Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

8.

 

I zadnjem sam pizdunu uzeo kupon, pa počeo po birtijama spirati prljavštinu što sam je nakupio u tom poslu. Bio sam ojačan za nekoliko tisuća maraka i nakon što sam vratio sve sitne dugove. O tako nečemu mogao sam samo sanjati prijašnjih mjeseci i trebao sam biti zadovoljan. Ali nisam. Našao sam se u nekom vakuumu. Poželio sam otputovati i izgubiti se, ali sam unaprijed znao da to neću učiniti. Još sam uvijek bio do koljena u blatu, zarobljen i svezan. Razjedala me jebena, neobjašnjiva tuga, kao i želja da, prije nego što odem, u toj kurvarskoj zemlji ostavim trag.

Svaki dan isto. Trpam žigolovu lovu u džep i krećem. Prva, druga, treća birtija. Popodne stižem u Cadillac s odlukom da ne pijem, zauzimam busiju na terasi zaklonjenoj od svih pogleda, pa naručujem kavu.

– Šta, sam’ kavu? De, nemoj zajebavat, nisam valjd’ zato ustaj’o – reče Brzi, savršeni poznavatelj mojih navika.

Kratko razmišljam. Ne bi bilo ni fer prema njemu da naručim samo kavu.

– De i je’no točeno, k’o ga jebe. Uzmi i seb’ nešt’, prije ć’mo spizdit pare. Sam’ pi’ tam’ za šankom, nis’ mi baš simpatičan.

Čvaknuo sam ksanaks i zalio ga pivom. I Madonna troši ksanaks, kaže Romeo, a on zna te stvari. Bilo je sjajno i sunčano poslijepodne, pogledao sam u sunce i upitao se koji mi je kurac. Gdje je nestao onaj sunca sin? Izbjegavao sam kuću kao da tamo vlada kuga. Nisam želio ni zaviriti u vrt, plašio sam se Mirande i njezinih šutljivih pogleda.

Crne misli me nisu dugo morile. Od piva i tablete uskoro mi je postalo bolje pa sam utonuo u neko slatko snatrenje. Sanjario sam o dalekom putovanju i mislio o svima za koje sam znao da na takvo putovanje neće poći. Zato što su poginuli, zato što su se ubili, zato što žive dokraja sjeban život. Ja sam još imao šanse. Iz tog me snatrenja prene glas.

– Di s’, profesore!

Profesor, to sam bio ja. Samo što me tako dugo nisu zvali. Sporo podižem pogled, vidim nešto što mi se sviđa, pa spuštam glavu i otpijam dugačak gutljaj mlakog piva. Kako je dobro to pivo! Užasno dobro pivo! Ponovno dižem glavu, ne sasvim, ali dovoljno da vidim kako me ravno u visini mojih očiju fiksira najljepši pupak na svijetu. Pogledom se penjem gore, izvijam glavu i vidim kako ona gleda dolje prema meni. Mlađa je, puno mlađa, možda ima osamnaest ili devetnaest godina, ali mene ne može zavarati, ne mene.

– Jebo te, ti se vrat’la!

– Brzi mi reko, profesor je tu, pije…

– Ma da, ma da.

– Sićaš me se?

– Kak’ se ne b’ sićo, do kurca, Biljo! Svake se sekunde sićam!

– Ja se zovem Sonja.

– Ma nemoj me sad s imenima zbunjivat, jebeš imena, ev’, zvać’ te Ljepotica, i amen. A sad sidni, i pop’ć’mo ovog izvrsnog piva, sam’ će ga Brzi prije tog ugrijat, pa će ti sve bit jasnije, ko što’ j men’ sad sve kristalno jasno. Sve, jebo te, za mene više nema tajni, jel razumiš?

Brzi grije pivo, mi ga pijemo i sve nas više hvata nesvjestica. A Cadillac nikad nije bio za tako nešto. Trebalo je promijeniti birtiju. Pa smo se lansirali u Orbitu.

Čim smo ušli u Orbitu, upadoh u dubok bunar. Zaboravih na Ljepoticu.

U tri sata ujutro, sve je mirisalo na propast. Romeo, moj prijatelj, ranjivost čije duše sam jedini ja poznavao, jurio je četvoronoške i grizao ljude za noge. Zrak se crnio od uništenja. Pokušavao sam ga rasvijetliti pivom i rakijom, travom i tripovima, ali kurčina, ništa od tog.

U kutu, na kraju šanka, sjedio je kiborg sa željezom koje je virilo iz njegovih nogu i čija je rana krvarila. Znali smo ga iz viđenja. Mobilizirani. Nije on spadao ovdje. Mi nismo imali vanjskih rana, krv nam je tekla niz grlo i skupljala se u mutljagu želuca i zato smo ga gledali s prezirom. Ništa nismo govorili, samo smo pili pivo i gledali ga. A on se počeo vrpoljiti na stolici, uvjeren da ćemo ga zaklati i pojesti. Sere tu da će se ubiti, a živi bolje od svih nas, to se zna, i zato do kurca s njim. To mi je otprilike rekao Ruda, gestikulirajući preko šanka kao da je gluhonijem. Ali nitko nije imao volje za tako nešto, pa smo i dalje samo pili pivo i gledali ga poput beštija.

Cijelu noć Ruda mi je davao nekakve znakove. Nisam tome poklanjao baš previše pažnje, pa mi je prišao i lupio me po ramenu. Kao, šta se pravim lud. Čim je to učinio, Romeo ga je zgrabio. Ruda je počeo trgati nogom i vikati da mu pomognem, ali ja tu nisam mogao ništa.

– Sam’ bud’ miran, nemoj trest’ nogom i pustiće te – rekao sam i to je bilo sve što sam mogao učiniti. Tako je i bilo. Čim je smirio nogu, Romeo ga je pustio i vratio se na svoje mjesto za šankom, gdje je nekoj klinki počeo sliniti po uhu i pričati o zlatnoj, zlatnoj pički. Ali sad je i Ruda krvario. Romeo mu je odgrizao pola lista.

– Jeb’ ga, sine, oprost’. Al’ i sam znaš kaki j’ Romeo, pa za ko’i me onda kurac onak’ ideš udarat. To j’ za njeg’ agres’ja, odma’ grize.

– Ma zajeb’ to, sine, sam sam kriv. Ne ljutim se ja na njeg’, on je pravi borac, svašt’ je u ratu prošo, take ja cinim, da znaš.

Sudarili smo se pivama.

– Sva sreća da sam pod anestez’jom. Ni kurca ne osićam.

– Sam’ bi ipak mor’o gor’ da te skrpaju. Iskrvar’š tu ko krme.

– Ko ga jebe! Nek iskrvarim. Krvarim cili život, bog te ne jebo! A večeras se pije, jel tak’!?

Tako je. Opet smo se sudarili.

– Ko što sam reko, sine, ne ljutim se ja u’pće na Romea, njeg’ je rat u ćuku pretvorio… Ali… OVAJ, OVAJ – odjednom poviče Ruda – ovaj men’ muči. Malo mu fali noge, pa šta. Ev’ sad i men’ fali, i ko me pita, Romeo poj’o, pa šta. Al’ zato šta j’ njeg’ pogod’lo, taj kurajber ima sve, a tebe, Ruda, ni’, i ko ti jebe mater, ne’š dob’t ništ’. A za koj’ kurac ga pogod’lo!? A!? A!? Za koj’ kurac te pogod’lo? A!? ‘esam ti fino reko da s’ tornjaš u rov i da s’ ne zajebavaš, ‘esam ti rek’o, pizda ti mater’na balava!?

Tu sam morao intervenirati. Ruda je opet počeo pričati svoju staru priču.

– Ni’ to on, Ruda. Ovo j’ neki usronja. Balo j’ mrtav, jebo ga ti.

Ruda mi uputi tako gadljiv pogled da sam pomislio kako sam se u govno pretvorio.

– Šta ni’ Balo!? Pa srce ti Is’sovo, Balo, jel ti nisam reko da se skloniš u rov i da s’ ne zajebavaš?

Invalid je pogledavao zbunjeno čas Rudu, čas mene, ništa ne govoreći.

– Govor’, krv ti jebem, nogu ć’ ti tu otkin’t!

– Pa jes’, rek’o s’ – promuca na kraju invalid.

Ruda tad pljesnu rukama od veselja i reče mi:

– Et’ vi’š da sam mu rek’o. Al’ on me nije čeo poslušat i et’ mu, sad nek’ cili život skakuće.

Tu sam ga, međutim, prestao slušati jer sam ugledao šefa kako mi se približava strojevim korakom. U prolazu je tako očepio Rudu, koji se bio oslonio na ranjenu nogu, da se namah srušio i ostao ležati. A šef poče kukati. Te nema za režije, te nema za robu, te nema za pelene. Pa ni za kruh nema. A sutra mora u svatove najboljem prijatelju. Ukratko, trebao bih riješiti teku. Radio sam za taj fond, čuo je da sam zaradio dobre pare. Smučila mi se ta priča. Opipao sam lovu u džepu. Mogao sam platiti bar jedno dvadeset teka. No nije mi se sviđao njegov pristup.

– Slušaj, baja, sve šta s’ čuo je istina, dig’o sam pare, i to dobre, al’ mi još ništ’ ni’ silo na račun. Jel razumiš, ništ’! Ni cvonjka ne’am! Čekam svaki jebeni dan. Kad dobim ja, dob’š i ti, jeb’ ga, šta da ti drugo kažem.

Pogledao me plačljivim pogledom. Sva je patnja svijeta bila u tim zelenim očima pod tužnim nabranim obrvama.

– Kad bi sam’ mog’o na to računat u sljedećih tjedan dana, jel mi m’oš tak’ šta garantirat, bajo!?

– Pa neb’ te ja zajeb’o, jesam te kad zajeb’o?

– Nis’, dosad nis’, bio s’ čovik, ne mog’ reć’, al’ ja propadam, bajo, propadam, a imam vas sve na teki, i tebe, i Tabletu, i Romea, on mi neće nikad ni plat’t, pit’o sam ga jučer i on mi j’ re’ko da mu tak’e stvari više ne govorim, jebo te, da mi sam’ vas trojica plat’te, možd’ bi se izvuk’o iz ovi’ govana.

– Ak’ sam ja bio čovik, bud’ ondak i ti prema men’ taki. Dem’ teku još večeras. Otvor’la mi se dizna, a ne’am ni kune jebene.

– Žena će me ostav’t, jel ti to razumiš, ne mog’ ti opisat u kak’im sam govnima – reče on na rubu plača.

– Neće bit više od petsto kunića.

– O, sunce ti jebem, pa šta sam ja vam’ napravio!

– Bajo, slušaj me, slušaj me! – rekoh hvatajući ga rukama za glavu – Živa lova kroz tri dana. Plus nagrada za dobro srce.

– U, jebem ti – reče on kao da ga nešto boli – ‘Ajd’, dobro, jeb’ se i ti, i teka, ma nek’ se jebe sve. Pijte, pizda vam mater’na, krv mi popijte, jebem vam, tu mi glum’te prijat’lje, a iz dozera točite sami kad vas buraz ne gleda, šta je, mislite da ne znam, jebo te, pijte, ‘o’š tisuć’, da’ć’ ti, jebo te, pederčine, pederčine, pederčine… Uuu… Uuu…

Dirnuo me u srce. Izvadio sam lovu i, ne gledajući koliko je ima, dao mu je.

– O, krv ti jebem, krv ti jebem, krv ti… Pa jebo te, pa zašt’, Gorki, pa pizda mu mater’na…

– ‘Ajd’, pop’ nešt’ i nemoj mi se onesvistit. Broj’ pare.

Šef je izbrojao lovu.

– Al’ ovd’ ima više.

– Sprem’, bajo, pare i ništ’ ne pitaj. Sam’ da se zna, ovo večeras ćeš da mi šarneš.

– Pa imaš love.

– Jednostavno volim teku. I volim da me čekaš.

Ponovno sam se osjećao dobro, carski. Naručio sam cugu za cijeli šank. Stojim za šankom kao što carevi sjede na prijestolju i imam razumijevanja i ljubavi za sve. Čak i za invalida. Sad ga žalim i volim i želim ga toliko opiti da ni otpuzati ne može do pruge, gdje njegov vlak čeka da ga razvali. I imam živaca slušati njegove priče.

– Bajo! Ja sam doš’o do kraj’, više ne mog’, da me jebeš, ne mog’. Ev’, još ću smir’t ovo Staročeško, pa odo. Pu, jebem ti…

– Ne ser’, baja, i tak’ je govana previše. Et’, ja imam dvi’ ruke, dvi’ noge, imam čak i glavu, pa sve’dno ništ’ od mene. Šljus. Go-lema kur-čina! Ti bar imaš redovnu lovu, što ovd’ skoro niko nema, a svi s’ prošli više od tebe.

– Lovu! Ona me i dovela dovle. Ba’ću se pod vlak, nema mi druge – gusla dalje.

Romeo sve vrijeme sluša naš razgovor. Glava mu se polako približava invalidovoj, a zatim spušta na njegovo rame.

– Ak’ nemaš muda za to, bajo, niš’ se ne brin’, ba’ć’mo te mi – reče Romeo gotovo nježno, a zatim sklopi oči i zadovoljno zijevne poput malog umiljatog pekinezera, i dalje držeći glavu na invalidovu ramenu. Činilo se da spava. No tad se prodere: – Jel idemo!? – pa munjevito zgrabi kiborga za željeznu šipku te ga izvrne iz stolice i poče vući prema izlazu. Invalid vrišti. Krv piša iz rane. – Prestan’ se derat’, oko ć’ ti poist, pičkice! – viče Romeo, a onda pozove zlatnu pičku od kojih petnaest godina koja dva-tri puta nogom zvekne invalida u bubrege, natjeravši ga da svoj tihi plač pretvori u bolan krik. Romeo zagrli klinku i ostavi ga na miru. Okrenuo sam se i spazio Ljepoticu iza sebe.

– Dušo, prekrasna si – kažem joj, dovoljno lijepoj da liječi, a to se računa u ovom govnarluku – pričaj mi nešt’, sve’dno šta, sam’ da nestanu ova sranja.

– Želim se jebat s tobom, ne’am ti šta drugo reć’ – veli ona svojim vijugavim zmijskim jezikom što je provirivao između dva reda blještavih vučjih derača.

– Hmm, dobro, i to će pomoć’ kašnije, al’ sad mi treba rič, sam’ me rič može spasit, divojčice, capisci.

Privlačim k sebi debelu Lelu, a ona mi odmah, bez molbe i pitanja, istresa za vrat tonu riječi. Ona priča o sebi, debela Lela. I super, prvi put ove noći osjećam se stvarno ljudski i s uživanjem je slušam. To je prednost djevojčica. Sve što od tebe traže je kurac koji zna svoj posao, a zauzvrat ti daruju svoje priče i svoje probleme koji su tako daleki, lijepi i bezazleni da ih smjesta poželiš za sebe, pa onda poželiš i nju samu, debelu klinku.

Drpam Lelu u zahodu. Zaš’ je ne b’ jebo? – kažem sam sebi – Lela je blago, njezine riječi su dobre i donose utjehu i ona apsolutno zaslužuje da je jebem. Ona prokleta kučka gore, prelijepa zmijska boginja, može ga dobiti u svako doba i bez priče, a ova ga jadnica mora zaslužiti. Za svaki centimetar kurca ona izbacuje puste kilometre riječi, ogoljava se do kraja (sunce joj udarničko, debelo i smrdljivo jebem!), bljuje dušu pred svakim pizdunom. I to uzalud. E pa dobro, ja ć’ te jebat, Lelo Sirotanovićko, ja, Gorki altruist.

Sad sam ja zmija. Zmija sam i uvlačim se u njezin uski procijep debeljuce. Lela grozničavo drhti kao da je trese struja. Približava mi svoje usne, puste od riječi, no od vrata joj se širi odvratan smrad, pa je odmičem od sebe. Nabio sam joj guzicu u pisoar i podigao jednu nogu, mekanu i tešku poput Lelina celibata. Nisam joj ga uvukao ni tri puta, kad ona skliznu dolje i tresnu glavom o pisoar. Krv obli njezino aknasto čelo i masno lice, no ona kao da to ne primjećuje.

– Ja, ja sam gotova.

– Jeb’ ga, Lelo, pa tek sam kren’o. Di s’ navrla?

Stojim iznad nje s isukanim kurcem i osjećam se kao da su mi nešto ukrali. Ona sjedi ispod pisoara i odmjerava me. Odjednom se poče smijati kao luda.

– Šta j’ smišno, pizda mu mater’na?

– Šta? Pa ti.

– Ja?!

– Ti, da, stojiš tu s ‘lačama do koljena, lamataš s tom stvarčicom po zraku, šta čekaš, šta se ne obučeš?

– Šta se ne obučem? Pa valjd’ zato što smo ‘vam’ došli nešt’ rad’t. Ti i ja.

– Ja sam svoje odrad’la – reče ona ustajući.

– A jel? A šta j’ sa mnom?

– Pa nis’ invalid. Imaš valjd’ ruku? ‘Ajd’ uživaj.

– O, pizda ti mater’na nezahvalna! O, pizda ti mater’na!

Vratio sam se gore, u noć koju su u međuvremenu izmasakrirali policajci. Odveli su Romea. Tu su još samo Ljepotica, jedan anđeo kojeg su njegovi zaboravili, debela Lela i ja. Invalida nema.

– Romeo i ona mala svaš’ s’ mu rad’li. Ondak ga odvel’ preko u onu zgradu, klinka mu drob’la jaja, a zatim ga izjebala dok mu j’ Romeo gur’o svog u usta. Šef je sve gled’o, kaže da j’ užasno plak’o, al’ da on niš’ ni’ mog’o učin’t jer se boji tog ludova, sam’ je nazv’o polic’ju. Ža’ mi čovika, ko zna… Al’ on se ipak neć’ ub’t, zar ne, Gorki, neć’? – pita me Ljepotica.

– A i šta da se ub’je, jonak’ je i sad mrtav, neće bit nikaka šteta.

Idemo nas četvero – Ljepotica, anđeo, debela Lela i ja – na groblje. Puklo nas je, pa idemo otpjevati dvije-tri za prijatelje.

Na pruzi nailazimo na invalida. Leži izvaljen preko tračnica i trza nogom poput svinje udarene maljem. Štake, odbačene daleko od njega, pod mjesečinom, izgledaju kao slomljena srebrna koplja. Veličanstveni Gal na umoru – pretučeni, izmučeni, izjebani hrvatski RVI. Glupan. Našao je da se baci pod vlak u ovoj pripizdini, na krivoj pruzi kojom ne prolaze vlakovi. Pa ipak, lice mu je puno blagosti, niz nogu mu spokojno curka krv, kao Isusu na križu, ne šikljajući silovito kao ostalim smrtnicima.

– Mrtav je, ubjo se, a mi mu nismo virovali – počela je vrištati Ljepotica gledajući me prijekorno. To mi je diglo živac.

– Ne ser’, kravo, ni’ se ubjo jer se ovd’ niko ne b’ mog’o ub’t.

– Jadan čovjek, baš jadan – veli anđeo, koji, kao i svi anđeli, uvijek sve razumije te ode do invalida i položi mu ruku na čelo. Dok sam ih gledao, očekivao sam da mu izraste noga i da namah ustane.

Ljepotica i dalje vrišti. Ta glupača ne zna da ovom prugom više ne prolaze vlakovi.

– ‘esam mrtav? – pita invalid.

– Nis’, majmune – rekoh iživciran zbog toga što se čudo nije dogodilo – Mo’š ovd’ ležat god’nama i ne’š se ub’t, osim možd’ glađu.

– Al’ ja jesam mrtav. Vidim anđela.

– Vidimo ga i mi, pa sve’dno nemamo ništ’ od tog. Tam’ di ‘š ti otić’ kad crkneš, neće bit anđela – rekoh i uhvatih Ljepoticu ispod ruke. – ‘Ajd’, da te upoznam sa svojim kumom.

Pošli smo, Ljepotica i ja, tim perivojem čempresa. Dugo smo hodali, činilo se satima, veliko je to naše groblje premda nam je grad malen. Grobovi koje tražimo su na samom kraju, u močvarnom polju iz kojeg dopire kreketanje žaba i zujanje insekata. Tu se tijela predaju vodi koja potmulo huči ispod površine zemlje, izbijajući posvuda i tvoreći bare, mlake i jezerca. Grobovi i grobnice nalikuju splavima što se ljuljaju u gustom zraku koji nam treperi pred očima. Osluškujemo škripu pluća, tihi napor kože i teški pneumatski čekić iz obližnje tvornice pa nam se čini da sve oko nas tone, jarbol stare crkve nagnute na bok, stravično niske kuće i udaljeni strojevi nalik na prethistorijske reptile što se ravnomjerno podižu i spuštaju srčući blago iz utrobe zemlje.

Zora je već bila izašla, zelenkasta i zlokobna zora od čije nam sipljive žareće rose ostaju plikovi na koži. Komarci nam odlakavljuju tijela, voda nas zeleni, bjelouške strelovito promiču pokraj naših nogu. Močvara nadire.

– Znaš, sad mi se baš i ne piva, bolje da se karamo – rekoh polažući je na grobnicu svog prijatelja.

Ulazim u Ljepoticu. Ona je čista i bijela bolnička soba u kojoj nema suvišnih stvari što odvlače pozornost. Dok jebem, ništa ne zaboravljam. Kurac mi blista od svjetlosti, u njemu je svijest ovog dana, opekline zore i nadnaravna težina, jebem potmulo i bremenito, iz mene kulja prošlost, mogao bih svršit stotinu puta, mogao bih rafalno svršavat cijeli jebeni dan, mogao bih ali neću, jer ovdje nisam sam, tu je on i on i on i sad ih puštam da je oni jebu, divlji pokliči mladosti, granate i tenkovi koji su nas tukli, župni dvor i crkveni toranj što drobi glavu, jebu je, sve to ulazi u nju i raste poput tumora, samo i nezavisno od mene, a ja sad mirno mogu ustat i otić’ i ostavit’ je da dalje plovi, usred močvare, na splavi, siguran da će u njenu tijelu narasti trag.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.