Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

29.

 

U Gradišku sam stigao u petak navečer. Pošto smo taj dan završili još jednu ploču, imali smo slobodnu subotu, trebala je biti plaća, a puštena je i glasina da će se vrtjeti janjac, prase i ostala zvjerad, pa svi trebaju doći gore u firmu.

– Kurac janjac! – reče Rizga čim sam stigao.

Mata je imao svoje shvaćanje o tome što je slobodna subota, a ono je uključivalo betoniranje povelikog komada zemljišta, uređivanje okoliša firme i košenje trave. Kad smo završili taj posao, Mata nam podari sendviče i cugu, a zatim poče držati govor. Bio je veličanstven poput Benita. Sjedio sam na njegovoj finoj engleskoj travi kao zadnji kreten, jeo njegov sendvič i slušao ga žvačući. Od svega toga, jedino je glad bila moja.

– Mi se, ljudi, moramo držat k’o obitelj – rekao je Mata nama, svojoj miloj dječici – Vi ovo poduzeće ne smijete shvaćat k’o nešt’ šta ni’ vaše, k’o nešt’ tuđe, k’o nešt’ od čeg mošte krast’.

A tu smo. Žabice.

– Nestalo petsto žabic’!? – kriknu odjednom Mata kao ranjen, a njegove se očinske ruke, ruke hraniteljke, zgrčiše u pest. – Ljudi, pa vi kradete sami od sebe! Vi sami dumajte ko j’ to uz’o, a ja sam od plaće svakom, bez iznimke, skin’o po sto kuna. Ja vam sam’ kažem da b’ bio sretan da s’ to učin’li antlogori jer bi to znač’lo da s’ nauč’li poso i da nedi u fuš’ rade k’o majstori.

Ovo mi se svidjelo, što je opleo majstore. Svaka čast, Mata, svaka čast. Oprostiću ti tih sto kuna samo zbog toga.

– I onda, nema kaubojštine! Teren je, teško j’, čovik se mora odmor’t. Nema dolaženja u ponoć, nema vike, nema lupanja vrat’ma, nema postrojavanja ljudi.

Rizga me bubne u bubrege. To je na njega mislio.

– Ubić’ Seku, tog cinkaroša.

Prestao sam jesti sendvič. Postao je žilav, a pod zubima je krcnula hrskavica iz najjeftinije pučke kobasice. I ja sam te noći bio s Rizgom i, premda sam ga smirivao, znao sam da me Seka i Joza nisu mimoišli u izvještaju.

– I taj što piša po ljud’ma! Pa kaki to čovik!? Zapišavat kolege s koj’ma radiš, to j’ izvan svake pameti. Pa šta ga ne uvatite i ne svežete mu jaja? Ak’ se bojite, rec’te mi ko j’ on i ja ć’ to riš’t.

Bacio sam sendvič na finu englesku travu i pogledao izazivački najprije u Matu, a onda u Seku, u Jozu žicara i u Niku. Svi su izbjegavali pogled.

– A sad, ljudi, uzmite si plaću i popijte nešt’ na svoj račun i usput razmislite o ovom šta sam vam rek’o – završi Mata i pozove Niku, svog privatnog roba, pa mu naredi da opere džip.

To ću i učiniti, Mata, uzeću plaću. Uzeću plaću i izgubiti se odavde. Ozbiljno sam razmišljao da dam otkaz. Pa jebem ti, kako čovjek da se budi, radi i spava s takvim cinkarošima.

Raspoloženje mi se ipak popravilo kad sam uzeo pare. Kod kuće me dočekao Ruda. Izbrojio sam mu 700 kunića i on je otišao. Tad je zazvonio telefon.

– Možeš za petnaest minuta doći do mene? – čuo sam kako me pita Irina.

– Ti s’ u Gradiški?

– Da. Dođi.

Odjenuo sam se sav u bijelo i krenuo. Maznuo sam gorki u Rolandu razmišljajući o tome što me čeka kod Irine. Kao i obično, nisam ništa zaključio. S njom nikad ne znaš što će se dogoditi.

Poljubili smo se prilično hladno, reda radi.

Irina ipak putuje u Zadar. Došla je utjerati neki dug, pa ide. Sve je, kaže ona, zbrljao neki tip iz Đakova, koji ju je trebao povesti, već je trebala biti na festivalu. Ne razumijem ništa od cijele priče. Imam dojam da je u potpunoj konfuziji.

Došao je dužnik. Tip mi je poznat otprije, i to baš kao dužnik cijelom gradu. Jednom su ga utjerivači strpali u gepek i dva dana vozali po Slavoniji. Vratio je nešto para i izgubio se. No ono što meni ne ide u glavu je što ona uopće može imati s takvim tipom.

– Nemoj pred Gorkim – reče Irina.

Smračilo mi se pred očima. On ju je povukao za ruku i odvukao u drugu sobu. Odmah se vidjelo da je ovdje domaći. Prijatelj obitelji. Dao joj je pare i rekao kako je njegov otac poručio da ga više ne naziva. Grub je prema njoj, ne u fizičkom smislu, no svejedno mi je. Mogao bih otići tamo i zgnječiti ga, ali ona me sama isključila iz svega toga i, prema tome, stvar me se uopće ne tiče.

Tip je otišao, a Irina se vratila u sobu. Ona se, kao, priprema za put. Naziva autobusni kolodvor. Ima neki bus oko sedam sati. I ona i ja ponašamo se kao da ona stvarno ide u Zadar, premda oboje znamo da ne ide.

Ustao sam. Bila je kraj vrata. Rastrgnuo sam joj košulju i zagrizao grudi. Odgovorila mi je teškim dahtanjem. Zadigao sam joj suknju i sjurio se u nju. Jebao sam je divlje, grubo. Svršio sam za nekoliko minuta.

– Silovao si me – reče ona.

– Odo’ sad, Irina.

Sutradan sam izašao s Rudom. Lagano smo pijuckali pivo na jednoj od terasa u centru, bez namjere da se ubijemo. Ujutro sam morao na posao. Nismo sjedili ni pola sata, a tu se našao i Dara, moj kum. Dara je jedan od onih penzionera i, unatoč tome, vječno bez love. Naručili smo još jednu turu. Pomisao da se sutra mora na posao pogoršavala mi je okus piva.

No tad se pojavila Lana, lijepa Lana, bivša Rudina djevojka koju je ovaj ostavio zbog Pilota. Zovemo je da popije nešto s nama. A kako je ona pametna cura, prirodna plavuša i strašan komad, pivo je ubrzo poprimilo sasvim normalan okus.

Prešli smo u Keops, u kojem nije bilo nikog ali su od glazbe pucali zidovi. Njoj se tamo baš nije svidjelo, no lako sam je uvjerio da je sasvim svejedno gdje smo, bitno je da smo skupa, tako lijepi, pametni i zdravi, pa uskoro uopće nije zanovijetala. Ja sam uglavnom dirigirao raspoloženjem i pričom. Uvijek sam takav kad je u pitanju žena koja mi se sviđa, pa makar bila i žena vlastitog brata.

Lanin je problem taj što je strašno učtiva i uvijek želi ugoditi sugovorniku. Blago bi se nečemu protivila i, ako biste vi ustrajali pri svome, uvijek bi pristajala uz vaše mišljenje. I ne samo uz mišljenje. Prije Rude je hodala s Rudinim prijateljom, a prije toga s prijateljom Rudinog prijatelja. Hodala je sa svakim tko bi je pitao. Pri tom nije bila kurva niti nimfomanka, nije zapravo uopće bila laka, no jednostavno joj nije bilo u prirodi nekog odbiti.

U Keopsu je bio fajrunt, pa smo odlepršali do Brooklynna. Pred ulazom smo se Lana i ja malo duže zadržali.

– Imaš predivna stopala, Lana – rekao sam joj ne mogavši odvojiti pogled od njezinih svijetlosivih cipela koje su divno prianjale uz preplanulo stopalo. Dođe mi da joj obljubim nogu. Sagnuo sam se, skinuo joj cipelu i stavio njezin palac u usta. Zatvorila je oči i zagrcnula se.

Došao sam do njezinih usana i cipelom prešao preko njih.

– Lana…

– Da…

– Postoj’o je jedan tip, Restif de la Breton, kažu da j’ bio najperverzniji momak u povisti ljudskog roda. Obožav’o je ženske cipele, gur’o je u nji’ svoj kurac i jebo i’. Uvik sam mislio da j’ to nešt’ do ibera bolesno. Sve dosad, dok nisam vidio tvoju nogu i tvoje cipele. Sad vidim da to ni’ u’pće bolesno. Lana… – rekao sam dirajući je po pici. Bila je sva mokra.

– Da… Reci…

– Ljubić’ te, Lana, ljubić’ te ludo i dirać’ te po pici k’o što te niko nikad ni’ diro. A ti ‘š mi ga izvadit i polak’ ‘š mi ga drkat svojom cipelom. Oš?

– Hoću, da, hoću… – reče Lana.

Uto se pojavi Ruda, sav uspaničen.

– Pa di ste vi? Znaš, sine, da ne’amo love.

– Ev’, ev’, idemo.

Gore, na terasi, pod zvijezdama, Lana i ja vodimo ljubav pred svima. Gledali smo se, pijuckali, osluškivali, a onda bih joj rekao:

– A ev’ sad, dost’ mi cipele, postoji nešt’ lipše, postoji tvoja pica i sad ću uć’ u tebe. Jebem ti, ulazim, evo, ulazim… Osićaš me, Lana, osićaš me!?

– Osjećam, da, divno je, mmmmmm…

U ponedjeljak sam se probudio oko deset i shvatio da nisam ni u busu, ni u Obadovu, nego u Laninom krevetu. Nisam se puno uzbuđivao. Obukao sam se, otišao u restoran na ručak i okrenuo Irinin broj. Nije je bilo u stanu. Zatim sam krenuo na vlak. Najprije sam namjeravao otići do Irine i raspraviti stvar s njom, a zatim za Obadovo. Ako mi tamo netko bude kenjao, ako budu rekli samo riječ, istog ću trena dati otkaz. Bio mi je pun kurac svega.

U samoposluzi kod kolodvora ugledao sam Kontraša. Motao se oko polica s pićem i smijuckao, a zatim je strpao par bombica, malih boca konjaka, u džepove svojih vojničkih hlača. Pričekao sam ga da izađe.

– Di s’, baja. Šta j’, opskrbljuješ se?

– Za put.

– A di putuješ?

– Ne znam.

To je bilo sve što je rekao. Nastavio je hodati za mnom. Ja sam ušao u vlak, on također.

– Stvarno, di ‘š ti?

– Idem s tobom.

– Ja idem ra’ti, bajo. Teb’ bi pozlilo od tog. A nemaš ni kartu, izbaciće te iz vlaka. Ja neć’ plaćat za tebe.

– Idem s tobom – ponovio je Kontraš, a zatim se počeo smijuckati, pogledavajući čas u mene, čas u bombicu iz koje je neprestano pio. Jedino bi me s vremena na vrijeme upitao:

– Oš ti malo bombice?

Negdje pred Novskom i ja sam potegao iz bombice. Bila je to peta koju je otvorio. Zadnja.

– Čuj, bajo, men’ se ne žuri. Izać’mo u Novskoj na pivo. Pop’ćemo par rundi, a onda ć’ ja nastav’t za Zagreb. Sam. Ti se vraćaš u Gradišku.

Ne znam je li imao što protiv mog prijedloga jer nije ništa rekao. No izašao je za mnom.

Novska je valjda najgora rupa u ovom dijelu svijeta. U trgovini sam kupio par limenki „Ožujskog“ i cigarete za Kontraša. Njega sam ostavio vani, nisam htio da zbog bombica završim u zatvoru. Na moje pitanje ima li u blizini kakva birtija, prodavačica je poletjela da mi kaže kako ih ima sva sila u blizini, no čini se da u Novskoj nije vrijedio isti mjerni sustav kao u ostalom dijelu zemlje. Njezinih sto metara pretvorilo se u naš kilometar.

Ipak, pronašli smo birtiju i zauzeli busiju na nekoj vrsti terase, s pogledom na apokaliptičnu napuštenu tvornicu. Nije bilo ni oblačka, nije bilo ni suncobrana i sunce nam je tuklo ravno u čela. Ali mi smo bili sinovi sunca, više nego Inke. Svojski smo se prihvatili piva. Kontraš je ljubio pivo, smijuckao se, neprestano ustajao, ulazio u birtiju, plazio oko konobarice i gostiju. Ustao sam i dovukao ga natrag za stol.

– Kontraš, smir’ se i pi’ to pivo za ovim stolom. Nis’ u Rolandu i ja te ne mislim spašavat’ ak’ te ovi tipovi počnu štelat.

Napokon se smirio, premda sumnjam da je to bilo zbog mojih riječi. S njim se nije moglo razgovarati, jednostavno više nije htio.

– Imam tu neku rođaku u Novskoj – reče on odjednom.

– Da? – rekoh iznenađeno. – Zašt’ je ne positiš, možda će ti se veselit – dodao sam mada sam znao da nema te rođake koja bi se mogla veseliti Kontrašu.

– Ne znam kak’ se zove – reče on.

– Da… To j’ dovoljan razlog. Čuj me, bajo, ev’ ti ove cigarete. Zvać’ ti još jedno pivo. U vrećici imaš još čet’ri limenke. Pop’ to, pa se vrat’ kuć’.

– Dobro.

– Odo sad – rekoh, a tad mi pade na pamet da ga pitam što je mislio kad je rekao da se čuvam oporuke. No tad on reče:

– Ja sam ustvar’ mislio u Popovač’.

– Šta?

– Ja kren’o u Popovač’.

– U ludaru?

– Da.

– Pa zašt’, jeb’ ga? Ti nis’ lud, sam’ si sjeban. Kontraš, nis’ ti za ludaru.

Kontraš se nije dao. Htio je u ludaru po svaku cijenu.

– Sve’dno će oni doć’ i odvest me. Bolje da odem sam. A i neć’ staroj prav’t sranja ak’ sad odem.

– A zašt’ bi joj pravio sranja?

– A vidio sam to: razbić’ joj cilu kuću, sve polupat, i prozore, i tel’viziju, sve, pa će oni doć’, svezat me i odvest. A ja ne b’ ‘tio da me vode. Bolje da odem sam.

– Ne lupaj, bajo, nis’ ti agresivac. Nis’ take stvar’ nikad radio. Osim zbog Damon Hilla. A tvoja stara ne priča o njem’.

– Nisam. Al’ vidjo sam to.

– Kak’ vidjo, bog ga jebo?!

– Vidjo.

Bilo je četiri i nešto. Vlak mi je išao u četiri i petnaest. Nisam imao više vremena raspravljati se sa Kontrašem. Tako ga nisam pitao za oporuku.

Irina se nije iznenadila kad me je ugledala.

– Ustvari sam htjela da dođeš. Iščarobirala sam to.

Otišli smo na večeru u pivnicu Medvedgrad. Dok smo pješačili prema restoranu, rekao sam joj sve što joj zamjeram u jednom dahu. Ona se od toga toliko napuhala da nije mogla jesti. I tako sam jeo sam slušajući je.

– Ti stalno hoćeš nešto. Zašto se jednostavno ne opustiš i ne budeš zadovoljan? Imaš razloga za to – rekla je stisnuvši me za ruku.

– Zato što sam takav. Ni’ mi to dost’, ‘oću sve. Ja sam apsolutist.

– Malo smo zajedno, mislim da je u tome problem. Ja sam ovdje, ti tamo…

– Promin’ć’mo to.

Sve u svemu, nije sve proteklo najbolje, ali sam ipak stekao dojam da su se stvari pokrenule. Prije nego što sam krenuo na posao, napisao sam joj poruku: „Irina! Divna si kad spavaš i nisam te želio buditi. Nadam se da u tvom snu nas dvoje više ne ubijamo ono što imamo, nego mu pomažemo rasti i propjevati na portugalskom. A ja ću stvarno poraditi na radosti.“

Pročitao sam još jednom poruku i, predomislivši se, uzeo je sa stola, strpao u džep i otišao.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.