Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

3.

 

Uglavnom, štand je bio zajeb. Nije moglo biti gore, shvatio sam to i odmah se počeo bolje osjećati. Pivo mi je govorilo da odsad može biti samo bolje. Navečer su stigle dvije vrane, tip i ženska koje smo, tko zna zbog čega, angažirali da rade umjesto nas. Prije nego što smo ih zaposlili, rekli smo im da moraju izgledati i ponašati se neuobičajeno, ipak smo mi neka kazališna družina, razumijete, zar ne, ali pri tom ne zaboraviti da trebaju prodavati piće. Oni su se pojavili maskirani u vrane.

– Sam’ izvol’te, vi ‘tičur’ne – rekao je Frele, pa smo se prebacili na ljudsku stranu šanka.

– Večeras nismo vrane – rekla je ženska vrana.

– To j’ dobro – odgovori Frele – Sinoć ste nam poplaš’li sve mušterije. Večeras glum’te sam’ konobare, jel jasno?

Grad se ubrzano počeo puniti. Bilo je oko pola devet. Večeras su na programu tamburice. Kod nas trešte Poguesi. Frele i ja pijemo pivo za pivom gledajući u ringišpil koji kruži nebom poput satelita. Svijet nam je izgledao ljepši. Nije više bilo sunca, beton ispod nas postajao je hladniji, a i znoj se na nama rashladio. Jedino su nam iz dlaka na prsima virili opnokrilci svih vrsta i razreda. I to je bilo baš dobro.

– Može još jedna runda, dečki? – rekao je glas iza naših leđa.

Okrenuo sam se i ugledao tipa čije su se oči smijale. Najveće oči što sam ih ikad vidio. Sve drugo je na njemu bilo maleno. Nizak i sitan, ogromna boca piva u njegovim malim rukama. Mogao je imati četrdeset godina.

– Kak’ da ne, bajo. Ta j’ nam rič prirasla srcu.

– Nisam ni sumljo. Ja sam Miran.

Pružio sam mu ruku. Uzvratio mi je i ja sam imao dojam da se rukujem s djetetom.

– Gorki. A ovo j’ Frele.

Kucnuli smo se. Tako je počelo. Pivo je bilo u pravu, moglo je biti samo bolje. Pijući ga i gledajući u Mirana, umornog anđela nalakćenog na šank u pauzi svog tumaranja Zemljom, u njemu sam odjednom vidio vjesnika tog boljeg što će doći.

Miran je živio u dalekoj čistoj zemlji i tamo se bavio prljavim poslovima. No on sam bio je čišći od ikog. U njemu nije bilo zla, čak ni onog što ga čovjek nakupi godinama živeći u ljudskim pričama, shemama i igrama koje mu nameću vlastita pravila i tjeraju ga da radi protiv svoje volje. Stvari koje je govorio, a govorio je zapravo malo, dvije tri bizarne sentence koje je stalno ponavljao i koje su uvijek zvučale drugačije ovisno o intonaciji koju bi im dao, bile su kirurški precizne, i u kombinaciji s glasom i pogledom njegovih svetačkih očiju predstavljale su moćan nož koji je rezao sugovornika i vadio van krvav organ vjere, utonuo u užeglu slavonsku mast. Društvo oko štanda je živnulo. Miran je vrtio runde i secirao nas nasumce, postajalo je sve bolje, žilama nam se stao razlijevati neodoljiv odmor.

Trajalo je to negdje do dva i baš smo svi skupa postali spremni za velike poduhvate, kad sam primijetio da Miranu nije dobro. Shrvao ga je naš umor, što ga je preuzeo na sebe, pa je bio više mrtav nego živ.

– Jeb’te se svi skupa, crć’ od vas! Adrijano Ćelentano! – reče krenuvši prema biciklu. S naporom ga uspravi i pokuša uzjašiti, ali se zajedno s njim sruši na pločnik. Nos mu se rascvao kao prezrela mušmula. Obrisao je krv rukavom košulje, još jednom uzviknuo „Adrijano!“, zakoračio i opet pao. Ovaj put je stradalo čelo. Nije mi preostalo ništa drugo nego da ga odvedem kući. Jednom sam rukom gurao bicikl, a drugom pridržavao njegovo mlohavo tijelo. Čim je ušao u kuću, vratio sam se za štand. Prebrojali smo novac i napravili obračun. Ispalo je da smo petsto kuna u plusu. Ja osobno bio sam petsto kuna u minusu. Ali dobro. Bar ćemo moći platiti piće. Zaključali smo prostoriju i izgubili se u noći.

U gradu se još sviralo. Pijanci su ležali naokolo, po klupama, stolovima, u parku. Tamburica ih je sve potukla. Iznad njih se vio miris kobasica, luka, roštilja i kotlovine. Bio sam pijan, dobro pijan, no to me je dotuklo. Činilo mi se da sam usred bojnog polja punog leševa ugušenih bojnim otrovima. Morao sam se očistiti. Trebala mi je voda, nužno mi je trebala voda.

Koračao sam prema Šumetlici, rijeci Šumetlici, potoku Šumetlici, jedinoj vodi u gradu. Nije to bila bog zna kakva voda, ali tekla je, išla je nekud van iz ovog grada, a s njom su putovale ribe, klenovi i sklize i trave, pa ako je njima ta voda bila dobra, i meni će poslužiti. Pred očima mi se već mutilo.

Iznad mosta, na krovu starog hotela njihao se limeni paun. Njega sam prvog snimio. Zatim sam spustio pogled i na ogradi mosta ugledao drugog pauna. „Jebo te…“, pomislio sam i ponovno pogledao gore. Prvi paun je bio na svom mjestu. Znači…

Međutim, drugi je paun počeo sumanuto mahati po zraku. Namah sam se otrijeznio i potrčao prema njemu. No koordinacija mi nije bila baš najbolja. Skočio sam na ogradu i pokušao uhvatiti tipa. Ali on je već počeo padati, a i ja sam se bio previše odrazio, tako da sam poletio za njim u dubinu. Sva sreća da sam bio pijan. Spor i mlohav, padao sam opušteno i uskoro sam dodirnuo vodu.

Tu, ispod mosta, dubina nije bila veća od metar, a obojicu nas je spasio mulj. Ja sam se izvukao bez većih problema, no tip, čija je želja za skokom bila veća, očito se bio zabio u mulj. „E, sad se pat’, majmune“ – viknuo sam dok sam gledao kako njegove noge smiješno lamataju iznad vode. Bile su to mršave, jadne noge s malim stopalima kao u Kineskinje i nešto mi je bilo strašno poznato na njima. Izvukao sam ga i dovukao do obale. Glava mu je bila prekrivena blatom i travama, no kad se obrisao i progledao, obasjale su me one ogromne Miranove oči.

– Pa skoro s’ me ubio, čoviče! – reče on.

– Nisam se mog’o suzdržat, bajo. Mislio sam da s’ paun.

– A ja, baba, mislio da s’ mi ti prijatelj. Kad ono džeparoš! Bacaš se na samouboj’ce i otimaš im pare – reče on i odjednom se poče smijati. – Vid’, de vid’ kak’ pasu. K’o krave!

Okrenuo sam se. Stotinjak rakova, čitavo stado rakova, nalazilo se iza nas na obali i mirno paslo travu.

– Život, vi’š, baba, život. Da sam se ubio, ne b’ to nikad vidio.

– Ajd – rekoh. – Noćas spavaš kod mene. Sutra rad’ šta ‘o’š, al’ večeras ja odgovaram za tebe.

Ujutro me najprije probudio Frele. Tražio je ključ da sredi stvari u prostoriji. Dao sam mu ga i nastavio spavati.

Kad sam ponovno otvorio oči, ugledao sam Mirana. Imao je gadnu brazgotinu na nosu i čelu. No osmijeh je lebdio na cijelom njegovom licu. Nikad još nisam vidio nekog tko tako sija nakon onakvog pijanstva i tko se, k tome, još pokušao ubiti.

Otišli smo u vrt i tamo je Miran ugledao Mirandu. To me je stvarno iznenadilo. Naime, nitko osim mene nije znao za nju. Frele je nikad nije vidio, a provodio je dosta vremena kod mene u vrtu. Ne znam u čemu je bila stvar, Miranda nije bila duh niti išta nematerijalno (dapače, bila je raskošno materijalna), ali se jednostavno nije željela pokazivati pred ljudima koji su dolazili kod mene. Znao sam uvijek da je tu negdje, u grmlju, iza drveća, jednom sam je čak vidio skrivenu u krošnji japanske trešnje. Nikad nisam postavljao pitanje oko toga, i meni je odgovaralo da ljudi ne znaju za nju jer bih u protivnom morao objašnjavati hrpu stvari, a ja nikad nisam volio objašnjavati.

Zato sam tim više bio iznenađen kad je prošla kraj nas, idući za svojim poslom, dok smo Miran i ja ispijali svoje prvo poslijepodnevno piće. Miran ju je šuteći ispratio pogledom, tek se neznatno smiješeći. Nas smo dvojica, shvatio sam to još sinoć, znali vrlo dobro šutjeti i razumjeti se savršeno, no ipak sam mu poželio objasniti što radi ta lijepa i čudna djevojka u mom vrtu. On me odmah prekine.

– Ne moraš ništ’ objašnjavat. Ni ti mene, jeb’ ga, ne pitaš o onom sinoć i ja to cinim. A što se tiče nje, men’ je jasno da j’ ona princeza ovog mista.

– Da… To j’ ustvar’ njezin vrt. Mislim, moj je, al’ je zaprav’ njezin.

– Sve znam.

I doista, sve je znao. A ponašao se kao da ne zna ništa. Kad je nakon nekoliko dana nestao, bez pozdrava i ceremonija, ostao mi je dojam da ga znam cijeli život.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.