Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

4.

 

Ja sam ostao ovdje i pokušavao plivati u psunjskom moru problema. A to, da ga jebeš, nikako nije bilo lako. Ustvari, više sam ronio nego plivao. Noću sam sanjao podmornice i kinokefaluse kako ih voze. Njihov lavež odjekivao je morem. Ujutro bih se budio sav izgrižen. Po danu nije bilo ništa bolje. Fijasko sa štandom doveo je do ugasnuća družine, no meni je donio puno konkretnije probleme. Svu onu cugu ja sam bio uzeo na svoje ime, Frele je nestao sa ostatkom novca onog istog dana kad sam mu dao ključ, druge žive love nije bilo niotkud, a meni su za vratom dahtali utjerivači.

Prešao sam u ilegalu, s čvrstom namjerom da izvedem nešto što će me vratiti na površinu. Trebalo mi je čudo. Prestao sam raditi u školi i jedini prihod bila mi je lova s biroa koju sam trebao primati dva mjeseca. Zatim sam si mislio srediti lovu za nezaposlene hrvatske branitelje, koja mi je pripadala za razdoblje od godinu dana. Meni je, međutim, trebalo puno više. Time bih pokrivao troškove za stan i, eventualno, dio hrane, ako budem živio kao džain koji jede svaki drugi dan. O vraćanju dugova nisam mogao ni sanjati.

Zbog utjerivača sam odselio od kuće i počeo živjeti s Kontrašem. Dom nam je bila mala kućica s dvije prostorije, bez zahoda i kupaonice. Ali imali smo struju i krov nad glavom. A ja i uspomene. U toj sam kući doživio prvo pravo seksualno iskustvo i istodobno zaradio prvu spolnu boleštinu. Oboje bi mi je podarila Vesna, djevojka iz Zagreba koja je bila zaljubljena u mene i u još nekoliko momaka iz ulice. I u mog starog. Jednom je upala u moju sobu, u kojoj je tad stari slučajno spavao, pa se uvukla u krevet misleći da sam to ja. Ni jedno ni drugo nisu se previše zbunili. Tako nam se svima crvenjela kita od Vesnine zaljubljenosti.

Kontraš, moj cimer, bio je zaista posebno biće. Imao je, baš kao i ja, tisuću planova o tome što bi u životu radio, ali otkako se skinuo, uglavnom je sjedio, pušio i pio kavu filigranski razrađujući te svoje planove. Malo ga je stvari zanimalo u životu. Zlato, alkemija, metali općenito. Ako ga ne biste ponudili jesti, on ne bi ni jeo. Osim metala, istinski je volio pivo, cigarete, Zippo upaljače, rusku Raketu i Damon Hilla. Zbog ovog zadnjeg bi skočio u vatru. Hill je bez premca najbolji vozač, tumačio je Kontraš, samo mu nikad nisu dali pravi bolid. Od svih sportova zanimala ga je jedino Formula l, njega koji nikad neće voziti auto jer se još nije rodio takav luđak koji bi njemu izdao vozačku.

Kontraš i ja smo dvojica noćnih luđaka. Po danu slabo funkcioniramo. Ja u to vrijeme sastavljam znanstveno-fantastičnu farsu „Tenina gubava djeca“ i po cijele noći udaram po Unisovom, u crveno obojanom, pisaćem stroju, nazvanom od milja Revolucionarna etida. A Kontraš tuče čekićem po najrazličitijim metalima i tali ih u peći. Proizvodili smo nesnosnu buku i, premda nam je prvi susjed bio luđak ništa slabiji od nas, često se dolazio žaliti da ne može spavati.

– Ne mog’ ni ja spavat, nit’ se imam kom žal’t – odgovarao bi mu Kontraš i ponovno se prihvaćao čekića.

Budio bi nas, nikad prije jedan popodne, Boki Bugarin, momak koji stanuje prekoputa, ali uglavnom vrijeme provodi kod nas. Ruke su mu uvijek pune darova, donosi hranu, kavu, kruh, čokoladu, cigarete. Da nije bilo njega, sigurno bismo uginuli. Pili bi kavu, a onda bi on zajebavao Kontraša. To mu je bila omiljena zabava. Znao je gdje je najslabiji.

– Da ga jebeš, Kontraš, taj tvoj Hill je kurac od ovce, da m’ je sam’ znat’ koj’ mu je majmun u’pće d’o vozačku. Čak je i Fiz’kela doktor za njeg’.

Kontraš bi bjesnio, trčao bi po našoj maloj kućici i razbijao oskudni namještaj. Obavezno bi smrskao svoju Raketu. Na sljedećoj lovi s biroa kupio bi novu. I opet bi je žrtvovao za Damona. A Hill nije ni znao za tog svog najodanijeg navijača.

Tako su nas prolazili dani.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.