Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

9.

 

U utorak sam ponovno izašao. Sjedim na terasi Staklenjaka, gledam kako raste veličanstven dan i zahvaljujem sam sebi što se sinoć nisam ubio pa mogu ovako nešto doživjeti. Ali nisam dugo imao mira, nevolja se već valjala obzorom. Srčem kavu i vidim utegnutog mladca kako siječe prazni korzo, obrijana glava, Dinamov šal, dokse i bijes, beskrajan bijes. Momak skoči na betonski cvjetnjak i stane čupati cvijeće. Sav se unosi u to, radi predano i u zanosu. Za pet minuta opustošio je desetak cvjetnjaka. To je huligan Žila, Ljepotičin bivši.

– Di s’ baja, jebo sebe. Kaki s’?

– Bilo j’ dobro dosad. O, sunce ti ne jebem, pa jel tak’ i mater pozdravljaš?

– Nju b’ drugač’je pozdravjo, sam’ kad b’ je vidjo. Al’ ne sićam se ni kak’ kurvet’na izgleda, ostav’la ćaću i o’šla sa Šiptarom, pizda joj mater’na.

– A zato ti i oni tvoji kod Slađe stalno razbijate, a, ličiš traume iz ditinstva.

– Ni’ zato. Neće on men’, bajo, vam dolaz’t i mom ćaći kru’ otimat.

– A šta b’ tvoj ćaća sladoled i limunadu mućko?

– Kaku limunadu? Mo’ je ćaća u vojnoj polic’ji. Al’ Slađo mora plat’t šta ga ‘rvatska rani, jebo mater svoju. A i šta’ mu tidno uzmem parsto kuna.

– ‘ajd’ dobro, ostav’mo se toga. I šta ima novog ko’ tebe?

– A klas’ka, jeb’ ga. Bijo sinoć na oproštajnoj, izbrijal’ smo jenog tipa, tovara. Doš’o nam se kurčit tu u Slavoniju, mo’š mislit. Šminker, k’o neki doktor, pizda mu mater’na, navalijo na Štulinu pičku. Jebo te, ti Dalmoši puni s’ para a ništ’ ne rade, men’ to, baja, ni’ jasno. Mi’ s’ ‘vam’ jebavamo cili život, ćaću m’ sad ćeraju iz vojske a od prvog dana j’ bio na liniji, jebo te, didu mi sikirom četnici na panju sasikli. To, baja, neko treba plat’t. Bol’ me kurac ko.

Došao je konobar.

– Neć’ ništ’ – reče Žila.

– Pa pop’ nešt kad si se već tu nasro – rekoh i Žila se namah predomisli.

– Dobro, ‘ajd’ može, jeno Karlovačko.

– I tak’ ste ga izbrijali.

– Ma nabo sam mu boc’ pod lubanj’, čoviče. A ondak ga odšutal’ do kol’dvora. Taman naiš’o onaj novi za Beograd, pa ga u njeg’ strpal’, oni s’ jonak’ k’o Srbi, imaj’ ta neka imena, jebo te, Aljoša, Igor, kru’ t’ ne jebem, ne’š virovat, ovaj se Duško zove, jebo ga onaj ko mu tako ime d’o, al’ neće mu sin danas na pos’o doć’, mo’š, baja, bit’ siguran.

– Da t’ prav’ kažem, nis’ mi jasne te vaše zabave. Ne izgleda mi super zadovoljstvo kad vas desetor’ca raščereč’te njeg’ jenog.

– A tak’ ti je to. Tak’ i mi u Splitu prođ’mo. Prošli s’ tidan izbol’ Zvon’ Bajlaga.

– Pa ni’ ga taj doktor izbo, pizda mu mater’na! On ga j’ sam krpat mog’o.

– A ni’, izbol’ s’ ga njegovi. Svi s’ ti oni isti, jebli mater svoju blitvarsku.

Stiže pivo. Žila mu palcem skine junf i otpije. Pa postavi pitanje koje je sve vrijeme visjelo u zraku.

– A bijo ti sa Sonjom, bajo?

– Bijo.

– Jebo?

– A nisam valjd’ gledo’. Slušaj, bajo, ta ti j’ priča komplicirana do ibera, i kad bi ti je isprič’o, ne b’ ništ’ razumjo. Jel to teb’ izgleda k’o neki problem šta sam ja s njom?

– Ma ne, ni’ u’pće, e. Ima’ ja drugu pičku.

– Ondak je sve u red’?

– Sve u red’, baja.

Sve je u redu, ali se svejedno nije lako opustiti. Žila ne ispušta bocu iz ruke i stalno očekujem da mi je frkne u glavu. Prešao sam i ja na pivo. Na prazan želudac, djelovalo je.

– Slušaj, ‘es’ ti za jeno kvalitetno lokanje?

– Uvik, bajo, uvik.

– Dobro, sam’ ondak moramo magarca naran’t. ‘Ajmo prvo do Tablete, on će nas odvest’ do Grede. Maznu’ć’mo tam’ fiš, ja ć’ i pastrve, a ti uzmi šta ‘o’š.

Tableta nas je prebacio, ali nije htio s nama. Jeli smo i stopom se vratili u grad.

Krenuli smo prema Cadillacu i naletjeli na Ljepoticu.

– Bić’ u Cadillacu, ‘ajd’ navrat’. Gledać’ da ga se otresem – rekao sam joj.

Međutim, nije se lako udaljiti od Žile. Sve što sam uspio učiniti je to da se gledamo sa suprotnih strana kružnog šanka. Lice mu se iskrivilo u bolan grč kad se pojavila Ljepotica.

– Nisam mogla virovat kad sam te vid’la s njim. Mislila sam da j’ neko drugi. Ti ne izgledaš k’o da s’ odavle, tak’ si lip – rekla je uhvativši me za bedro.

– Slušaj, ‘ajd’ ti sad. Nađ’mo se sutra.

Žila i ja smo nastavili s pijankom. Nismo razgovarali o njoj, nismo zapravo uopće razgovarali, ali se momak čitavu noć nije odvajao od mene. Kad nas je konačno srušilo piće zaspali smo obojica, jedan pokraj drugog, u mom krevetu.

Ujutro, kad smo se probudili, odvedoh ga na piće u najbližu birtiju. Razgovor nam baš i nije išao, pa sam mu predložio da odigramo stolni nogomet. Pristao je. Dobio sam ga sa 6:0. Vratili smo se za šank. Bio je slomljen. Znao sam što misli. Poražavao sam ga u svemu i činilo mi se da će njegova surova huliganska duša svakog trena zaplakati.

– Jebo te kru’, Žila, de nemoj bit taki usronja. ‘oć’ da budeš iskren, pička mu mater’na! Ak’ se želiš pomir’t s njom, rec’ to i amen. Ja se neć’ mišat, ak’ ona to ist’ želi. Jel to u red’?

– U red’.

Kad smo to uglavili, otišli smo po Ljepoticu u Cadillac, a onda svi zajedno na klopu. Sa Žilom sam samo hodao po restoranima, hranio sam ga bolje nego što ga je tata hranio. On je htio pizzu, ja sam naručio lazanje s feferonima. Ljepotica nije bila gladna, samo nas je obojicu cijelo vrijeme gledala ništa ne shvaćajući. Ustao sam i otišao po cigarete da mu dam vremena za razgovor s njom. I ne samo to. Čak sam kupio Hrvatsko slovo. I ne samo to. Pročitao sam čitav uvodnik prije nego što sam se vratio, u kojem je nekakav foteljaški Hrvat drobio nevjerojatne stvari o hrvatskom biću, hrvatskom ratniku i hrvatskoj kulturi. Bacio sam to smeće misleći kako Žila pojma nema kakve sam sve žrtve činio za njega. Doduše, uzalud.

Kad sam se vratio, Žila je visio na stolici kao istučena, mlohava boksačka vreća. Bilo je jasno da su se njih dvoje dogovorili, i to na njegovu štetu. Jebi ga. Nije bilo loše što se odlučila za mene, mada nisam imao blagog pojma što ću s njom. Bio sam dvostruko stariji od nje, nisam tako izgledao, no iznutra sam osjećao trulež.

– Ne želim bit s njim. Želim tebe – rekla je. Stisnuo sam joj ruku iznad lakta.

– Jel u red’, baja? – upitao sam ga.

– U red’ – odgovorio je on.

– Ondak dobro. Ajmo sad ist. Gla’an sam u tri pičke mater’ne.

Navalio sam na lazanje. Bile su opako ljute, no to mi je prijalo i tjeralo alkohol van iz mene. Pomalo sam hranio i Ljepoticu. Žila je bio negdje na pola pizze kad je izjavio da mu je muka.

– Pa id’ na WC, izbljuj se, poser’ se.

– Dobro – rekao je, ali je ostao sjediti. Baš kao u Godotu.

– Slušaj, pajdo, pa neć’ je pokarat dok ti budeš tam’.

– Znam da ne’š – rekao je tužno ne gledajući ni u mene ni u nju. Ona ga pogleda prezrivo. Mrzio sam je. Sviđala mi se, prokleta mala, no mrzio sam je.

– Pa ondak id’.

Jedva je otišao. Ramena su mu se tužno njihala dok je teturao kroz tu veliku podrumsku prostoriju.

– Teško mu j’ – rekao sam.

– A šta ja tu mog’? Mislim da te volim.

Godilo mi je to što je rekla. Nisam joj vjerovao, naravno, a nisam mislio ni da laže. Ona je, jednostavno, mislila da me voli i zato je pregazila Žilu, a ja sam, poput utopljenika, grozničavo počeo uživao u toj kratkoj iluziji ne mogavši više naći suze za tužna leđa njezina bivšeg.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.