Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

23.

 

Preda mnom je pet dana odmora. Stigao sam kući oko sedam. Nisam još ni odložio torbu, kad je zazvonio telefon.

– Hej, stig’o si!

– Ovog trena. Di s’ ti?

– Evo, ja sam upravo pred Gradiškom. Dolazim po tebe.

Čujem kako na engleskom pita nekog ima li još jedno mjesto za mene. Stvari mi postaju jasnije i istovremeno mi pada mrak na oči. To je Steve, Amer s kojim se spetljao Tableta. Čujem njegov i Rikijev glas i shvaćam da je band dobio novu suradnicu. Ta je žena stvarno nevjerojatna. Stotini svojih poslova dodala je još jedan, i to potpuno uzaludan posao. S Tabletom još nitko nije zaradio novac. Već sam joj to pričao, no uzalud. Ona želi da idem s njom na Strmac, gdje će Puška, pucanj i sprovodi svirati na motociklističkim susretima. Jako joj je bitno da ih vidi uživo. Već je poslala njihov promo-CD na neke adrese u Amsterdamu, Londonu, Bostonu. Ufurala si je da je nekakav njihov menadžer. Sad me živcirao taj optimizam, to besmisleno skakanje. I taj njezin glazbeni ukus. Bon Jovi, Satriani, Prince. I kao kruna svega – Puška, pucanj i sprovodi.

– Slušaj, Irina, tek sam stig’o, umoran sam k’o ćuko i nemam namiru ić’ u šumu s nekim sweet heavy metalcima. Nemoj dolaz’t po mene.

U biti, nemam ni love, i to je još jedan razlog mog lošeg raspoloženja. No ne govorim joj to.

– Ali ja moram bit gore. I želim bit s tobom.

– Slušaj, ‘oće l’ oni odsvirat’ svoje do ponoć’?

– Ma da, hoće.

– Dobro. Nađemo se onda u Keopsu u ponoć.

Skuhao sam kavu, otvorio si pivo i otišao u vrt. Sad mi je tu teško naći mir. Činjenica da je Irina ovdje, da je blizu, ali ne i sa mnom, me izluđuje i tjera da pivo pijem životinjskom žeđu. Otvorio sam drugo. Ipak sam ja mali čovjek, nesposoban da se nosi sa ženom koja mu nije uvijek uz nogu. Popio sam još jedno u ime tog priznanja. Da je bar Miranda ovdje, saslušala bi moju plačnu priču, ispljuvala me i osjećao bih se bolje. Ali nju su babojebci strpali u ludaru. Zeuse, Indra i Dionize! Što me se tiče koga je otrovala, onakvom divnom biću nije mjesto u ludari. Vratite je. Ne morate je vratiti meni, samo je izbavite.

Nisam dugo uživao u samosažaljivanju. U vrtu je osvanula tužna Rudina njuška, s dugom kosom, spojenim obrvama i bradurinom, njuška dobrog, simpatičnog vukodlaka. Dok sam stalno bio u Gradiški, znao me je ponekad gnjaviti svojim neprestanim dolaženjem, listanjem enciklopedija i časopisa, nervoznim šaranjima, no sad mi je drago vidjeti ga.

– ‘oće l’ ta tvoja mirovina skoro, sine? – upitao sam ga.

– Skoro, sine, skoro!

– A jel ima sto kunića za mene, sine?

– A šta ć’ s tobom – reče on i značajnim ih pokretom preda u moje ruke.

To mi odmah popravi raspoloženje.

– Ajd, vodim te na cugu u Roland. Sad se ima s čim.

U Rolandu je sve u znaku motorista. Čak je i vlasnik birtije odjenuo kožno motociklističko odijelo, sjeo na posuđeni motor i odvezao se. Tamo gore, na Strmcu, je i ona, u rulji pijanih motorista. Fuj, jebem ti.

Pije se. Sa svakim novim pivom sve sam više i više želio da sam gore, s njom. Nisam bio ljubomoran. Želio sam je, želio sam je dokraja, ogrnuti je u svoj oblak i odnijeti je. Nisam se bojao drugih muškaraca. Rekao sam Rudi:

– Jeb’ ga, sine, došlo j’ dotle da me moraš voz’t gor’.

– Nema problema, sine.

– Ak’ sretnemo kojeg motoristu, zgaz’ ga, bez milosti ga zgaz’.

Ruda je upalio bembaru i mi smo poletjeli. U autu je svirala Štulićeva Djevojka iz Hrvaca.

– Pa sine, jebo ga ti, nemoj me još i ti jebavat – rekoh i htjedoh izbaciti kasetu, kad me odjednom dohvati ono tipično slavensko ludilo, kad se pjeva, puca i reže. Otpili smo piva iz boce koju smo ponijeli sa sobom i pjevali režećim glasovima. Do gore smo se toliko napalili da smo bili pripravni izrezati svakog tko bi samo stajao kraj Irine.

No nismo je našli, što je u neku ruku i sreća. Poludio sam vidjevši onu masu ljudi gore. Dvadeset minuta smo se probijali kroz njih, jurili gore-dolje, sve uzalud.

– Ajmo pit, sine – rekao sam Rudi.

Ušli smo pod veliki šator, gdje su na klupama sjedili sve sami ljudi neprijateljskog izgleda. Lica su im odvratna, životinjska i demonska, naročito lice tipa koji nam donosi pivo, sramotno skupo pivo, uostalom. Lice mutiranog, atrofiranog miša.

– Dođ’ da ti nešt’ kažem – rekao sam mu, a kad se sagnuo ščepao sam ga za vrat i ugrizao za obraz. Otkinuo sam mu komadić mesa i ispljunuo mu ga u lice. Tip je vrisnuo od bola.

– Vi’š da sam veća životinja od tebe, glodavče jedan. U ‘ranidbenom lanc’ ja se ‘ranim takima k’o što s’ ti. Naprav’ nešt’ i ub’ću te.

Otpio sam glodavčevo pivo. Imalo je otrovan okus. Nisam mogao sjediti, ustao sam i opet je počeo tražiti. Naletio sam na Rikija. On svira bas u bandu, pa sam ga pitao je li vidio Irinu.

– Bila j’ prije pol sata u malom šatoru, tam’ iza stage-a. Ha, sigurno neđe baulja – reče on pijanim glasom.

Riki, taj debeljuškasti pijanac koji je vječno vonjao, bio mi je simpatičan i na svoj sam ga način volio, ali sad mi je došlo da ga zgromim. No suzdržao sam se i samo mu rekao:

– Riki, ti s’ mi prijatelj i nemoj govor’t da Irina baulja. Ona ne može bauljat, jel tak’ da ne može?

– Pa ne može, ne može.

Nije je bilo ni u malom šatoru. Vratio sam se do Rude i dovršio pivo. I dalje je imalo otrovan okus.

– Čuj, sine, biće da je ona zapal’la za Keops. Ajmo dolj’.

U Keopsu smo zatekli tek nekoliko klinaca. Deset do ponoći. Molim se u sebi da dođe na vrijeme, inače ne znam što ću napraviti. Neće valjda ovako završiti. Hoće, kru’ ti ne jebem, hoće! Nitko mene neće ovako zajebavati, nitko! Žene mene čekaju, a ne ja njih!

Na satu izbi ponoć.

– Ajmo odavde, sine – kažem Rudi. Svijet mi se izokreće pred očima i leti svud oko mene. Jedva vidim od cuge.

Baš sam ulazio u Rudinu bembaru, kad sam je kroz maglu ugledao kako izlazi iz Tabletina auta. I oni su nas vidjeli, pa su nam krenuli u susret.

– Bok, Tableta – rekao sam.

– Bok, bajo. Ev’, dofuro sam ti žen’.

Irina dođe do mene, primi me za ruku i poljubi. Istrgnuo sam ruku.

– Ti, ti se mo’š vra’t otkud si došla. S nama j’ svršeno.

Gledala je u mene ništa ne shvaćajući i samo ponavljala:

– Gorki, što je, što je? Pa reci mi što je?

– Šta je!? Šta je!? Čekam te k’o zadnji kreten, a ti me pitaš šta je! Tražio sam te i gor’ međ’ onim zvirima, lunj’o sam po šum’ jer sam te silno želio, a ti me pitaš šta je!?

Dok sam se derao, ščepao sam je za nadlaktice i prodrmao. Čak sam i onakav pijan mogao vidjeti da se uplašila. Mora da sam bio gori od svih onih zvijeri koje sam te noći viđao oko sebe. Nju je prenerazila ta ogromna agresija. Kasnije mi je rekla kako se pred njom zatvorila i povukla u stražnje odaje svoje duše. Njezina je ljubav bila nedirnuta, ali otad me se bojala.

Priskočio je Ruda i smirio me. Vratili smo se u Keops i utaborili na galeriji. Ja i dalje vičem dok ona pokušava objasniti zašto nije mogla doći točno u ponoć. Tableta nije mogao ranije, a drugog prijevoza nije bilo. Zar bih ja htio da ona ide noću sama, stopom? Njezini argumenti se teško probijaju do mog mozga. No je tu Ruda, koji čini sve da nas pomiri. Odjednom, gledajući je, lijepu i čistu, prolazi me svaka ljutnja, baš kao da je nije ni bilo. Uhvatio sam njezinu ruku ispod stola i stisnuo je. Uzvratila mi je. Spašeni.

Kad sam se sutradan probudio, glava mi je pucala i nisam se baš najbolje sjećao svega. Gledam u strop i shvaćam da sam ljut. Ono čega se sigurno sjećam je da na kraju večeri nisam osjećao ljutnju, a sad me je opet dohvatila. Tad je i Irina ustala. Baš kao naručena.

– Irina, znam da žestoko reagiram, al’ sveg tog ne bi bilo da me ponekad saslušaš. To petljanje oko banda mi se naprosto ne sviđa. Jednostavno, gubiš vrime. I otimaš ga nama.

Irina me gleda u čudu i kaže da je to posao. Cijeli su tjedan radili oko spota. Baš tako, ne na spotu, nego oko spota jer ga nisu napravili. Slušam bujicu riječi iz njezinih usta i ne mogu vjerovati. Ta je žena već isplela cijelu mrežu, upoznala je sve ljude oko banda, Igija, diletanta s ogromnom energijom koji snima film i ubit će se ako to ne napravi, angažirala je manekenke za spot, osigurala scenografiju. Ona će režirati. Tri dana uopće nije spavala, a ja se tako ponašam. Tako nešto ona još nije doživjela. Pa onda ta agresija. Ona, Irina, ona se druži s miroljubivim ljudima, oni meditiraju, pjevaju i ne ispoljavaju strasti na takav način.

– Ne b’ ispoljav’o agresij’ da te ne volim.

– Znam da me voliš, ali ja moram radit, ja sam samostalna.

– Pa o tom se i radi! Baš zato što radiš, baš zato što sama zarađuješ, kažem ti da se okaniš ovog. Ti si svoje učin’la, poslala s’ materijale. Kažem ti po ne znam ko’i put, s Tabletom još niko ni’ digo pare. On je sjajan tip na jednoj razin’, al’ s njim ne moš funkcionirat ni prijateljski ni poslovno. Za tak’ šta treba minimum odgovornosti, a on je cipljen od tog. Danas se s njim dogovoriš da š’te osvoj’t svijet, a on se sutra ni ne pojav’. Baja je patološki lažov. Ni’ mu dan uspio ak’ ne izbaci nekol’ko laži.

– Znam da ih poznaš i hvala ti na svakoj informaciji, al’ ja znam što radim – kaže ona i nastavlja pričati o tome kako će organizirati nastup u nekom zagrebačkom klubu. Svirat će tamo Puška, pucanj i sprovodi, ona i njezin prijatelj Ladislav izvodit će nekakav religijsko-modni perfomance, a bit će tamo i Igi sa svojim filmom. Sve u svemu, jedna lijepa slavonska večer koju ću svakako nastojati propustiti.

– Doćeš, zar ne? Voljela bih da dođeš.

– Ne, neć’. Shvat’ da se želim mać’ od ti’ ljudi i ni’ mi jasno zašt’ mi vraćaš smeće u dvorište.

Ono što me najviše smeta u vezi s tim jest činjenica da su to, manje-više, moji prijatelji, a da ona petlja s njima ne govoreći mi ništa o tome. Nisam mogao razumjeti zašto to radi, čemu ta tajnovitost. Padale su mi na um svakakve ludorije. Možda se pali na muzičare? Bilo je to smiješno jer sam osjećao da me voli bez ostatka. Onda sam pomislio da možda njuška o meni. Svaki put kad bih to želio raspraviti s njom razgovor je zapinjao, nisam znao naći prave riječi, pa bi sve ispadalo prilično besmisleno.

– Gorki, volim te. Ja sam sad u razdoblju kad čistim neke stvari iznutra, znaš, to nema veze s tobom, al’ meni je strašno bitno.

Bacio sam pogled na TV u sobi, gdje su nam Francuzi zabili treći gol u prijateljskoj utakmici.

– Sve ima veze sa mnom. Apsolutno sve – kažem.

– Ovo nema. Ništa se neće promijeniti između nas.

– De bud’ malo jasnija.

– Ne mogu. Ali volim te, želim da to znaš.

Od nje sam krenuo kući, gdje me čekala gomila posla. No nije mi se radilo ništa i produžio sam do grada. S Irinom sam se trebao naći u devet u Keopsu, pa sam odlučio ubiti vrijeme u Adrii. Danas se ta birtija zove Pucanj, puška i sprovodi, a i tada su tamo obitavali Tableta i ostali iz banda. Tableta je, kao i svugdje gdje je redovito zalazio, bio inventar i institucija tog mjesta. Stajao je za šankom ispod očerupanog gumenog pileta koje je osobno on donio i koje je u ovoj birtiji imalo funkciju kakvu je na drugim mjestima imalo zvono – onaj koji je želio zavrtiti rundu za sve, stisnuo bi pile, ono bi zakmečalo i zakokodakalo, a piće bi stalo teći potocima.

Boris i Romeo, koji su u međuvremenu izgladili nesporazume, sjedili su za stolom u kutu, ispod velike fotografije onog nesretnika Kurta Cobaina. Sjeo sam s njima, a uskoro nam se pridružio i Tableta. U tom smo sastavu preživjeli bezbroj pijanstava i nekoliko projekata između tih pijanstava. Osjećao sam se dalek od njih, ali mi je svejedno bilo ugodno na trenutak sjesti s njima.

Sjedili smo nešto više od sat vremena kad se pojavila Irina. Nije bila iznenađena što me vidi, niti je došla do mene. Nisam mogao vjerovati. Bila je to ista ona žena s kojom sam noćas vodio ljubav, s kojom sam se rastao prije par sati. Ništa mi nije bilo jasno. Neko je vrijeme s Tabletom, koji je u međuvremenu napustio naš stol, pila kavu za visokim barskim stolom. Boris me stalno zapitkuje zašto ne dođe sjesti s nama. Ne znam što mu odgovoriti i sve me to strahovito živcira. Romeo se blesavo smješka. Dolazim do nje.

– Pa jebo ga bog, kake s’ to sad pizdarije? Šta ne sidneš tam’ s nama?

– Imam razloga za to – reče tiho.

Na kraju je ipak sjela. No bila je nervozna, nekoliko je puta ustajala i vraćala se. Sjedili smo još neko vrijeme, a onda odlučili preseliti se u Keops. Njoj se, izgleda, nije išlo, ali nije ništa rekla. Bio sam ljut, opet ljut, platio sam svoje piće, a ona svoje. Nas trojica smo izašli. Irina je ostala još par trenutaka razgovarati s gitaristom i njegovom djevojkom, a zatim nas je stigla biciklom.

U Keopsu se atmosfera popravila. Nekako funkcioniramo. Ja znam za kratku vezu između Irine i Romea, on mi je odavno rekao za to. Naslućujem da se zbog toga čudno ponaša. Čini se da ona vidi u tome nekakav problem. Ja u tome ne vidim nikakav problem. Nisam nikad bio ljubomoran u tom smislu.

Romeo nas sve zajedno poziva u Motovun, na filmski festival. Irina me lupa nogom ispod stola, no ja lakonski prihvaćam jer znam da od toga neće biti ništa. Romeo je u redu momak, u principu ga jako volim, ali takvih sam njegovih poziva dobio bar stotinjak. Nikad nije bilo ničeg. S Romeom su poslovi i planovi uspijevali samo ako nisu ovisili o njemu. To se dogodilo jednom ili dvaput. U vrijeme dok je stanovao kod mene, pa i kasnije, razradili smo milion poslovnih, umjetničkih i inih planova. Jednom smo tako prodavali šlepere pune stakla. Drugi put nekakvo željezo. Naravno, niti jedan od tih šlepera mi nismo vidjeli. Zvali smo firme poput sisačke željezare i od direktora zahtijevali isplatu u kešu. Kad nam niti jedan od tih poslova nije donio dobit, dali smo oglas u Plavi oglasnik nudeći zvjezdane trenutke zanemarenim dobrostojećim damama.

Oko pola jedanaest Irina je otišla nešto obaviti. Prije toga sam joj rekao:

– Ti me beskrajno rastužuješ.

– Slušaj, Gorki, ja sama plaćam račune, sama se borim za život.

– Ma u red’, ženo! Ni’ potrebno ić’ tak’ daleko. Sam’ sam htio reć’ da sam tužan kad nis’ tu.

– Tebi treba neka gimnazijalka.

– Sam’ sam to htio reć’. Ja nemam ništ’ protiv tvoje borbice.

– Vratiću se za petnaest minuta.

Ovaj put je zaista bilo petnaest minuta, možda i manje. I dalje nisam imao pojma o većini tih njezinih poslova, no sviđao mi se način na koji je igrala svoju igru, što, opet, nije smetalo da me sve to skupa prilično živcira. Činilo se da ta žena samo radi.

Prošlo je jedanaest sati i gazda je došao s namjerom da nas istjera iz birtije. No nije to lako, majku mu. Svi smo graknuli na njega, baš kao da je Keops mjesto naše rođeno. Svi osim Borisa, koji se držao rezervirano. Ni njemu, doduše, nije bilo pravo jer ga je gazda prekinuo u izlaganju koncepcije njegovog budućeg časopisa Irini, ali nije režao poput Romea i mene. Čak je i Irina skočila. Mogao je popušiti batine od nje, imao sam takav dojam.

Izašli smo tek kad smo dokrajčili piće, urlajući i prijeteći se gazdi. Preselili smo se natrag u Adriu. Bila je to greška. Romeo je već bio popio svoju dozu, kao uostalom i ja, pa ga je dohvatilo uobičajeno ludilo. Govorio je da me voli i da je fer da ja znam neke stvari. On mene toliko voli i ne želi da budem povrijeđen.

– Ja nikak’ ne mog’ bit’ povriđen. O tom’ si mi pričo prije par godina, kad ja nju nisam ni znao. I boli me kurac za to. Sad sam ja s njom i to se računa. Ne želim u’pće razgovarat o tom.

Irina me pogleda iznenađeno. Uhvatio sam je ispod stola za ruku. Boris me nešto pitao i počeo sam razgovarati s njim. Romeo sad navali na Irinu. Nastojao sam ne slušati o čemu njih dvoje razgovaraju. Ali ipak slušam.

Ona mu govori kako me voli. To je dobro. Ako on želi nešto raspraviti s njom, mogu izaći van i to riješiti. To već nije dobro. To uopće nije dobro.

– A zašt’ bi ti s njim izlaz’la van?! – zamahnuo sam na nju.

– Ovo je stvarno mučno, zlo mi je – reče ona i ode u zahod.

– Zašt’ bi ti izlaz’la van?! – proderao sam se za njom.

Nije mi odgovorila. Otpio sam gutljaj piva i rekao:

– Slušaj, Romeo, ova j’ priča bolesna. Ti s’ taj koji je ljubomoran. Mene stvarno boli kurac za dvi-tri ševe otprije par godina.

Irine dugo nema. Romeo uhvati moj zabrinuti pogled prema vratima, pa reče sarkastično:

– Možd’ sere!

Boris ustane i reče da više ne može slušati te bljezgarije i izgubi se.

– E sad je dost’, bog ga jebo! Shvat’ da j’ ona sa mnom i da je volim! I zato više da nisam čuo ni rič!

Romeo kao da se probudio. Digao se i krenuo prema meni rekavši da će me razbiti.

– Sit’ se kak’ si zadnji put proš’o – rekao sam mu, a on se vrati na stolac. Ne obazirući se više na njega, otišao sam u WC.

– Irina, oprosti, molim te. Ajmo iz ove bolnice. Mog’ uć’?

– Možeš.

Sjedila je na školjci. Iz usta joj se osjetio kiselkast zadah, ali meni nikad nije bila ljepša, oči su joj narasle od neke zanosne tuge. Spustio sam glavu na njezina gola bedra, obujmio je rukama i držao je tako dok nisam isisao sve loše, sve tužno iz nje. Kad sam je opet pogledao, oči su joj bile jasne i svjetlucave.

– Pusti da te ja odinem.

Pomilovao sam je po guzi i polako povukao gaćice prema gore. Ljubim joj stomak i podižem čarape. Dok to radim, govorim joj:

– Nikaka me prošlost ne zanima, ništ’ mi ni’ bitno. Nikaka priča ne može izminit ovo šta imamo. Ak’ želiš, mo’š mi ispričat sve, ak’ ne želiš, u red’ je, razumiš.

– Zagrli me.

Učinio sam to. S njenog ramena gledam žućkaste zvijezde naslikane na plavom stropu zahoda i slušam njezin glas koji kao da dolazi iz daljine.

– Kad si mi rekao da ste vas dvojica najbolji prijatelji, to me presjeklo. Željela sam ti odmah reći za to, ali nisam mogla. Zato sam tražila njegov broj, htjela sam ga nazvati i reći mu da ti ništa ne govori. Znam kakav je, bojala sam se da će ti svašta napričati u pijanstvu.

Odjednom, ona poče plakati. Ja sam tonuo u pijanstvo, ugodno i daleko, kao da me neki bog ogrnuo u oblak pretvarajući me u najboljeg slušača na svijetu. Ne sjećam se ničeg što mi je rekla, ali znam da sam razumio sve, a znam i da je ona shvatila da razumijem. Kad sam se povratio, Irina je bila izliječena i vedra. Reče da me užasno voli i da se strašno zaljubljuje u mene.

– Ajmo – kažem grleći je, pa smo izašli van, iz tog zvjezdanog zahoda, u potpuno izmijenjen svijet, svijet za nas, bez drišljavaca, sitnih duša, pizduna i nabiguzica. Znamo, doduše, da oni nisu posve nestali, znamo da će doći, ali kad dođu – bit ćemo spremni. Na nas pada spokojna noć, rijetko spokojna noć, pa čak i naši glasovi meko padaju na pločnik i travu, ostajući tamo, ugodno smireni. Ostavljamo ih iza sebe i više uopće ne govorimo. Ovih dana je ionako bilo previše riječi.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.