Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

19.

 

Sljedeći sam dan proveo u pripremama za put. Trebalo je naći šator, bisage za bicikl, vreće za spavanje, milion stvarčica. Irina se pokazala kao pravi mali teorijski genij organizacije – složila je listu stvari koje će nam biti potrebne, a ja sam razmišljao gdje ih nabaviti.

Do navečer je sve bilo pronađeno i pa smo večer proveli u pakiranju stvari kako bismo ih najekonomičnije mogli smjestiti na bicikle.

Krenuli smo u zoru, natovareni kao da idemo na neku dugu, tešku ekspediciju. Odmah sam vidio da je Irina žena od akcije, bilo je u njoj nešto od svinjara Francisca i kajakaša Orellane, lice joj je blistalo od sreće dok je kao vitez spaljene zemlje jurila na svom trkaćem biciklu. Tko zna koliko ću još njezinih lica upoznati? Pokraj nas su promicale srušene kuće, spaljena sela, gorostasni hrastovi. Iznad nas se smijalo nebo. Znao sam da neću tako lako pratiti njezin Tour de France tempo, no nisam zabrinut zbog toga. Volim što je jaka, jer i ja sam jak, nikad se nisam bojao snažnih žena, dapače, mrske su mi bile cendravice oko kojih moraš titrati i paziti da ih ne polomiš.

U Brestovcu, selu nadomak Požege, Irina je mene polomila. Pogledom zamućenim od napora i sunca, mogao sam samo gledati u njezina leđa koja su odmicala, u guzu za koju mi se činilo da je pokretač tog moćnog stroja njezina tijela, u samsonsku kosu koja je vijorila i izmicala mi. Rekao sam sebi „Baja, sad je dost’!“ i skrenuo u prvu birtiju. Guzica me nevjerojatno boljela, nisam ni pomišljao sjesti na terasu, nego sam zapalio ravno za šank i naslonio se na nj. Bilo je tako dobro stajati.

– Pivo!

– Koje?

– Ma sve’dno koje, sam’ dajte, molim vas!

– Može Ožujsko?

– Ma dajte!

Skoro sam mu oteo pivo iz ruke. Popio sam ga u jednom dugom cugu i mahnuo da mi donese još jedno. Tad uđe Irina.

– I mislila sam da si ovdje – reče ona smijući se – Oprosti, malo sam prenaglila.

– Ti s’ čudo. Voziš ko svjetski prvak, a ni kap’ znoja nema na teb’. Za ne povirovat. A pogle’ mene, gola voda.

– Jedeš previše mesa, zato se znojiš.

– Ajd, ajd, pop’ nešt’. Men’ stvarno treba odmora.

– Kavu sa šlagom i mineralnu.

Irina se držala svojeg, čak i na ovom mjestu, ovoj ljupkoj birtiji s kariranim stolnjacima i izmoždenim mršavim konobarom na kojemu su samo podočnjaci bili veliki, ali koji je prema gostima koji nisu bili iz sela bio sami osmijeh i sušta ljubaznost. Tipičan konobar starog kova, prema svojim redovitim gostima ponašao se otresito. Bili su to većinom debeli zdravi seljaci koji su tu navraćali svaki dan, pili svoje pivo i njegovu krv.

Krenuli smo dalje nešto laganijim tempom. Irina se svakako htjela provesti Požegom, pa smo to i učinili. Zaustavila se pred crkvom u centru i pokazala na nju.

– Htjela bih ući unutra. ‘oćeš sa mnom?

– To ć’ ipak propustit. Pričekać’ te tam’, na onoj teras’.

– U redu. Neć’ dugo – rekla je i otišla u bogomolju, a ja sam sjeo na terasu i naručio pivo. Ispijao sam ga sa izrazitim užitkom i bacao poglede na taj lijepi gradić, još jedno čudo pod nebom, pa na nebo, to najveće čudo. Grad je bio užaren od sunca i baš je bilo dobro biti u njemu s bocom hladnog piva pri ruci.

Irina se vratila neobično dobro raspoložena, baš kao da joj razgovor s bogom podario to raspoloženje.

– Tak’. A što s’ ti radio?

– Pa dok si se ti mo’la svom bogu, ja sam to ist’ činio svom. Bogu piva, bogu vina, bogu ovog grada, Zeusu, Indri i Dionizu, i svim drugim bogovima koji čine veselje i dobro a da im ne znamo ni imena.

– Nemoj se šalit s tim – reče ona i odjednom se smrkne.

– Osmih, Irina, osmih! Čuj, to što se veselimo različitim bogovima ni’ nikaki problem. Bitno da se veselimo.

– Nisam ni rekla da je problem. Ali meni je ovo bitno i ne želim da se rugaš s tim.

– I ne rugam se. Hej, još malo, pa j’ vrime za ručak. Idemo kod mog rođaka.

– Rođaka? To nis’ spominjao.

– Zar nisam? Pa to j’ onda iznenađenje.

Blizu Požege, prema Sovskom jezeru, imao sam rođaka kojeg sam već dugo namjeravao posjetiti. Prije je živio u našem gradu, ali nakon što je otišao u mirovinu (cijeli je život radio u metalnoj industriji, znao je sve o željezu i mrzio ga je iz dna duše), povukao se sa mojom tetkom na selo, na staro imanje svog oca, gdje je imao rasadnik autohtonih sorti voća. I tu je započela njegova čudesna preobrazba, njegovo pomlađivanje. Njegovi čvornati, kvrgavi prsti opet su zadobili svoj prijašnji oblik. Sad je, možda, radio više nego ikad, no bio je to posao koji ga je cijelog ispunjavao. Kad ne bi radio, išao bi u ribolov, brati gljive, loviti rakove, ili bi tražio nove sadnice, divljake koje je vadio po okolnim brdima, skretao kod ljudi na piće i davao im savjete u vezi s uzgojem voća.

Kad god bih ga susreo, osvajala me ta njegova suživljenost s prirodom. On ništa nije znao, ili se pravio da ne zna, o povratku prirodi, o zelenima, o ekologiji. Naprosto je živio tako. Jeo je obilno i na gotovo duhovan način. Meso, ribu, rakove, gljive, kobasice, kulenove, krvavice. I u svemu tome je uživao, a jednako tako i njegovi gosti. Njih su dvoje živjeli sami, ali se nikad nije kuhalo samo za njih. Moralo se naći nešto fino i za Tomu, njihova psa, kao i za mačke, Maju, Maru i Marka.

Zatekli smo ga gdje priprema ribu na gradelama. Malo dalje krčka se fiš. Tetka je bila apsolutno najbolja kuharica domaćih jela, ali samo je on imao pravo pripremati ribu. Ona se nije usuđivala dirnuti u ta božanska bića. U pripravljanju ribe imao je svoja pravila, svoje tajne koje su imale status tabua. O tome se nije smjelo ni pričati.

Širok osmijeh mu je razvedrio lice, zajapureno od vatre, kad me je ugledao.

– U pravo vreme stižeš. K’o da s’ zn’o kad treba doć’.

Poljubili smo se.

– Pa neć’ lagat i reć’ da nisam tempir’o vrime.

– A doveo si i žen’, ljepo’cu! Ja sam Joza.

– Drago mi je. Irina.

– Nis’ valjd’ Ruskinja?

– Ma ne – odgovori Irina smijući se – moj otac je obožavao Ruse, pa mi je dao rusko ime.

Uto je stigla moja tetka, gargantuovska žena od stotinjak kilograma, čiji je svaki gram bio utjelovljenje čiste životne radosti. Premda je tetak vitak čovjek, njih su dvoje najskladniji par na svijetu. Pred gostima su se znali svađati tako skladno da je to milina. Više je to predstava za goste nego svađa. Kad ostanu sami, njihov se odnos pretvara u stalno maženje.

Ručak je gotov. Tetka je postavila stol na dvorištu, pod onim istim slavonskim nebom od kojeg se tog dana nismo skrivali ni trenutak.

Objedi kod Joze bili su mi dvostruki užitak. Ponajprije onaj gurmanski za moje vlastito nepce, no jednako sam uživao promatrati Jozu kako jede. On se uvijek iznova čudio hrani, pronalazio neki novi okus koji bi ga oduševio.

– Je, danas jedem, nema šta. A šta sam jučer jeo, pitaj me! Il’ još bolje, pitaj svoju tetku.

– De prestan’. Jel moraš odma’ počinjat kad neko dođe!? – reče ona naoko ljutito.

– A ne, ne! To moraj’ čut’. Jučer ona kupi nekol’ko pašteta i dođe kuć’. Vidi, kaže, kake sam paštete kup’la za pet kuna komad. Triput veće neg’ one koje ti kod Sok’ća kupuješ i još duplo jeftinije. I opal’ po men’! Kak’ ja kod Sok’ća u trgov’ni ločem i kak’ me onda p’janog prevare, kak’ trošim pare ulud’ i sve nešt’ u tom smislu. A ja šutim, jeb’ ga, paštete su stvarno veće i jeftinije. Navečer i’ krenem jest’. Čudan okus, čudno izgledaj’, nekaka crvena boja. „Ma kaka j’ to pašteta?“ – kažem ja žen’. „Sigurno j’ dobra.“ – odgovori ona. „Ma kaki dobra, čudna je, al’ dobra nije. De m’ te naočal’.“ Ja pogledam – kad na konzervi utisnuta mala glava mačke. Kup’la je paštet’ za mačke i ćela me otrovat!

– Et’ vi’te kaki on. A ja jadnica nisam ni vid’la. Zaborav’la ponet naočal’ u trgov’nu.

– Ma sigurno vas nije htjela otrovat – reče Irina smijući se.

– Ma ni’ to sve, Irina! Velim ja njoj da mi ni’ dobro i da mi odma’ da je’an Gastal. Ona m’ da tabletu. Vidim ja – ni’ to Gastal. „Ma ti uvik nešt’ zanovitaš, to j’ njemačka tableta, ista k’o naš Gastal.“ Šta ć’, popijem. Ni’ prošlo ni pet minuti, trk na WC. Curi iz mene, šta se kaže, na sve rupe. „Čudan onaj tvoj Gastal.“ – kažem ženi. „Joj“ – reče ona – „bio s’ ti u prav’, ni’ to bio Gastal.“ „Ni’ bio Gastal?“ „Ne.“ – kaže ona i šuti. Gledam je neko vreme, ona i dalj’ šuti i pravi se da gleda televiz’ju. „Pa šta j’ ondak to bilo ako ni’ bio Gastal, ženo!?“ Ona me pogleda umiljato, baš k’o malo mače. Po tom’ odma’ znam da se nešt’ gadno sprema. „Pa znaš, ona tableta šta nam je veterinar za Tomu ostavio.“ „Znači, ja sam ćuko! Najprije me naraniš ‘ranom za mačke, a ondak me lječiš tabletama za ćukce!“ Et’, to j’ bilo jučer. I sad ti, Irina, rec’ da me ni’ ćela otrovat.

Nakon ručka nismo mogli ni pomišljati da nastavimo put. Pogledao sam Irinu – i ona je bila smlavljena. Tetka tad iznese kolače i sladoled od jagoda. I to se moralo pojesti. I pojelo se. Nismo bili ništa slabiji od starih Rimljana.

Joza pokaže na mrežu razapetu između drveća.

– A sad priroda nalaže odmor – reče i legne u mrežu. Nekoliko trenutaka kasnije zaspao je tako lako kako nisam imao pojma da je uopće moguće.

Kad se probudio, svi zajedno smo otišli u ribolov. Joza i ja smo lovili ribu, Irina i tetka su se sunčale i kupale kod obližnje brane. Izvadili smo dosta skliza, a tetak je ulovio i nešto rakova.

– Imat ćete sutra za ručak – reče Irina Josipu kad smo se vratili natrag.

– A to j’ za večer’. Nešt’ će bit i za doručak.

– Pa još je ostalo hrane od ručka.

– E, curo, kod nas se za večer’ ne jedu ostaci od ručka. Nešt’ mora bit za Tomu i za mačke, jel’ tak’?

Kuhar je opet bio Joza. Rakove je skuhao, a sklize uvaljao u kukuruzno brašno i pržio ih na ulju.

– Ja stvarno ne znam hoću li moć’ večerat – reče Irina.

– Ček’ sam’ da bude gotovo. Vi’ćeš da ‘š moć’.

Joza i ja smo navalili na ribu, vruću i slatku kao med. Jeli smo ih samo s kruhom. Tetka je uzela tek jedan komad. Irina nas gleda smiješeći se. Joza reče:

– Bolje ti da kreneš. Uskoro je neće bit.

– I ja tak’ mislim – reče ona i pridruži nam se.

Bilo mi je žao napustiti taj njihov divni svijet, ali imao sam još samo dva dana prije odlaska na teren. I tako smo, ujutro, poslije lagana doručka, krenuli.

Odatle do Sovskog jezera imali smo nešto više od dvadeset kilometara i prešli smo ih bez teškoća.

Kao i sve strasti, tako je i ova moja prema vodi i, naročito, jezerima, bila nepobitna, nisam joj se mogao oduprijeti, ali isto tako nisam znao otkud potječe. Za jezera me je vezivala mistična veza. Naročito jezera okružena šumama, ona koja nalaziš na neočekivanim mjestima.

A ovo, Sovsko jezero, zauzima posebno mjesto na mojoj listi jezera. Nikad još nisam bio ovdje, nikad nisam vidio niti jednu fotografiju, ali sam toliko toga čuo i pročitao, toliko sam slika stvorio o njemu, da sam imao osjećaj da sam ovdje već bio.

Blaženim sam očima promatrao rijetke planinare i ribiče. Neka ih. Kad odu, pred sumrak, jezero će biti samo Irinino i moje.

Postavili smo naš mali slatki žuti šator, nalik na iglu, i prošetali oko jezera. Na svakom smo koraku nailazili na školjke, puževe, okamine.

– Fantastično je pomislit’ da su ovdi nekad vrebale ogromne morske nemani, zar ne, Irina?

– Volim misliti da je bilo i delfina.

– Eh, svakak’ da i’ je bilo. Il’ bar nečeg nalik na nji’.

Sa sobom sam ponio Jozin štap za pecanje od bambusa i jednu sklizu. Bila je živa i pustio sam je u to slatko more.

– K’o pravi poganin, žrtvujem je bogu mora, kojeg su Grci znali k’o Posejdona, a on će men’ podar’t bogat ulov kad nam budem iš’o ulov’t ribu za večer’. Ovd’ ne pomaže kršćanstvo jer je ono protuprirodno. Na ovom drevnom mistu moraš se vratit drevnim obredima.

Posejdonu se svidjela moja žrtva. Izvlačio sam ribu za ribom, sklize i slatke male somiće, pa čak i jednu manju štuku. Irina je za to vrijeme uređivala naše boravište i povremeno dolazila do mene da bi se smijala mojim izljevima radosti kad bih izvukao ribu.

Ispekao sam ih na vatri, pa smo večerali.

– Riba ni’ ukusna ko Jozina, al’ mi sve’dno ovo jedna od najbolji’ večera.

– Il’ se potcjenjuješ, il’ si lažno skroman. Ovo je fantastično. Nis’ valjda lažno skroman, Gorki, ne volim to.

– Ma ne, ne, jednostavno ‘oć’ da me fališ. A sad kava, prava kaubojska kava. U westernima sam uvik to voljio, kad nakon sveg, posidaju kraj vatre i piju kavu. Pucnjava mi uvik bila dosadniji dio. E da! Poželim zauvik ostat ovd’. Ja sam za ovo, a ne za proklete gradove.

– I meni je divno, al’ ne bih mogla stalno ovak’. Trebaju mi akcija i borba. A sad se bitke ipak vode drugdje.

– Ma znam, sam’ šta mi sad sva ta borba tam’ dolje odavde izgleda prilično ništavna.

– A kak’ ćemo se okupat, Gorki? Opet smo vozili, prašnjavi smo, ja takva ne mogu spavat.

– Kak’? Kak’!? Pa vid’ ga! – rekoh pokazujući na jezero, koje je sad bilo samo naše. – Kažu da mu niko ni’ izmirio dubin’. Ono će nas oprat.

– Pa ne znam baš.

– Ma, dođ’ sam’.

Skinuo sam se i bacio u jezero. Pridružila mi se. Čim se dotakla te blagotvorne, ljekovite vode, potpuno se oslobodila i zaplivala. Na licu joj se ocrtavalo blaženstvo. Zaderao sam je ispod njezine kršćanske kože. Ispod je bila poganka kao i ja.

Izašao sam i legao na vreću kraj vatre. U njezinoj svjetlosti promatram Irinu kako izlazi iz vode. Uzela je odjeću, koju je bila odbacila na obali, i htjela se obući.

– Nemoj se oblačit, molim te. Želim gledat kak’ gola dolaziš do mene.

Ispunjava mi želju i mazno kaže:

– Debela sam.

Irina možda ima kilogram-dva viška, ali na njezinom visokom i moćnom tijelu to se uopće ne primjećuje. Tako je nekako morala izgledati Artemida. Gola, s kopljem u ruci, još vlažna od vode, u lovu na jelena. Na jelena bez ikakve šanse. Iznad njezinog snažnog i lako zaobljenog stomaka uzdižu se grudi, moćne grudi koje strše visoko kidajući noć dok mi se približava i drhte od želje da ih dodirnem. Tu, gdje nema kuća, nema zidova, nema morala, nema priča. Činim to i, ohrabren njezinim glasom kojeg je ispustila i predala ga, u odjecima, šumi, jezeru i nebesima, dodirujem snažna bedra i moćnu guzu. Gorim! Sav gorim!

Prepuštam joj svoje mjesto na vreći i uspinjem se na nju kao na kakav lijepi brod. Ona podiže svoje dugačke noge visoko u zrak, obuhvaća me cijelog. Predaje mi se potpuno. Jebem je ne jebući je. Jer ovo i nije jebanje, ovo je nadjebanje, prelaženje granice, zavirivanje s onu stranu. Ne jebem je samo u pičku, ulazim u njezine oči, jezikom joj prodirem duboko u grlo, u želudac, njena crijeva pjevaju meni u čast. I ona jebe mene, ona to isto čini meni, osjećam je u sebi, otvaramo se jedno drugome, i plovimo, plovimo satima, po tom jezeru iza naših leđa koje sad huči milionima svojih godina.

Ležao sam na njoj, zadovoljnoj i iscrpljenoj ženki, antičkoj, preobilnoj, rubensovskoj, kad sam osjetio nekakvo grebanje po guzici i jajima. Rukom sam napipao nešto meko, čupavo, vižljasto.

– Vid’ šta sam naš’o međ’ nogama.

– Mačka! – uzviknu Irina naročito ističući ono „č“.

– Da, mačka! Crna mačka. Rodio sam crnu mačku! I mo’š mislit, lizala mi jaja. Tak’ mala, a već liže jaja.

– Ljubomorna sam. Vidi kak’ me napada! Ima nečeg zlog u njoj, ne voli me. Ali tebe voli.

– Pričaš gluposti.

– Pa vidi kak’ ide tebi.

I zaista, mače se ponovno vratilo na staro mjesto između mojih nogu. Ščepao sam ga za šiju i stavio pokraj sebe. Ono se opet vratilo natrag. Ostavio sam ga. Bar je ugodno grijalo.

– Vid’ malog vraga, zvać’ ga Felacio.

Zaspali smo svi troje. U snu sam čuo Irinu kako mi govori:

– Gorki, ti si violina. Najprije sam mislila da si oboa, a sad vidim da si violina. Komponirat ću nešto za violinu, samo za tebe.

Budimo se u praskozorje. Ona sjedi u mom krilu i govori kako će me zarobiti i zatvoriti, kako me nikad neće pustiti.

– Bio bi to sladak zatvor. Al’ tad ne b’ imala ništ’ od mene. Men’ treba prostora, inače sam k’o eunuh. U svakom smislu.

– S tobom mogu šutjeti i divno mi je šutjeti s tobom. Osjećam se tako spokojno.

– Pa ipak, ja sam živa vatra. Još me nis’ upoznala.

– Znam. Osjećam to kad vodimo ljubav. Ali i kad samo sjedimo jednog kraj drugog, meni je isto tako divno.

Slušao sam je i shvatio da su prošla sva sranja. Glas kojim je govorila više nije bio samo njezin, bio je i moj, čuo sam ga, kraj tog jezera, i unutar svoje glave. Napokon sam našao suborca.

Vratili smo se taj isti dan oko podneva. Irina je popodne morala za Zagreb, a ja sam sutradan ujutro putovao u Obadovo. Strpala je Felacia, koji je postao naš mačak, u ruksak, sjela na svoj stari BMW motocikl i odjurila. Prije odlaska mi je rekla:

– Neee… Zar se stvarno nećemo vidjet’ tjedan dana? A da opljačkamo neku banku, pa da samo budemo zajedno?

– Ajmo najprije ovak’. Ak’ ne bude išlo, naprav’ćemo po tvom. Al’ stvarno ć’mo naprav’t.

Kod kuće me je čekala gomila posla što sam ga morao obaviti prije puta. Pojava Irine potpuno je poremetila moj način života. U vrt već danima nisam zalazio, a kad sam to prvi put učinio, bilo mi je jasno da je Miranda nestala. Tako je sad sve ostalo samo na meni, i to u krivo vrijeme, jer sam morao putovati.

Najprije je trebalo skupiti pokošeno sijeno u vrtu. Bio je to lagan ali dosadan posao i jedva sam se natjerao da uopće počnem s tim. Nisam radio ni sat vremena, kad me posjetila prava delegacija. Ruda, Pilot i Boris. Krasna ekipa. Pomislio sam, pa nije valjda da se sad svi međusobno jebu. Zovu me van.

– Žao mi je, momci, što moram odbit vaše cinjeno društvo. Sutra putujem, pa ć’ rađe provest’ ugodnu večer sa Irinom – slagao sam.

– To j’ nešt’ ozbiljno? – upita Ruda.

– Pa znaš mene, sine. Kad sam ja bio ozbiljan. Al’ žena mi se sviđa. U svem’ je jača od mene, pametnija, ima bolju intuic’ju, brže i duže vozi bicikl, ima veća muda, a tvrdi da i viša od men’. Potukli se još nismo, no mislim da b’ i tu loše proš’o. I kak’ onda da se ne zaljubim u taku ženu?

– Ustvar’ smo ti nešt’ došli reć’ – reče Boris, koji se dotad bio držao po strani.

– Ej, ‘ajd’, znate šta, sa’ć’te vas troj’ca men’ pomoć’ skup’t ovo sino, a onda ć’mo fino sist za stol, otvor’ću za vas posebnu bocu rakije, pa ć’mo na miru razgovarat.

Momci nisu bili baš oduševljeni prijedlogom, no svejedno su se prihvatili posla. I radili su ga sasvim dobro. Ruda je čak tako energično radio da je uspio slomiti i grablje i vile. Za sat vremena sijeno je bilo spremljeno.

Otvorio sam im Rakiju kajanja, prvu bocu dobivenu od plodova Drveta kajanja, pa se otišao otuširati. Kad sam se vratio, nitko se od njih nije kajao. Bili su ti dečki tvrd orah. Trebala im je veća doza. Sva trojica su nešto žestoko raspravljala. Prestali su kad su me primijetili.

– Dobro, dečki, o čem’ se rad’?

– Radi se o tom da te traži polic’ja, et’ o čem’ se rad’ – reče Boris tonom koji je odavao kako smatra da sam ja počinio nekakav strašan zločin.

– Ček’, Bora, pa ni’ on ništ’ napravio.

– U vezi s njim stalno je nešt’ sumljivo. Nikad on ništ’ ne radi, a oko njeg’ uvik nekake pizdarije. Men’ to ne treba, kažem vam.

– A mogu l’ ja znat’ zbog čeg me traže? – rekoh jer me živcirao Borisov ton, mada sam pretpostavljao da je policija dolazila zbog onog stakla, bijega iz bolnice i premlaćivanja Štakora. A ni uplatnica nije bila riješena.

– To valjd’ ti znaš – reče Boris.

– Ma, Bora! – reče Ruda. – Zbog neke ženske te traže, sine.

– Ženske? – rekoh u čudu.

– Vid’ kak’ se čudi. De prestan’ izigravat nevinašce!

– Dobro, Bora, koji tvoj problem? Šta lupetaš?

– Moj je problem šta me polic’ja traž’la na poslu! Na poslu, razumiš!?

– A jes’ siguran da j’ sam’ to!? Nis’ možd’ nadrkan zbog još nečeg?

– De se smir’te oboj’ca. Sine, pusti me da ti na miru objasnim. Traže te zbog neke ženske, al’ zaprav’ traže nju. To j’ neka trovač’ca, ub’la je više ljudi, luda je i opasna.

Gledao sam ga u čudu, opet u čudu. On je isto tako mene gledao.

– Pa? – upitao sam naposlijetku.

– Pa? – ponovio je on jednako me onako gledajući.

– Pa zašt’ onda mene traže, bogaramu!? – izderao sam se.

– Misle da je ti skrivaš.

– Ti nis’ normalan! Ja da skrivam trovač’cu!? Ti stvarno nis’ normalan.

– Šta j’ ti, sine, pa ne kažem to ja. Kažem ti šta s’ oni men’ rekli. Znam da ti ne’aš ništ’ s tim, pa skoro sam svaki kod tebe, znam da ne skrivaš nikaku žensku, a kamol’ trovač’cu.

Bila je to istina. Ni Ruda nije znao za Mirandu. Ja, naime, nisam sumnjao da je djevojka o kojoj pričaju upravo ona. Nije mi bilo jasno otkud im ta priča o trovanju, ali sam shvaćao da netko traži Mirandu. Obitelj, muž, tko zna tko.

– A šta j’ s „divljom divojkom“? – reče odjednom Boris nabusito – Misliš da sam zaboravio, a? Je’nom si mi p’jan prič’o o „divljoj divojci koja živi u tvojoj bašč’.

Pokazao sam mu rukom na vrt.

– Pa potraž’ je, baja. Ma slušaj, Bora, pa valjd’ ti jasno da j’ to bila izmaštana divojka. Nisam zn’o da s’ tak’ plitak, bogaramu! Uostalom, jeste vi to posrkal’, dečki? Ja sad stvarno moram ić’ i ne’am vrimen’ za te vaše zajebancije.

– ‘Oš da te odvezemo? – upita Ruda.

– Ma ne morate me voz’t. Imam još nešt’ ovd’ za obav’t.

Čim su otišli, osjetio sam se bolje. Od silne buke njihovih glasova, nisam mogao čuti Irinin glas. Sad, u blagotvornoj tišini sutona, u srcu Mirandinog vrta, taj je glas opet postao čujan i bilo je čarobno slušati ga. To sa Mirandom značilo je nevolje, no bio sam uvjeren da će se sve pozitivno razriješiti. Potegao sam još nekoliko gutljaja iz boce Kajanja. No ja se više nisam imao zbog čega kajati. Iz boce je sad u mene tekla samo čista radost.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.