Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

34.

 

Cijeli tjedan melje me opaki Kradingov ritam i to mi baš odgovara. U petak smo udarili treću i zadnju ploču na kući, pa je tajkun Stipe naručio večeru iz restorana.

Preko našeg stola, kojeg je Mrki Vuk sklepao od odbačenih dasaka, stavljen je bijeli stolnjak, a na njega tri velika pladnja s kupolom od sjajnog rostfreia. Pribor za jelo serviran je po svim pravilima aranžiranja. Nedostaje samo klavir. Mi robovi gledamo u to kao u zlatno tele, obilazimo oko stola, bojeći se sjesti.

– To ja zovem nivoom na gradilištu. Jučer sam također bio na jednom ručku na terenu, hrana je bila izvrsna ali nam je poslužena k’o svinjama – reče Renato, jedan od projektanata, pa se baci na uništavanje gomile mesa što ga je istovario na tanjur.

– Vid’ ga, trpa k’o utovarivač – šapne mi Buco.

Jedva smo ga spasili od davljenja hranom. Da ga Rizga svojom ručerdom nije pravovremeno udario po leđima, bila bi mu to posljednja večera. Ništa slabiji nije bio ni Mata, koji se u međuvremenu odrekao svog ronilačkog odijela, ni Matin sin, ni tajkun Stipa kojemu je u žderanju asistirala tajnica. No oni se bar nisu ozljeđivali. Mi ostali, u čiju je čast večera i organizirana, jeli smo kao tinejdžerke na dijeti, po svim pravilima bečke škole. Mrki Vuk, čije su ruke znale samo za kramp i lopatu, znojio se i mučio s viljuškom i nožem, režući komadić po komadić mesa i stavljajući ga pažljivo u usta kao da je riječ o dragocjenoj hostiji.

Oko devet u kontejneru zazvoni telefon. Matin sin, koji se javio, reče da me treba neka žena.

– Čuj, riješila sam brdo problema i željela bih te vidjet – reče Irina.

– Jes’ sigurna?

– Da. Šta ti radiš?

– Ev’, imamo proslavu. Stigla je večera iz restorana. Oko mene sve sami tajkuni.

– Onda se dobro zabavljaš.

– Moš mislit. Sidim tu smrdljiv, znojan i smožden od tlake kraj tipa u Armaniju. Doduše, pijemo isto vino i jedemo istu ‘ranu. Sam’ šta oni jedu malo više.

– Gorki, ja bih te željela vidjet. Večeras ni ja ne mogu, ali… Ideš sutra u Gradišku?

– Namirav’o sam.

– Mogu te nazvat pod pauzom? Valjda neću imati gužvu.

– Dobro. Ak’ ne nazoveš, ja idem za Slavoniju.

Kad je nestalo mesa, gospoda su otišla, a mi smo nastavili s cuganjem. Oni koji su ostali gladni brljali su po gospodskim kostima. Kad bi naišli na meso, zagrizali bi poput tigrova zadovoljno mljackajući. Jutro nije bilo milostivo prema nama. No i šef gradilišta je bio mamuran, pa smo uglavnom bauljali po zgradi i radili pripremu za sljedeći tjedan. Da nas je Mata vidio, ukinuo bi nam stimulaciju koju smo prošli mjesec dobili kao najbolje gradilište.

Pod pauzom sam odspavao sat vremena. Nitko me nije budio, a to znači da Irina nije zvala. Bruno me zamoli da ostanem preko vikenda zalijevati ploču.

– Nema problema – odgovorio sam.

Nakon što su otišli, odspavao sam još pola sata, a zatim zalio ploču. Čim sam to učinio, nad Zagrebom se pojave moćni oblaci i prospu kišu.

Kiša pada sve jače. Kao da se more izlijeva na grad. Nadstrešnica, pod kojoj sam sjedio, ubrzo poče prokišnjavati. Ušao sam unutra. More je sad ocean i pritišće krov kontejnera koji škripi i stenje a atmosfera je tjeskobna i klaustrofobična kao u podmornici koju gađaju minama. Okrenuo sam Irinin broj. Ništa. Skupio sam papire i počeo pisati.

U kontejner provaljuje voda kao u pogođeni brod. Telefon ne radi, čitavo se zdanje trese od grmljavine. Više ne mogu ni do grada, kako sam ranije namjeravao, zatočen sam i bez veze sa svijetom.

Pogasio sam svjetla i prešao u drugi kontejner. Taj je na sreću suh. Na TV-u je igrao nekakav kineski film. Gledao sam sve te Kineze kako mašu nogama i Kineskinje koje to isto rade ali se pri tom smješkaju i trepću očima i od očaja počeo drkati. Ali nije me htjelo. Zaspao sam pred jutro s dignutim kurcem u rukama.

Probudio sam se oko osam, ustanovio da je ploča dobro natopljena i spustio se niz Ksaver. Namjeravao sam otići do Hreljića i pogledati ima li što knjiga. Isto sam tako odlučio da ne idem kod Irine, ali noge su mi same pronašle put do njezina stana.

– Pa otkud ti? Iz Gradiške? Baš sam te zvala sinoć, ali se nitko nije javljao.

– Ne. Idem s Prekrižja.

– Ti si sinoć bio u Zagrebu?

– Bio.

– Pa zašto mi se nisi javio? Zašto nisi došao?

– Pokušav’o sam.

Tek se digla iz kreveta. Natečena, velika, monumentalna, no baš takva mi se najviše sviđala. Osjećam laku drhtavicu dok me dodiruje usnama, no ne uzvraćam joj. Ako to učinim, opet ću zaigrat kako ona bude htjela, a ja moram učiniti upravo suprotno i isjeći iz sebe poput tumora svaku naklonost prema toj zdravoj ženi koja je za sebe počela misliti da je pozvana pomagati ljudima.

Nije htjela sa mnom na Hreljić. Reče da zvuči zanimljivo, ali da ima nekog neodloživog posla.

– Kad se misliš vratit? – upita me.

– Oko jedan-dva.

– O.K. Ja ću za to vrijeme obavit ovo svoje, pa ćemo moći biti zajedno – reče ona, kao da biti zajedno predstavlja nekakav rad, obavljanje nekog posla.

Otišao sam na Hreljić pun nekih nejasnih nada. Uvijek sam volio te buvljake, sanjario o zanemarenom blagu kojeg ću, eto, ja otkriti i prepoznati. No našao sam jedino švercere svih rodova i vrsta, kupio dvije bezobrazno jeftine knjige i od toga mi se raspoloženje samo pogoršalo.

Vraćam se natrag autobusom punim švercera. Sve je zakrčeno golemim kariranim torbama iz koje se izvlači roba i prodaje još jeftinije nego na buvljaku. Između svih tih kreatura ugledam napokon nekog normalnog. Običnog, domaćeg pijanca. Klatio se kraj vozača i otpijao iz bocuna mrmljajući sebi u bradu: „Bij žene, žene bij!“. Zatim se u jednom trenutku okrene prema svima nama, otpije dobar gutljaj i reče plačnim glasom:

– Pijem belo vino, a svim srcem mislim na crno.

Sišao sam s busa i zapalio do Irine obaviti taj razgovor koji nam je cijelo vrijeme visio nad glavom.

– Znaš, mi bismo odsad trebali bit samo prijatelji, ne više ljubavnici. Nemoj mislit da je u pitanju netko drugi, Gorki. Genijalno mi je kad vodimo ljubav, ali naše svađe me ubijaju. A mi se ne svađamo jedino u krevetu. A ja želim s tobom imati pravi odnos. Ja ne želim da nestaneš iz mog života. Ako ovak’ nastavimo, potrajat ćemo još dva mjeseca i mrzit se cijeli život.

Hodam po sobi pokušavajući shvatiti što mi je zapravo rekla. Znam i sam da više ne može ovako, ali u kurac, ne želim to sebi priznati, ovo mi je previše drastično. Sad je ona to izrekla. I sad je to nepobitno.

– Irina, ja ne znam… Znam da j’ ponekad koma…

– Nije ponekad koma. Stalno je koma.

– U red’. Al’ ja znam da može bit bolje. Bogaramu, volim te – rekao sam i tu se moje riječi pretvore u režanje. Ali bio je to zapravo plač.

– I ja tebe volim. Al’ vidiš i sam…

– Vidim – rekao sam i krenuo ka vratima.

– Kamo ćeš?

– Idem. Šta ć’ više ovdi, do kurca!?

– Nemoj ić’. Sjedni ovdje kraj mene, molim te.

Sjeli smo na kauč. Ona me grli, ja joj uzvraćam. S vremena na vrijeme bi se nasmijali pa čvršće zagrlili i poljubili, ali više nismo govorili jer nismo imali što za reći. Ali bilo je tako dobro šutjeti s njom.

– Odo sad. Imam posla.

– Kad ćeš doć’? – reče ona – Mislim, doći ćeš večeras?

– Doću – rekao sam bez razmišljanja – doću oko sedam.

Otišao sam na Prekrižje zaliti ploču. Sinoć je bio potop, ali je sunce odradilo svoje, pa je ploča bila suha. Otuširao sam se i spustio niz Ksaver po drugi put tog dana. Volio sam taj dio grada i maštao da ću tu uskoro unajmiti stan. To je bilo prije samo nekoliko dana. Sad je sve drugačije. Sad mi se puca i ruši, imam golemu želju da zapalim neku od tih lijepih kuća. Pijem pivo u Mlinarici, dva, tri, četiri. Kod petog razmišljam da ne odem kod nje, nikad više, da se jednostavno zapijem i zamrem, pa neka si misli kučka jedna. Međutim, znao sam da neću zamrijeti. Znao sam da ću ostati na nogama, s mozgom budnim do boli, i da ću na kraju otići do nje i napraviti sranje, a vjerojatno i tešku budalu od sebe.

Tako sam ipak otišao. Na brzinu sam ispio još jednu kavu i s grčem shvatio da sve to nema smisla.

– Irina, ovo je kara, nema šanse da se igramo prijatelja.

– Gorki, nemoj… – reče ona na rubu plača.

– Teško mi to.

– I meni je teško…

I meni odjednom dolazim da plačem, grlo mi se steže, no suze opet teku prema unutra, a oči mi ostaju pustinjski suhe. Irina me uzima u nekakav beskrajno tužan zagrljaj. Zašto, bogara mu, mora biti ovako, kad mi se čini da, dok smo ovako zagrljeni, ovako blizu jedno drugog, između nas struji još puno toga…

– Pitać’ Brunu da me baci u Ilač’, apsolutno ne mog bit s tobom u istom gradu, polu’ću.

– Ne želim da ideš tamo, ne želim da nestaneš iz mog života.

– Pa ni’ sve u tvojim željama, divojčice, do kurca! Di sam tu ja!? Sve s’ ovo izvela a da mene nis’ ništ’ pitala.

Njezine suze mi natapaju lice i jaknu. Ne razumijem ih, proklete žene. Zašto sad plače, kad je dovoljno da mi kaže da je sve u redu, da ostanem i da ćemo riješiti sve. Ali ona to ne govori nego plače.

No tad prestane plakati i upita me, sasvim poslovnim tonom, što da napravi s mojim stvarima.

– Pa vi’ćemo se valjd’ još koji put, ne mog’ sad o tome razmišljat – odvratio sam.

Otišao sam do Jabuke, kupio klopu za sutra i sjeo u jedan od bezličnih kafića u Importanneu. Stavio sam Kubance u discman, pio pivo i patio. No to je odurno mjesto radilo samo do dvanaest i nisam stigao popiti više od dvije boce. To mi nije bilo dosta za spavanje.

Krenuo sam na Prekrižje. Bilo je kasno i nisam se mogao nadati prijevozu. Dan je loše počeo i još gore završio. Poput psa lunjam kroz pusti, karakorumski grad. Bljuje mi se pri pomisli na krevet u smrdljivom praznom kontejneru. U džepu imam para, mogao bih zvati taksi, ali zapravo želim što kasnije stići gore.

Došao sam do Trga burze. Policajac stoji pred ogromnom zgradurinom i gleda me. Sve mu je jasno, čitava moja pojava, plastična vrećica u mojoj ruci sa salamom, jegerom i kruhom – sve to odaje da sam sam u ovom gradu, da sam kao takav sumnjiv, da možda nemam nikog bliskog u čitavoj državi. Učinio je kretnju kao da će krenuti prema meni. Neka sve ide u pičku materinu, kurac ja nemam nikog bliskog, pomislio sam, izvadio karticu i okrenuo Irinu.

– Gorki, joj, tako mi je drago što si nazvao! Vrati se, molim te! Kad si otišao, sjetila sam se da gore nema nikog i da ćeš biti sam u onom groznom kontejneru. Da se nisi javio, ja bih motorom došla po tebe. Dođi, spavat ćemo zajedno.

Već je bila legla. Oprao sam noge i zavukao se u krevet. Čudno je ležati kraj nje sa sviješću da mi je zabranjena. Znam da mi ne bi mogla odoljeti kad bih nešto pokušao, ali u sebi ne nalazim snage za to. Umjesto toga, ležim kraj nje kao kip, ukočen, pazeći da je ne dodirnem i slušam njezin glas koji kao da dolazi iz velike daljine. Priča o ljubavi, o nama, o zaljubljenosti, o djetinjstvu, o slikanju, o mojoj agresiji koja je, eto, kriva za sve.

– Gorki, reću ti kako doživljavam ljubav ako mi obećaš da to nećeš upotrijebit u pisanju – reče ona odjednom naslonivši se na lakat.

– Ne mog’ ti to obećat. Sve što doživim ili čujem upotrebljavam u pisanju ak’ mi to odgovara.

Ona zašuti na trenutak i zamisli se.

– Pa ipak ću ti reć’. Za mene je ljubav kao kad progutaš brdo balona – reče ona, ljubiteljica naizgled neobičnih maksima. – A nakon što sam tebe upoznala, naletjela sam na dućan balonima koji se tek bio otvorio, znaš. To mi je baš bilo lijepo.

– Dal’ to znači da si i sa mnom lebdila?

– Pa jesam, naročito u početku.

– Problem je u tome što se baloni lako probuše. Men’ je ljubav teško kamenje, al’ unatoč tome ja sve’dno lebdim. Zato što sam snažan. Ne trebaj’ men’ baloni, bogara mu.

– Gorki lavljeg srca.

– Ne zafrkavaj.

– Ne, stvarno, ti si Gorki lavljeg srca.

Probudio sam se nešto prije pet, utišao glazbu s radija i ponovno legao. Toplina njezina tijela je privlačila. Ovako, dok je spavala, još se činila mojom.

Ponovno sam se probudio u sedam. Na gradilištu se taman počinjalo raditi. Isprva sam se živcirao, a onda me obuzeo neobjašnjiv mir. Skuhao sam kavu, popušio par cigareta, sve u tom stanju nevjerojatnog spokoja. Stvari su mi se posložile u kristalnoj jasnoći. Volio sam je, ona mi je možda bila jedino bitna, ali sam sad shvaćao da je ne moram imati i da ništa ne želim od nje. Unutar glave bile su to vrlo nježne misli. Poželio sam joj ih podariti. Došao sam do kreveta.

Hrkala je. Izgledala je kao anđeo i hrkala je. Podigla je glavu i pogledala me snenim, maglovitim pogledom.

– Znaš, ti s’ mi jedino bitna – rekao sam i shvatio da to nije ono što sam joj želio reći.

Ustala je. Bila je vrlo loše raspoložena.

– Gorki, što je s odjećom? Jesi prodao što?

Mog je mira nestalo.

– Ja ti uprav’ kažem da s’ mi najbitnija na svitu i da ništ’ ne tražim od tebe, a ti me pitaš za jebenu odiću!

– To mi je bitno. U dugovima sam, imam hrpu neplaćenih računa.

– Tih petsto kuna neće te spasit.

– Sad mi je svaka kuna bitna.

– E jebem ti! Kupić’ ja jebenu odiću! Kupio sam majic’, kupio sam ‘lače, pa mog’ i ostalo, da je jebem i odiću!

Ipak smo se smirili i popili zajedno kavu, sve u tom nekom idiotskom raspoloženju. S kim sam ja to bio ovih mjeseci’ Gdje je ona žena koju sam osjećao i volio? Ova kuja ovdje, zbog čijih ću sranja izgubiti posao, sigurno nije ona. Krenuo sam prema vratima.

– Ne znam stvarno, Gorki, ako ovo uskoro ne riješim, ja ću otići odavde, najprije u Kanadu, a zatim vjerojatno u Ameriku. Možeš mi pisati na adresu u Gradiški, i to na tatu, to je najsigurniji način da dobijem pismo – reče Irina kao da je već otišla.

– U red’.

Još sam bio u nedoumici što učiniti u vezi s poslom, kakvu priču sad složiti, ali kad sam na Britancu sjeo popiti kavu, postalo mi je kristalno jasno da mi je tog posla pun kurac i da se tamo više neću vratiti.

Poslije toga je sve bilo lakše.

Proveo sam dan pijući s Lujićem, vlasnikom paraantikvarijata u centru grada s pedesetak tisuća naslova. Htio sam ispitati kako stoji stvar s knjigama jer sam se htio vratiti tom poslu. Lujić se baš vratio iz Turske, pa je prepun dojmova. Dok ga slušam, imam dojam da je Turska obećana zemlja. Kad sam se opraštao s njim, upitao sam ga što misli o Irininoj definiciji ljubavi.

– Kao kad progutaš brdo balona! Ha, zvuči naizgled dobro, ali je ustvari bezveze. Hm, hm, bezveze! Ma Gorki, bezveze!

Odgovor me oduševio. Sad smo dvojica protiv Irine.

– Tak’ je, bajo, tak’ je! U to ime vridi nešt’ popit. Nađemo se večeras u Pinti.

Nakon svog onog piva trebalo je nešto pojesti. Pronašao sam dobar, jeftin i vrlo depresivan restoran u Trenkovoj. Turobna atmosfera bez svjetla mi je baš po volji, a miješano meso nije ništa lošije od onog u Slavoniji. Preko puta sjede ljudi tužniji od mene. Čak i konobar, unatoč svom osmijehu, izgleda kao da razdire neka teška patnja.

– Da vi nemate rak?

– Tumor na mozgu, gospodine – reče on i vrati se za šank.

– A vi, dobri ljudi?

Ispričali su mi priču o patnji, koja je toliko velika i sveta, da sam zaboravio na svoju malu patnju. Odmah sam nazvao Romea.

– Moramo se vidit, Romeo.

– Kaka slučajnost, bajo. Danima već pokušavam doć’ do tebe.

Čekao sam ga na terasi kafića blizu njegova stana na Savici. Zgrade izgledaju prijeteće, kao da će nas proždrijeti. Naručio sam gorki. Tad se on pojavio. Više nije bilo krinke. Nestalo je one njegove nabačene ljubaznosti. Ponovno je bio bijesni pas. I on je naručio gorki. Progutao je šest duplih u nekih dvadeset minuta. Govorili smo kratkim, eliptičnim rečenicama bez značenja. Ali je nad tim besmislenim rečenicama lebdjelo nešto neizrečeno i znao sam da je to nešto teško i kobno. Zašto sam uopće došao ovdje, po što sam došao? Romeo ustane i unese mi se u lice. Sunce mu tuče u čelo, a iz očiju izbija potmulo ludilo.

– Šta s’ me ustvar’ treb’o, bajo?

– Slušaj, Romeo, prije sat vrimena sreo sam neke ljude. Neko im je ot’o sina.

– A jel?

– Taj dečko se zove Dominik. I autist je. Baš k’o sin oni’ tvoji’ prijatelja. Kak’ se oni zovu?

– Prestan’ s tim budalaštinama.

– Ovo ni’ prvi put da im otimaju dite. Al’ prva dva puta su traž’li novac. Sad ne traže ništ’. Romeo, nis’ valjd’ tol’ko poludio? Imam taki jebeni osićaj da s’ to ti.

– Slušaj ti, majmune! Nemam ja vrimena za pizdarije. Ja sam svoje poslove pozavršav’o. Premijera je za tri dana. Još sam’ to i mog’ ić’. Ev’, uzmi ovu kasetu, na njoj sam dokumentiro cili projekt. Pogledaj to i dođ’ na ovo misto za tri dana točno u osam navečer. Na kraju imaš upute kak’ doć’ do tam’. I nemoj kasnit’. Biće sam’ par gledatelja koje sam ja odabro. Ono šta š’ vidit ni’ za svačije oči – reče on pružajući mi videokasetu. Zatim nestane u jednoj od zgradurina.

Strpao sam kasetu u torbu i vratio se u centar. Smucam se besciljno po gradu, u svakom bircu pijem po jedno piće, pa idem dalje. Potrošio sam previše para i zbog toga me počela peći savjest. Ona kaseta u torbi kao da isijava neku zloslutnu energiju, vadim je van, opipavam, uvjeren da ono što je snimljeno na njoj ne može biti ništa dobro. Ponovno sam je gurnuo natrag u torbu, odlučivši da ću je pogledati kad stignem u Gradišku. Sad više nemam volje za Romeove boleštine. Nastavio sam piti do ponoći, a onda se spustio do kolodvora, opskrbio se pivom u Jabuci i krenuo prema peronu.

– Hej, stari! – zovne me neki tip koji je sjedio naslonjen na kiosk s pićem i sendvičima. Bio mi je poznat.

– Čuj, stari, kupiš ovaj šampanjac? Pedes’t kuna, a, a vredi dvjesto.

– Možd’ i vridi, kume, al’ ne trošim ti ja ta sranja.

Sjeo sam kraj njega i ugurao mu dvadeset kuna u džep.

– A to prodaj nekom drugom. Jes’ za pivo?

– Fala ti, stari – reče on uzimajući bocu. – Al’ mi se fakat znamo, jel’?

– Cugal’ smo prošle zime tu na kolodvor’.

– Pa da! Isto s’ me častio pivom. Sve dok me murija nije odvukla. Da, pa ti si dig’o Štefa i spasio ga od murije, jedini si im’o muda za to.

– Neugodno mi priznat, no taj sam. Al’ baš nisam im’o muda. Od svi’ nas tam’, ja sam jedini bio normalni putnik i men’ nis’ mogli ništ’.

– Sve’dno, dobar si ti. Nis’ k’o ovi što mene ‘oće sjebat. Ja sam iz Njemačke doš’o, stari, i tam’ su me pokušaval’ sjebat, a ni ovd’ mi ne daj’ mira. Al’ ne mog’ oni men’ mozak isprat, ne ide to, stari moj – reče on i ispi pivo u jednom cugu. – Čuj, stari, sad postavljaju tvoj vlak, a ja čekam brzi iz Rijeke, možd’ ufatim koju kunu na torbama.

– Ajmo ondak.

Popili smo još po jedno, pa sam ušao u vlak. Ostala mi je još jedna limenka. Otvorio sam je, srknuo gutljaj i bacio. Nisam više mogao piti.

Ušao sam u kupe. Jedan tip je spavao pokraj prozora. Taj nije bio problem. Osim njega, bili su tu još troje Vukovaraca, mlađi muškarac i dvije ženske. Mlađa mu je bila cura, ni ona nije bila problem, a druga prijateljica. E, ona je bila problem. Ala je ta pričala! Pokušavao sam spavati, ali to je bilo nemoguće. Bogara joj njezinog, pa ja sam mogao zaspati dok nas je tukla osamdesetčetvorka, ekipa je umirala od smijeha gledajući kako od detonacija odskačem zajedno s krevetom uopće se ne budeći. No tenk je nula za ovu kuju lajavu. Nisam više mogao izdržati.

– A da malo zavežeš! Ženo, umoran sam i spava mi se, a ti laješ k’o bisna otkak’ smo ušli u vlak.

Žena ušuti. Nisam to očekivao, ne tako brzo. Mislio sam da će biti teže. Umiješa se, međutim, njezin prijatelj. Žgoljo duge kose s bradicom. Vrlo ružan žgoljo.

– A šta se vas tiče ak’ ona priča? Ovo je slobodna država.

– Ovo j’ slobodna država zato šta sam se ja za nju izborio dok si ti za Vukovarom cmizdrio u Zagrebu a bale ti cur’le u mamin tanjur s juhom. Možda j’ tvoja mala još uvik glupava da skonta da je ova kuja namirno zajebava, al’ nemoj mislit da će dugo trpit tvoju igru kojom je pokušavaš učin’t ljubomornom. Nis’ neki tip, bajo. Uvatio s’ je na foru šta s’ konobar u kafić’, a svaka se klinka fura na konobara pet minuta u životu. A ak’ te ova kuja zanima, vod’ je u zahod, pa nek ti tam’ šapuće. Ak’ ovdi čujem sam’ još jednu rič, sve ć’ vas poklat’!

Nisam još ni završio, a njih su troje glavom bez obzira napustili kupe. Tad onaj tip, za kojeg sam mislio da spava i zavidio mu više nego Dionizu, reče:

– Dobro s’ im reko, jarane. Ta ne da čoeku spavat.

– Ti me jedini razumiš, kume – rekoh pa se izvalih preko sva tri sjedala. Zaslužio sam taj san.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.