Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

5.

 

Prihvatio sam ponudu da u Zelenom Brooklynu vodim glazbeno-književno veče utorkom. Bio je to jedini prazan dan, promet slab, ali nije u tome bio problem, nego je gazda htio da se u birtiji stalno nešto događa, pa makar i kultura. Srijedom je išao striptiz, petkom revije donjeg rublja i tome slično. Program sam nazvao „Pobješnjeli utorak“ i krenuo pun vjere u stvar. Brooklyn je bio jedino mjesto u gradu koje je radilo do jutra, i tu su se skupljali svi žešći pijanci – klošari, vojnici, kriminalci, štemeri, kurve i nekoliko marginalaca koji su toneći u delirij zamišljali da su pisci i glazbenici kakve svijet još nije vidio. Teško da je to bila publika za tako nešto. No ja sam uvijek mislio da je bolje uopće ne pisati, naročito ne poeziju, ako sebe ne možeš staviti na probu. A za probu ti treba najgora moguća publika. Ako čovjeku govoriš kao čovjek, on će te saslušati. Možda. Možda i čuti. Ali zbog tog možda i jesmo ovdje. Zato, bajo, ne biraj, ne pripremaj si teren, ne osiguravaj unaprijed naklonost, ne idi tamo gdje znaš da će ti pljeskati. Skin’ se gol i ulet’ među zviri. Inače si papak, jadni drkadžija koji samo i stalno računa. Žvalo koji se okruži sebi sličnima i onda misli da je prestao biti drkadžija. A zapravo i dalje drka, samo što to sad čini u društvu. A treba karati, treba rikati.

A ovdje si morao rikati, i to dobro rikati, inače bi dobio šaku, bocu, gedoru, možda i metak. Ljudi su ovdje bili osjetljivi. Nije to bila gradska knjižnica, gdje sjede dokone profesorice i sjedokosi kulturnjaci. Nije to bio ni FAK, sa svojim dobrim dečkima i curicama gladnim kulture i žive književnosti. Ovo je bilo bojno bolje. Ovdje nagrada nije bila pljesak, nego tišina. Jer ako Zvona Bajlag, koji je ovdje skrenuo na cugu između dvije ture Kurda, šuti i ne vadi oružje dok ti govoriš, znači da mu se sviđa to što govoriš. A to vrijedi više od stadionskog pljeska.

Nikad nisam podnosio mandoline uz svoju poeziju. Teške riječi slomile bi nježno akustično drvo. Moralo je to biti nešto opako. Zato sam pozvao Tabletu, šefa jedinog gradskog banda, i on mi je, zajedno s bubnjarom, stvorio pravi zvučni zid pred kojim sam mogao govoriti i s kojim sam se mogao boriti.

Brooklyn je bio krcat. Uz uobičajenu postavu pijanaca, bilo je tu i nešto kulturnjaka i dvadesetak arhaičnih punkera iz Požege. Počelo se događati nešto u što sam jedva mogao povjerovati. Pljeskali su iza svake pjesme, urlali i dodavali mi boce piva. Da ga jebeš, svršavali su mi na poeziju.

I ja sam svršio.

– Bravo, care, e, aj’ pop’ nešt’.

– Pop’ nešt’, jebo sliku svoju.

– Jebo mater svoju, baš ko da s’ zn’o šta j’ mi, pajdo. Šta ‘š pop’t?.

– Tak’ smo se osićali i mi u Vukovaru.

– Moćan si, čoviče, kru’ t’ jebem, stvarno moćan. Di s’ to naučijo?

– A u kurcu, bajo, di b’ naučio!?

– Pop’ ondak nešt’.

I popio sam. Nikog nisam odbio. Inkasirao sam oko tri gajbe Karlovačkog.

Tableta i ja smo sjeli za stol. Tu je već bila njegova prijateljica Bilja, koja je s naročitom pozornošću pratila naš nastup. Tableta me upoznao s njom.

Bila je plava i visoka i mogla je imati oko četrdeset godina, no njezino je tijelo – nagriženo i savršeno – bilo puno starije od nje, Bilje. Imala je baš drevno tijelo koje je odisalo potmulom snagom i mirne sam je duše mogao zamisliti kako u nekom mitskom vremenu goni plug iza znojnog zadihanog konja, s uživanjem obavlja mesarski ratnički posao i za stolom nadmašuje u piću sve muškarce. No ovdje, u Brooklynu, ona je pila Colu, brbljala poput djevojčice i nama vrtila rundu za rundom. Ali nije me mogla zavarati. Dok je govorila i gledala me ravno u oči, s njezinih se usana cijedila gusta, masna strast. Jebala me za stolom. Pio sam sva ta plaćena pića i zapravo već bio s njom, tom ženom-zvijeri koja je izgledala kao Valkira iz arktičke pradomovine Arijaca, a zapravo je živjela u Južnoafričkoj Republici, kamo ju je odveo njezin tajnoviti posao o kojem je govorila u vrlo maglovitim obrisima.

Tableta nije imao mira jer je, osim na pivu, bio i na Biljinim kristalima. Otišao je do šanka i stao razgovarati s nekim tipom. Kad je nastupila pauza između dvije pjesme, mogao sam ga čuti kako na sav glas priča kakvu mu je dobru robu dofurala Bilja.

– De se sred’, budalo. Jel moraj’ to svi znat’? – rekao sam mu.

Tableta me pogleda, na trenutak se smrtno uozbilji, a zatim prasne u smijeh.

– Ma de, bajo, međ’ prijatelj’ma smo.

– Međ’ kojim kurčevim prijatelj’ma? Ja vam take ne vidim.

Morao sam ići raditi. Progurao sam se između punkera, koji su mi redom čestitali na pjesmama i zvali me da dođem u Požegu.

– Kume, ‘oće l’ šta bit’ od filma o Sonic Youth?

– Ev’, baš sam ga kren’o pustit.

Nije mi to baš bila namjera, no odgovaralo mi je jer sam se što prije želio vratiti za stol. Pustio sam film „ l99l: The Year Punk Broke“. Odjednom se kraj mene stvorila Bilja. Bila je vidno uznemirena.

– Gorki, poznaš ti onog Tablet’nog kolegu?

Pogledao sam prema stolu i odmah mi se smračilo. S Tabletom je sjedio Štakor, onaj isti Štakor. U trenu mi se vratio film. Mršava guzica udovice u mojoj ruci, na zidu slika njezina muža poginulog u „Bljesku“, slika zbog koje nisam mogao svršiti i koja me tjerala da je razaram, a zatim na kraju, štakorsko lice tog šljama, mutanta koji je virio kroz prozor dok sam je jebao, držeći u ruci kutiju riže iz Caritasa koju je prosipao u betonske cvjetnjake ispod zgrade.

– Poznam. Al’ to mu ni’ kolega. To ni’ nič’ji kolega.

– Slušaj – reče Bilja – ti znadeš da sam ja Tableti ko prijat’lju donila neke stvar’. A sad on to priča svim’, imać’ problema, Gorki, znadeš.

– A jeb’ ga, on ti je taki. Ne misli ništ’ loše, sam’ laje.

– Ma razumim ja da j’ on taki, al’ rek’o j’ i onom tipu tam’. A taj me ganja još od preksinoć i sad mi j’ poč’o prit’t, razumiš, ak’ ne budem s njim, prijav’će me svom bratu šta j’ u polic’ji.

– Ma u red’ je, smir’ se. Id’ tam’ za stol i ne brin’. Sa’ć’ ja.

Taman sam krenuo, kad sam naletio na Rudu. Došao je kao naručen. Ja sam bez problema mogao zatući Štakora, ali ga nisam želio zatući. On nije bio vrijedan mog ispaštanja. Želio sam ga samo uplašiti. A Ruda je bio kao stvoren za to. Imao je skoro dva metra, sto kila i lijepo lice koje se je, međutim, znalo tako smračiti i pogledati čovjeka da se smrzne. Bio je profesionalni vojnik i moj odličan prijatelj još od rata.

Sjeli smo. Bilja je zavrtila još jednu rundu. Štakor ju je fiksirao svojim svjetlucavim očima. Upoznao sam Rudu s Biljom. On je ustao i poljubio joj ruku. Ruda je galantan.

– A ovo j’ Štakor. Čudan momak, baš čudan, mater ga jebla njegova. Cilu večer loče na njen račun i sad ga valjd’ puklo pa joj poč’o prit’t da ć’ je, ak’ se ne pojebe š njim, otkucat onom ludovu Otrovu zato što ona navodno dila drogu. Liči l’ teb’, sine, ova gospođa na nekog dilera, bog te ne jebo!?

Rudino lice se smračilo.

– Kak’o j’ to pitanj’?

– Pa pitam, pička mu materna, liči l’?

– Naravno da ne liči.

– U red’. A sad, kad smo to riš’li, rec’ mi još sam’ ovo. A jel teb’ taj žvalo na štakora liči?

Ruda se okrene prema Štakoru. Lice mu se još više smračilo, a obrve skupile. Čak je i meni izgledao strašan. Primio je Štakora za bradu i pomno opipao njegove vilične kosti.

– I šta ka’eš? – upitao sam Rudu.

– Pljunuti glodavac, nema sumlje – reče on.

– A šta mi rad’mo s takima?

Ruda tad ščepa Štakora za vrat i mirno reče:

– Pa sad, ono što jes’, ima više metoda. Ovis’ o vel’čini. Vakog vel’kog treba maljem il’ sikirom zatuć’, to j’ najsigurnije, rek’o b’ ja. Sikirom po čelenki, ko krmka, to j’ najbolje – reče Ruda pljesnuvši Štakora otvorenim dlanom po čelu. Ovaj tiho izusti:

– Pa jebo ga, dečki, ja sam se to sam zajebav’o, nisam ništ’ ozbiljno mislijo. Da me koljete, nisam, matere mi moje!

– Paz’ da te i ne prikoljemo, majku ti jebem, ne’š bit prvi. Od Bljeska nisam ništ’ recno, baš b’ mogo s tobom jopet počet. Nemoj me ljut’t. I nemoj me gledat! Imaš para? Nemoj ništ’ klimat, pizdo jedna, znam ja take, sišeš ovu državu k’o krpelj, ni’ onda ni čudno kaka je jadna kad mora take ko ti ran’t! Ima sad da rundu naručiš! I da se ispričaš gospođi! Ajd da te čujem.

– O-oć’. Ispričavam se, Biljo.

– Ispričavam se, gospođo, rek’o sam!

– Ispričavam se, gospođo.

Štakor je zavrtio rundu, a zatim rekao da ide po cigarete. Više se nije vraćao.

– E, društvo, moram i ja natrag u vojarnu – rekao je Ruda nedugo nakon toga.

Bilja se ponudi da me odveze kući. Pristao sam, rekavši joj da me samo pričeka dok odnesem stvari u podrum. Nisam ni otvorio vrata, kad me je nešto pogodilo. Dok sam padao, pomislio sam najprije na Štakora, premda mi je izgledalo nemoguće da bi se on usudio krenuti na mene. Tad sam ugledao dvojicu kretena što su me tako žudno tražili zadnjih mjesec dana. Keca i Ranu.

– Imaš lovu, svirac? Znal’ smo mi da ‘š kad tad izać’ iz svo’e rupet’ne. Ne mo’š ti da ne ločeš mukte.

– Nemam ni prebijene.

– A ondak ć’mo fino mi tebe preb’t.

Kec i Rana bili su čudna, slabašna i izopačena verzija te nadasve smiješne institucije: utjerivača dugova. Obojica su bili štemeri i sposobni udarači, ali samo kad bi se napili i pomahnitali, obuzeti slavonskom rakijaškom pomamom. Sad su bili trijezni i mazali su me neko vrijeme bez žara, po inerciji. Nisu to bile neke batine, premda ne mogu reći da me nisu razbili. S druge strane, ja kao dužnik, bio sam u dvojbenom položaju. Činjenica da si dužan, a nemaš čime vratiti, automatski ti priječi da se braniš. Ti nemaš to pravo, pa primi kaznu. Zato sam samo stajao i primao udarce. Dok nisam pao. Tad je Kec, mali žilavi momak nalik na vraga, rekao:

– Sutra nas potraž’ s lovom. Sad znamo di j’ ti rupa i nemoj mislit da ‘š se sakrit. Nemoj da ti osakat’mo cimera, krv ti jebem Is’sovu!

Još sam uvijek bio na zemlji kad je naišla Bilja. Nisam baš izgledao najbolje, ali ni ona nije bila od šećera. Odvela me do zahoda i ekpresno sanirala. Ništa nije pitala, a ni ja nisam ništa govorio. Bio sam ranjen, i to je sve, no iznimno mi se svidjelo to što Bilja ima taj dar, tako rijedak kod žena, da zna šutjeti kad je to potrebno.

– A da odemo još nedi? – upitao sam je – Sad mi se baš ne ide kuć’. Jedin’ šta ne znam di b’ mogli.

– Radi motel u Petrovom Selu. Mož’mo tam’.

Bilo je dobro imati Bilju uza se, imala je akciju u krvi. Krećemo uz škripu guma, brzo, prebrzo. Bilja vozi poput klinca koji je maznuo auto i ima samo jednu noć da obiđe svijet. Sva je u vožnji. Usne poluotvorene, oči uperene naprijed, ruka trga mjenjač istodobno snažno i nježno. Kratka suknja se povukla gore i ja se zabavljam promatrajući igru mišića njezine noge koja muški gnječi papučicu gasa. Odjednom, obje noge se upinju svom snagom, suknja se povlači i otkriva Biljine crvene gaćice, gume opet škripe, auto se zanosi ali i dalje ide, ide, ide. Očekujem udar, no do njega ne dolazi. Biljine noge se opuštaju. Dižem glavu i vidim tipa kako stoji na metar ispred auta. Bilja psuje.

– Pa paz’ malo, ženo! De, ‘ajd’ me povez’. Dokurč’lo mi ‘odat.

– Ma povešću te kurac! Skor’ smo izgin’li zbog tebe.

– Ma de, Biljo, povešć’mo ga, jebo te, pa zamal’ smo ga pregaz’li, dugujemo mu to.

– Kak’ oš. Al’ ja njem’ niš’ ne dug’jem.

Tip uđe i sjedne na zadnje sjedište. Nije govorio ništa, samo se zagonetno smiješio.

– Dokle ti, baja? – pitam ga nakon pet minuta šutnje.

– Ja do Šagov’ne.

– Pa ne idemo mi u Šagovinu, jes’ ti sav svoj čoviče? Jel ti ovo put za Šagovinu?

– Svaki j’ put put za Šagov’nu – reče on filozofski. – Mo’š doć’ do mene s ko’e god strane ‘o’š. A ja nisam ni rek’o da idem najbližim putem.

– ‘Oć’mo odvest ovu budalu kuć’? – pitam Bilju. – Isti nam kurac, možd’ bolje da se vozikamo neg’ da sidimo u onom motelu. Možd’ baja ima kake brlje kod kuće, a, baja?

– Ima kod Roke svega, šta god ‘o’š. Sam’ ak’ š’te me odvest.

Bilja opet zaustavi auto, okrene i mi zapalimo za Psunj. Roka se iza i dalje smješka.

– A tebe nek’ zdero, a, baja! Da men’ to nek’ napravi, taj ne b’ živ osto, matere b’ mu se ja najebo! Nema tog boga, bajo! Ja t’ kažem! Roku ne mo’š tuć’, sunce ti tvoje! Jes’ me razumijo? Odma’ ovo radi, baja, ovaj rad, ovaj! – urliče Roka i odnekud izvadi nožinu.

– De, sprem’ to, jebo te, zareza’š Bilju, pa ć’mo svi odlet’t u tri pičke materne – kažem ja dok se auto vere uz planinu, bježeći od blata na čvrsti otok Psunja.

– Ma neb’ ja njoj, ni’ ona men’ ništ’ naprav’la. Sam’ bi joj bil’ bolje da Roki na žulj ne staje. S Rokom nema zajebancije, čoeče! Tak’ je men’ jedan purger sr’o tam’ u Tigrov’ma, majku mu jebem, mislijo šta ima dva metra i sto kila da me mož’ zajebavat, pizda mu mater’na, jel ti mali znaš šta Slavonke ko dežodorans koriste, kaže, šta ti to dežodorans, pa ono čim se mažeš ispod ruke da ne smrdiš seljač’no jena sam’ šta se ove tvoje špekom mažu, šta ti to špek, kru’ t’ jebem, šta ti to špek, ostav’ me na miru jel ti da znadeš da sam ja Roka svog ćaću zakl’o baja ne zajebavaj se ništ’ men’ ni’ sveto jab’ papu ubijo da me dira krv ti Is’sovu jebem, a on men tib’ papu pizda ti materna jes’ ti Srbenda il’ balija ma ko j’ Srbenda pizdo purgerska, a on men’ šamar razvali a ja čap’ kalašnjikov i reko uzmi tu prangiju pedeeerčino i izlaz’ van das’ nas dva obračunamo a on se zasro al’ svedno ide i kaj sad reko sad broj des’t korak’ a ondak se okren’ i ožež’ ak’ stigneš pičko al’ ne’š stić’ to t’ kaž’m ja Roka i kad sam to reko on pane dolj i stane cmizdrit ko pičkica a ja ga sam’ kundakom po glavudži opajdarim sam’ da mu vratim za onaj šamar i kažem eee bajo dobro s’ napravijo šta nis’ poč’o odbrojavat korake jerbo moj baja ja neb’ broj’o do des’t jerbo nikad nisam to ni naučijo ja b’ tebe odma’ pošlje tri sašijo a tib’ ondak mog’o broj’t sam’ svetom Petru i malom Isusu.

Uto smo stigli do Rokine kuće, neožbukane katnice koju je granata rascijepila napola i ona je sad stajala poput prerezanog čovjeka, komična u svojoj nedostatnosti i strašna u svojoj završenosti, nalik na zamak ludog čarobnjaka. Oko nje sa svih strana nadire Psunj, bagra raste na samim vratima. Čudno duguljasta, kuća se izvijala iz vlažnog zagrljaja drveća, bježeći gore, u suho dvorište neba.

– Sam’ zavez’ u dvorište, seko, niš’ se ne boj. Sa’š’te vi kod Roke na kulin i rak’ju. Zasluž’li ste, sunce vam vaše. ‘Ajd’, izlaz’te.

Prolazimo kroz tunel probijen kroz bagru, ulazimo u hodnik, pa u veliku prostoriju u prizemlju. Pola sobe osvijetljeno je mjesečinom, ostalo je u potpunoj tami. Bilja me hvata za ruku, obuzeta nekim iznenadnim strahom. Dolazimo do stola. Stojimo.

– Pa sid’te, jebo vas ja.

Za stolom je već netko sjedio. Nisam mogao razaznati lice, no dovoljno se vidjelo da vidim bocu i čašu koju je čovjek držao u ruci. Na glavi je imao seljački šešir. Nije se ni pomaknuo kad smo sjeli.

– Jel ima nekog svjetla, Roka?

– E sa’ć’ ja, sam’ da upalim ‘trolejku. Isključ’la mi gamad struju, mam’cu im jebem – reče on i pripali fitilj.

Pogledao sam prema čovjeku i zaustio da ga pozdravim. Oči mu divlje bljesnu na trenutak, vjerojatno zbog odsjaja lampe, a zatim nastave gledati mirno, ukočeno. To i nije bio čovjek nego kip, načinjen od drveta, grubo istesan, no s jako naturalistički napravljenim licem i rukama. Ruka koja steže čašu od debelog stakla je napeta, svaka žila se vidi. Druga ruka je u pokretu, spremna da uzme bocu rakije i natoči je. No lice je upravljeno prema meni i na njemu je izraz bijesa i nemoći.

– Jes’ to ti Roka, čoviče!?

– Toj’ tat’ca.

– Tvoj ćaća?

– E, on. Otkak’ sam ga isteso, on tu sidi, pije i šuti. To mi najbitnije, da šuti. Mislim, krv ti Is’sovu, ja sam ćaću dok je bio živ ist’ voljo, al’ ne ko sad. Mislim, baja, voljo sam ga al’ sam ga i mržio. Ma ko ćuku sam ga mržio, jebo te led žareni! Istoj’ tak’ tu sidio, pijo rakijet’nu i stalno brondo, de Roka ovo de Roka ono, a Roka motorkom drva riže, Roka u šum’ tovari, kru t’ ne jebem, a on sam’ tu sidi i bronda. Mater umrla, ni’ ni okom tripno, mučijo je do zadnjeg dana, krv mu njegovu jebem. Kad sam se sa sprovoda vratio, počo sam ga tesat, danju sam u šum’ radio, po noć’ ga u šup’ teso. A kad sam ga isteso, uno sam ga u kuć’ i reko ustaj, sunce t’ ne jebem, ustaj da moj ćaća sidne. Krv ti jebem tvoju, koji ćaća, jel ti nisam ja ćaća, viče on al’ ustaje i na mene onom bocom rakijet’ne. Ja se izmaknem i sikirom ga strefim prav’ u glav’. Ni jaukno ni’. A ondak sam ćaću posio ‘vam’ za stol, metno pred njeg rakijet’nu i čašu i reko sad mo’š pit’ kol’ko ‘o’š al’ ‘š’ i šut’ kak’ ja ‘oć’. I tak’ će bit dok sam živ, tot’ Roka kaže.

Ispričao je to Roka u jednom dahu a da ga nitko ništa nije pitao. Bilja me gledala uspaničeno pokazujući mi da gibamo. No meni se još nije išlo.

– Nema šta, bajo, pravi s’ umitnik. Ovaj tvoj ćaća je remek-djelo, bez zajebancije t’ kažem. A jes’ i ove igračke ti napravio? – rekoh pokazujući na čitave hrpe drvenih igračaka s vrlo kompliciranim mehanizmima, koje su bile nabacane svud po sobi.

– Neg’ ko, baja. Nema šta Roka od drva ne mož’ naprav’t. Jedin’ šta kipove više ne radim, ćaća je bio zadnji, i bog!

– A kol’ko s’ odguljio?

– Pet god’na, jeb ga. Franja me spas’o, što se kaže, jeb ga, doš’o rat, ‘o’š u rat pitaj’, kak’ neb’ iš’o iz buvare, a još se i za ‘rvatsku bor’t, jebo te led žareni. Odma’ šalj’, bajo, di triba! I tak’ i bilo.

– A šta j’ s onom rakijet’nom? Il’ da malo od ćaće uzmem, neće se valjd’ ljut’t – rekoh ja posežući za bocom. Roka me ščepa za ruku.

– Nemoj od tatice dirat. Doneć’ ja drugu rak’ju.

– Dobro, Roka, kak’ ti kažeš.

Roka ode. Bilja i ja smo razgledavali njegove rukotvorine, uglavnom igračke. Nisam nimalo pretjerao nazvavši ga umjetnikom, no iz tih savršeno modeliranih likova izbijalo je nešto kretensko, suludo, maloumno. Na jednom radu je pisalo „Roka na ručama“, bio je sav načinjen od drveta, jedino su udovi bili spojeni sa žicom i, kad bi se pokrenuo mehanizam, lik bi počeo izvoditi gimnastičke vježbe. Glava minuciozno izvedena, na licu grč napora i pogled pun ponosa zato što je vježba savršeno izvedena. Još nekoliko sličnih prikazivalo je Roku na drugim spravama. „Roka kreće u školu“ – Roka pred zgradom seoske škole, pogled pun nejasnih nada. „Roka istjeran iz škole“ – bijes, i ogromne šume koje pružaju ruke prema dječaku. Jedna kompozicija prikazuje obitelj – majku, oca i malog dječaka. Otac sjedi za stolom, majka radi oko peći, dječak se igra na podu. Idila. Na ploči su dva prekidača. Kad sam pritisnuo prvi, otac je dogegao do majke i stao je tući. Ona je bila na podu, on ju je gazio nogama. Pritisnuo sam drugi prekidač – dječak je ščepao sikiricu pokraj peći i zabio je ocu u glavu, i ona je ostala u prorezu, koji se nije vidio dok je ćaća imao šešir na glavi.

– Pu, jebo te, jel sad vi’š kog si dovezla, a, Biljo? Ovdi je cili njegov život. Opasan mali kreten, a opet je to izveo nevirojatno. Da ni’ tako bolestan, mogli b’ ga prodat pod teški kunst, kru’ ti ne jebem.

– A pogle’ ovo – reče Bilja.

– U, to j’ iz rata, sunce mu njegovo. Mog’ mislit šta j’ bolesnik tu metno.

Bila je to jedina velika kompozicija. Najprije mi se učinilo da se radi o bitki, nalik na one s kositrenim vojnicima. Međutim, to uopće nije bilo to. Doduše, bilo je borbi, pojedinačnih akcija, haubica i tenkova, raznesenih tijela, srušenih kuća i zgrada, velikih napuhanih krava. Jedna svinja se dopola zavukla u kravlji trbuh. Pokraj nje četnici na panju sijeku starca, malo dalje igraju se neka djeca. Kao da je Roka sve svoje slike o ratu ispljunuo iz sebe i izbacio ih u dnevni košmar. Na tri centimetra od uništene posade hrvatskog protuavionca ekipa vojnika igrala je nogomet ljudskom glavom. Roka je opucao glavu volejem – izraz radosti na njegovu licu i izraz užasa na glavi-lopti.

– E jebo ga ćukac, bolestan je do neba. A i di je više u kurcu s tom rakijet’nom? De, uzeć’ ja ipak malo od ćaće, neće ni primit’t.

– Nemoj bolje, može naić’.

– Jebo te, Biljo, otvor’la mi se dizna, pije mi se, a njeg’ nema. Ček’ da vidim di je. Roka, ej, Roka!

Od Roke ni glasa. Izlazim van. Nema ga. Vraćam se u kuću, uzimam bocu i otpijam. Vraćam ćaći njegovo. Bilja me užasnuto gleda. Okrećem se. Roka stoji na vratima i fiksira me pogledom od kojeg bi se i hrabriji smrzli.

– Kradeš od tat’ce – reče ledeno.

– Pa jebo te, bajo, obećaš rakiju i nema te pol sata. Kaki s’ ti to kurčev domaćin, a mi te pošteno dovezli.

– Zaklać’ te, lopovčino.

– Smir’ se, bajo, sunce ti ne jebem. Ne maš’ s tom mačetom, rek’o sam ti, Roka!

On se trese kao da ga je dohvatila neka nevidljiva sila. Urlajući i vitlajući nožem zaletio se na mene. U zadnji tren se izmaknem njegovoj oštrici od „fićine“ feder-plate, a on završi na gomili igračaka lomeći ih uz silan tresak. Dok se trudio da se iskobelja, ja sam spazio taticu. Podigao sam ga, no nisam ga želio ozlijediti, pa ga samo poklopih kipom da nam dam vremena za bijeg.

– Bježm’o, Biljo, kru’ ti ne jebem!

Kroz blato trčimo do auta. Bilja je uplašena ali prisebna, otprve pogađa ključ i otključava auto. Spašeni.

– Gas, Biljo, gas do daske! Šta j’ sad, ko’i kurac?

– U blato smo zapal’, et’ štaj’. Treba pogurat.

– U jebem ti!

Izletio sam van. Roka stoji na terasi kuće poput demona na mjesečini. Urla, podiže ruku. Kao da poziva šume da krenu na nas. Iz ruke mu izlijeće nešto veliko i dolijeće prema meni. Samo me okrznulo, ali sam od straha tresnuo u blato. Novi projektil udara u haubu, pa još jedan u šoferšajbu. Čujem Bilju kako vrišti. Dižem se i guram. Ni makac. Motor gadno laje, hripće, štekće, točkovi se okreću naprazno, blato frca na sve strane. Oko mene bubnja nešto za što mi se čini da je kiša crnog kamenja. Upro sam svom snagom. Krenuo je. Dolazim do vrata, otvaram ih, trebam se još samo spustiti… Vidim ga kako dolijeće, očekujem strašan udarac i zamišljam kako mi ta ogromna kamenčuga drobi glavu. Padam. Ležim na zemlji, blago ošamućen, začuđen što sam pri svijesti, što je udarac bio tako mek. Iznad sebe vidim zvijezde i Roku kako gestikulira i urliče.

– Ošte kulin, majku vam jebem srpsku! Ev’ vam kulin! Ev’ još, ev’ još! Kaki sam ja kurčev domaćin, jel, jebem li ti Is’sov mali sprovod! Ev’ ti, ev’ još!

Obuzeo me neobuzdan smijeh kad sam shvatio čime nas je Roka bombardirao. Zgrabio sam kulen kojim me pogodio i uletio u auto.

– Voz’, Biljo!

Nisam joj to ni trebao reći. Auto je poletio i nakon pola sata Bilja, kulen i ja napokon smo se dokopali naše kućice u cvijeću.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.