Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

16.

 

Vratio sam se u Slavoniju i nastavio po starom. Nekoliko sam puta prošao pokraj policijske postaje i vidio da su zamijenili staklo na vratima. Nitko me nije dirao. Novac je trajao dva tjedna. No vratio sam se s dvjesto maraka i mogao sam si laskati da sam postao štedljiv. Baš sam za šankom trošio zadnju kunu, u Brazilu, birtiji u koje inače nisam imao običaj zalaziti, kad je prostoriju obasjala svjetlost. Miran. Baš kao da su se Zeus, Indra i Dioniz spustili na Zemlju.

– Šta j’, baba, nis’ valjd’ radio? – upita me.

– Puni’ misec i po, bajo, i to s nevirojatnim likovima.

– Et’ viš da ra’t ne valja. Ja do tries’te nisam kurcem mrdn’o. Onda sam ošo van i poč’o ra’t. Sad imam četr’es’t dve. Radio sam, baba, dvanajst godina i skoro počinio sam’ubistvo. Sva sreća pa nisam, al’ sam zaključio da j’ dost’ s radom. Sa’ć’ još jedino naprav’t milion, i to ne radeć’, a onda uzet barku, izvest se na more i laj-laj-la. Jel dobar program?

– Prošo b’ na izborima, nema šta.

– Ajmo ga kandidirat za grad’načelnika, sine – reče Ruda, koji ga je zapravo doveo ovamo. Njih su se dvojica upoznali taj dan kad se Miran u Bubamari, birtiji gdje je Ruda ordinirao, raspitivao za mene. Ruda si je dao truda, pa su me stali tražiti po gradu.

– Sam’ ti trulo ovo misto – reče Miran – bolje da se vrat’mo u Bubamaru.

Ruda jedva dočeka ovaj prijedlog. Njega je za mog izbivanja zaveo Pilot, konobar koji je radio u Bubamari, stravično lijep momak za kojim se, kud god bi krenuo, uvijek šuljalo nekoliko žena. Ruda se zaljubio do daske. On je i dalje uredno karao komade, no još je urednije guzio Pilota. Kad se to prvi put dogodilo, kad je nabo njegovo mišićavo dupence na svoj masivni kurac, Pilot je navodno uzviknuo: „Rudi, Rudi, ja letim, ja letim!“. Ispričao mi je to, pomalo se skanjujući, rekavši da mu je isprva bilo smiješno i da mu je odvratio: „Pa normalno da letiš, jebo te, ti s’ pilot mog kurca!“. I samom mu je bilo blesavo što vode takve dijaloge dok se jebu, ali kad je vidio Pilotovo lice, opijeno i u ekstazi, preplavi ga još veće uzbuđenje a te mu riječi zazvuče kao najljepši kompliment što ga je ikad dobio.

– Nikad mi žena ni’ rekla tak’ šta, nikad se nisam osić’o više muškarcem neg’ tad kad sam bio s njim. Zgrabio sam ono njegovo dupence, vitlo ga po zraku i nabad’o. Bilo j’ tu sveg’, i krvi, šule mu puko k’o bundeva. I ja sam njem’ prvi.

– A jeb’ ga, sine, ni’ to ništ’. Bolje da s’ to shvatio sad neg’ kad budeš imo sedamdes’t. Znao sam ja uvik da s’ ti buzurant.

– Šta ti to buzurant?

– Pa peder, jebo ga ti.

– Peder, a? Pa nis’ ja peder, pizda mu mater’na!

– A kak’ bi ti to nazv’o?

– Ja volim žene, bajo! Obožavam žene! Od muški’ sviđa mi se jedino on, jebo te, ne b’ s drugima nikad bio.

– A ja ti se nisam sviđ’o?

– To j’ drugo, bajo. To j’ skroz drukčije.

Kod Pilota nije gužva, što nam u potpunosti odgovara. Domaća ekipa karta za stolom i povremeno se svađa. Pilot nešto šapuće zgodnom komadu, inače djevojci momka koji je svakog dana letio nad gradom motornim zmajem. Očito se pali na pilote.

Čim me je ugledao, Pilot mi poleti u zagrljaj. Nekad mi je bio učenik.

– Ej, profesore! Pa đe s’?

– Polak’ s tim nježnostima. Ja ipak više volim stjuardese.

– Tiše, tiše, jebo te – reče on pokazujući na malu.

Miran zavrti rundu za cijelu birtiju. Nas smo dvojica sjeli za šank, a Pilot i Ruda su se stali baviti Pilotovim komadom.

– Kak’ stojiš s parama, baba? Loše, a? – upita me Miran.

– Da t’ prav’ kažem, nikak’. Prije neg’ šta s’ uš’o u birtiju, zadnje sam pare skršio za pivo.

Miran skine golem sat s ruke i pruži mi ga. Pogledam ga u čudu.

– Ovo j’ Tudor, brat od Rolexa. Vredi bar četir’ tisuće maraka.

– I šta s tim?

– Pa tvoj je, jebo ga ti.

– E jeb’ ga, bajo. Nije l’ malo glupo da nosim sat od četir’ tisuće maraka – ja, koji nemam ni za kutij’ cigareta?

– Sam’ ti njega stav’. Ti s’ gospodin i zato ti ga darujem – reče on pogledavši me onim svojim velikim očima.

Stavio sam sat. U principu mi se uopće nije sviđao, ali bio je dar i imao sam četiri tisuće na ruci. Ne, doduše, u ruci, nego na ruci, no ipak sam se nekako osjećao bolje.

– Tak’. A sad, baba, rec’ i nemoj srat’, ‘oće l’ pomoć’ koja stotka?

– Ne znam kak’ ću ti vratit, čoviče.

– I ne moraš vratit. Jel radiš na knjiz’?

– Ma slabo. Borim se da preživim. Al’ namiravam.

– Uzmi ove pare – reče on gurajući mi ih u džep – i završ’ to. Završ’ i objav’. Tak’ ‘š mi vratit.

– Ak’ je tak’, dobro.

– Tak’ je. To moraš naprav’t. Ni’ bitna lova, bitno j’ naprav’t ono zbog čeg si upće dobio prilik’ da se pojaviš ovd’. Ti s’ tu zbog tog i naprav’ćeš to. Jel da ćeš naprav’t?

– Naprav’ću, jebo te.

– A ja ć’ naprav’t milion, i to ne radeć’. Pa ć’mo se oboj’ca potrpat u barku i laj-laj-la.

Miran je vrtio rundu za rundom, i to za cijelu birtiju. A i ona se počela puniti, baš kao da su ljudi znali da je mecena stigao u grad.

– Najlipša j’ Bojana Gregurić – reče Ruda.

– Znam ja nju. Ona j’ isto džeparoš – reče Miran.

– Džeparoš? Ni’, ona j’ glum’ca – odvrati Ruda ozbiljno.

– To j’ sam’ krinka. Ona j’ ustvar’ džeparoš. Viruj men’, baba, ja znam.

– A što vi radite vani? – upita Pilotov komad Mirana.

– Mi van’ ne rad’mo ništ’. A ja skačem.

– Skačete?

– Je, skačemo. Bolje da poginem ja neg’ neko dite, k’o što je ono rek’o naš hrabri komesar. Zato skačemo. Po stanovima, firmam’ i tak’ to. Pa i džeparimo. Al’ sam’ gor’. Ovd’ se ne isplati. Juče sam šale rad’ izvuk’o na tržnic’ nekoliko novčanika. Bida! Sve sama sića u njim’, pa sam i’ vratio natrag i još sam dometn’o u svaki po sto kuna. Čudan sam ja džeparoš!

– Vi se šalite – reče ona smijući se.

– Mi se ne šal’mo, jel tak’, Gorki? Al’ to j’ jonak’ sve’dno jer ti nas ne mo’š imat.

– Ne mogu vas imat?

– Ne moš me imat.

Dotad je komad stajao između Rude i Pilota. Sad se preseli do Mirana.

– A jes’ siguran da te ne mog’ imat?

– Pa da budem iskren, u’pće nisam siguran.

– To je već bolje za početak.

Nije prošlo dugo, a Miran je sa sobom vodio stjuardesu. Izlazeći van, na sav glas mu se zaklinjala da je i ona džeparoš.

Iste sam se noći bacio na pisanje. Povadio sam rukopise iz kofera, puste hrpe papira, skice započete pa odbačene, gotove stvari koje su mi se učinile odurnima i koje mi sad, dok u džepu opipavam svežanj Miranovih novčanica, zvuče jako i čisto izazivajući u meni golemu navalu energije i samopouzdanja. Sjedim za istim stolom, kraj prozora u čija okna udaraju grane čarobne šljive, za kojim sam, ima tome tisuću godina, prvi put doživio to nevjerojatno zadovoljstvo pisanja. Stvari ne idu kako trebaju, ne idu nikako, no ja sam pisac i imam magičnu ruku koja će učiniti da se neostvarivo dogodi – jer ću to napisati.

Iz tog me čarobnog stanja izbaci prasak u susjednoj sobi. Zgrabio sam drveni buzdovan, prvo što mi je došlo pod ruku, i uletio unutra.

Buzdovan se pokazao nepotrebnim oružjem. Provalnik nije pružao nikakav otpor. Bio je to dečko od pet-šest godina, potpuno zabavljen promatranjem krhotina zdjele koju je netom razbio. Nije se činilo da me primjećuje. Dođem do njega i primim ga za rame.

– Šta radiš ovd’, mali? Ko s’ ti?

Dečko me pogleda sanjivim pogledom, ali ne odgovori. Iz usta mu je bazdilo po rakiji. Ponovno spusti pogled i nastavi s proučavanjem krhotina. Tad zazvoni telefon.

– Bud’ tu, dečko, jes’ razumio!

Prije nego što sam digao slušalicu, mali je još nešto skršio u sobi. Sa strane žice začujem režeći Romeov glas.

– Šime, pa di s’? Tražio sam te sinoć.

– Bio sam vani.

– A. Slušaj, jes’ zainteresiran za jedan pos’o?

– Zainteresiran sam za bilo kaki pos’o.

– E, pa i mislio sam, pa sam si uz’o slobodu… Šta se to čuje, kaka to buka?

– Ne’š virovat, al’ tu je jedan klinac, ne govori ništ’, al’ zato razbija sve živo po kuć’. I sve mi se čini da j’ pijan k’o majka.

– A… E pa vi’š, to j’ pos’o.

– Kak’ to misliš?

– Pa, klinca sam ja doveo sinoć. Znam da ti treba para. Malom se spavalo, pa sam ga spremio u krevet. Al’ sad je možd’ gladan, de mu nešt’ da jede.

– A k’o mu dao pit? Mali smrdi po rakijet’ni k’o neki kroner.

– Ma sam’ sam mu malo dao da gucne, da bolje spava.

– Malo! Romeo, napio s’ dite i doveo ga men’, pizda mu mater’na, pa jel ti stvarno više nemaš s kim lokat!? I ko j’ u’pće taj klinac?

– Ma de, bajo, sve ć’ ti objasnit. On je dite moji’ prijatelja iz Zagreba. Oni s’ ošli na put i ostav’li ga men’ par dana da ga pričuvam. No sad mi je ulet’lo nešt’ neodloživo, pa sam se sitio tebe. Znam da ti treba para – ponovio je ovo zadnje po tko zna koji put.

– Sve mi to sumnjivo. Koja para u pitanj’?

– Tisuć’ kuna, Šime, za tri dana posla. Ja ga pokupim u četvrtak.

– Dost’ para za taki poso.

– A čuj, dečko je autist. No tu kod tebe je dobra atmosfera, dobri uviti, imaš dvorište, vrt, voćnjak. Nemoj sam’ s njim nikud izlaz’t.

Iz sobe se opet začu razbijanje.

– Slušaj, moram ić’, mali će mi pijanac razbit sve u kuć’.

Bilo je nekog sustava u Dominikovu razbijanju. Izgleda da je mrzio sve što je zeleno – svi su razbijeni predmeti bili te boje. Razbio bi ih, a zatim dugo i pomno promatrao krhotine. Potom bi po sobi stao tražiti kakav sličan predmet, donio ga na staro mjesto i tresnuo o pod. Otišao sam do frižidera i vratio se s litrom brlje. Pijuckam gledajući ga kako razbija. Imam dojam da bi mogao tako satima. Razmišljam kako upreći tu energiju, dati mu nekakav posao pa neka odradi ta tri dana dok se ja bavim svojim stvarima.

– Pljas! – puče još jednom, a miris rakije zapremi sobu. Jebi ga, i boca je bila zelene boje.

– E sad je dost’, ajmo ist, bajo.

Hranim Dominika kao bebu, u usta mu stavljam ljutu slavonsku kobasicu, začinjavam to žlicom još ljućeg ajvara, guram zatim kruh i kisele krastavce. Lice mu se crveni od ljutine, jede pomamno, majzla kao životinja. To lice, inače lijepo no tupo, sad kao da nešto razumijeva, njegove oči vide. Prestao sam ga hraniti. Kad je progutao ono što mu je bilo u ustima, nije više čekao na mene, nego se bacio na kobasicu odgrizajući velike komade, širokim zamasima grabio je ajvar iz posude, trgao je kruh kao tigar – iz svakog njegova pokreta prštala je izvorna simfonija žderanja.

– Jeba te, smučio s’ mi se, mali – rekoh mu dok se on spuzio na stolici, držeći se za stomak, blaženo se smiješeći.

Sutradan smo već bili stari pajdaši koji ni ne moraju biti zajedno da bi im bilo dobro. Ja sjedim u vrtu, ispijam kavu i bavim se svojim poslovima, a Dominik trčkara između stabala ispuštajući visoke, reske zvukove koji šibaju zrak poput žestokih bičeva radosti. Najednom se zaustavi i ukipi na svoj naročit, zabetonirani način, te zagleda gore, u krošnju stabla. Pomislio sam da ga je opet dohvatila ona njegova robotska faza, pa sam dotrčao do njega.

Gore, u krošnji, sjedi Miranda i smiješi se osmijehom koji liječi. Sasvim tiho, gotovo nečujno, pjevuši nekakav prozračan napjev. Dečkovo se lice orosi suzama. Mirandin glas prodirao je u njegov oklop i mijenjao ga. Dominikove usne su se stale pokretati, jezik je počeo proizvoditi artikulirane zvukove koji su se slijevali u melodiju Mirandine pjesme.

Miranda siđe sa stabla i primi ga za ruku. Tiho pjevušeći, polako su koračali u dubinu vrta, da bi potom nestali u gustom labirintu drveća i grmlja. Nisam ih više vidio, no još sam neko vrijeme mogao čuti njihove udaljene glasove. Zatim sve utihnu.

Romeo se pojavio treći dan, po dogovoru. Odjeven poput Arafata, nosio je talibansku bradu i imao nešto luđačko u pogledu. No komunicirao je normalno, čak pretjerano ljubazno i učinilo mi se da ga to košta priličnog napora.

– Ima ovd’ šta za pop’t?

– Pivo, rakija.

– De bolje rakiju. Ev’ ti pare – reče stavljajući novac na stol – Jel mali dobro?

– Da dobro! Skoro da priča.

– On ne priča – reče Romeo mračno.

– Znam da inače ne priča. Al’, ev’, nešt’ ću ti pokazat. Dominik, de rec’ „Romeo“.

Dominik se nasmije i s naporom, ponešto se kreveljeći, izusti: „Omeo.“

– Jes’ čuo? Još će taj propričat.

– Slušaj, jebo te, nisam ti ga ostavio da ga učiš govor’t! Koi s’ kurac mislio, da s’ doktor, il’ šta?

– Šta je teb’, baja? U čem’ je problem?

Romeo ne odgovori, nego stavi klinca u auto i odveze se. Ja sam, pak, uzeo onu tisuću i spremio je uz lovu koju mi je dao Miran. Zarađivao sam na stvarno čudne načine.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.