reče Ante – to je za dicu. Znam ja šta s’ dica, imam ja kod kuće dvoje mali’ pilića.

– Uvre’ćeš me, prijatelju.

– A, pa neć’mo se vređat, bajo, to neć’mo. O jebo te, znaš šta, ić’ ja s vama nać’ tog Stipu, ub’ć’mo boga u njem’ pa ‘š vi’t kak’ se daj’ pare. Biće novaca za vaše pil’će, mora i’ bit. A ak’ ga ne nađ’mo, dać’ vam ja novaca. Jebeš novce, treba bit čovik. Vra’ćete kad budete mogli.

Za zadnjih trideset Bošnjakovih kuna popili smo piće negdje u Lici, pa nastavili za Zagreb.

U Zagrebu sam pomogao Anti da odnese svoju tešku torbu s alatom na garderobu željezničkog kolodvora. Bošnjaci su ga ostali čekati kod banke. Kad smo to obavili, Ante me pozove na piće. On uze pivo, a ja mali pelin jer mi je uskoro polazio vlak.

– Šta, sad kod Stipe, a?

– Ma jes’ ti lud, bajo?

– Zašt’?

– E jebo te, čoviče, pa ništ’ nis’ skonto! Pa namirno sam im reko da parkiraj’ tam’ pred bankom di zabranjeno parkiranje. Za pol sata će i’ pokup’t polic’ja. Nemaj’ papira, nemaj’ para. Tak im i treba, bal’jama prokletim! – reče on lupivši o šank, pa otpije dobar gutljaj.

Otišao sam na vlak. Ante mi je ostavio svoj telefonski broj, ali sam znao da se on neće javiti na njega i da ga više neću vidjeti.

I nije mi bilo krivo.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.