Kao kad progutaš brdo balona | Zoran Malkoč

36.

 

U Karlovcu sam se sjetio jednog svog dužnika iz Gospića, pa sam sjeo u bus i zaputio se tamo. Od umora i alkohola odmah sam zaspao. Probudivši se, pokraj sebe ugledam neku djevojku.

– Di smo? Jesmo u Lici?

Ona se nasmije.

– Naravno da smo u Lici. Sad smo krenuli iz Brinja.

– Ti s’ Ličanka?

– Ja sam Ličanka.

– A ja sam Slavonac. No did mi je bio Ličanin.

– Stvarno? A otkud?

– E to ne znam. Negdi od Plitvica.

Zove se Marijana. Nije naročito zgodna, ali glas je čini ljepšom. Nije to naravno glas ravan Irininom, već mlad i nevin glas čija je ljepota sasvim drugačija. Irina je imala mnogo glasova, Marijana samo jedan, svoj. Ona ne zna lagati.

– A kamo ti ideš? – upita me.

– Da ti budem iskren, idem u Gospić ubit jednog tipa. Ak’ mi ne vrati pare. Sam’, ne brini, nisam ja nikaki ubojica ni utirivač dugova. Ja sam ti zaprav’ pjesnik.

Na moje čuđenje, Marijana reče:

– Odmah sam znala da si pjesnik, još dok si spavao.

– Ma ni’ vrag da sam prič’o u snu? Jesam!? A šta?

– Ne mogu ja to ponovit. Ali bilo je tako lijepo da sam odmah zaključila da si pjesnik.

Stigli smo u Gospić. Pomogao sam joj nositi stvari do njezina stana. Ispalo je da je Marijana studentica prve godine Pedagoške akademije.

– Slušaj, Marijana, ja ti ovd’ nisam nikad bio i osim tog tipa, koji mi, uostalom, ni’ prijatelj, u Gospić’ ne znam nikog. Šta kažeš na pridlog da izađeš sa mnom i pokažeš mi znamenitosti grada?

O njezinom je odgovoru ovisilo hoće li mi Gospić ostati u lijepoj uspomeni ili ne. Dan je bio tmuran i kišovit i neće mi biti lijepo samome, znao sam to. Valjda u Marijani ima lokalpatriotizma. Ne želi valjda da otprve zamrzim Gospić.

– Samo da odnesem stvari gore i odmah se vraćam.

Održala je obećanje. Popili smo piće u kafiću po imenu Ane, a onda sam joj predložio da odemo nekamo na večeru. Gospić baš ne obiluje restoranima, no Marijana se pokazala kao energičan vodič, pa smo pronašli jedan. Lokal je bio prazan, samo je neki čiča sjedio u kutu i rastezao Karlovačko.

Pojavila se vlasnica, debela srdačna žena koja me podsjetila na tetku pa mi se odmah svidjela.

– Gospođo, ja sam Slavonac i znam šta je dobra ‘rana. ‘oću pladanj pun raznovrsne mesine s roštilja, zapečeni gra’, gljive s bilim lukom, a može i prženi krumpir.

– Šta god ti kažeš, sinko.

– A ima l’ Velebita?

– Naravno.

– Odma’ četir’.

Tetka, koja je ujedno bila i kuharica, otišla nam je spremiti gozbu. Tad sam se sjetio da kod sebe imam Buena Vistu pa sam odnio kasetu da nam je pusti. Kuba zavlada Likom. Pozvao sam Marijanu pa smo zaplesali. Stari Ličanin zaplješće.

– Bravo, Slavonac!

– Živio ti men’, čiča! Teta, pivo za gospodina!

Uskoro stiže klopa. Kuharica je dala sve od sebe, baš kao da mi je stvarno tetka. Pozvao sam starog Ličanina da nam se pridruži, ali on se zadovoljio pivom. Zato smo Marijana i ja svojski navalili. Voljela je jesti i to mi se svidjelo. Nije kao Irina s onim svojim makrobiotičkim bedastoćama, kuhanjem po bojama i sličnim. Ako želiš uživati u bojama, gledaj Matissea, a hranu ostavi na miru jer ćeš ostati gladna.

Nakon večere, opet smo svratili kod Ane. Odmah sam shvatio da Ličani baš i nisu neki veseljaci. Atmosfera kao nakon apokalipse. Uzeli smo još nekoliko boca piva i pola kile pistacija, sve to strpali u vreću za smeće i krenuli u hotel. Nisam je pitao hoće li ići sa mnom. Jednostavno je išla.

U sobi se nismo puno bavili pivom, nego smo se odmah bacili jedno na drugo. Nježno je ljubim u vrat, uho, potiljak, držim je u rukama kao kakvu dragocjenu skulpturu. Tek lagan drhtaj koji joj prolazi tijelom dok sklapam usne oko bradavica na velikim čvrstim grudima odaje mi da je živa. Osjećam da se ustručava, upućuje mi pogled u kojem ima i zaljubljenosti i stida. Okrećem je na trbuh i skidam gaćice s ružičastim slonićima, ljubim joj i grickam guzu koja miriše poput dječje. Sad, kad me ne gleda, s glavom zabijenom u jastuk, ona se sasvim prepušta, drhteći cijelim tijelom.

Pokušao sam ga staviti. Svrdlao sam neko vrijeme čudeći se zašto ne ide. Dolje je sva mokra. Tek mi onda proradi mozak. „Ni’ valjd’ nevina, bogara mu!?“ Nikad nisam bio s djevicom, bježao sam od njih kao od vraga.

– Možemo se samo maziti – reče ona.

– Ma može, dušo, može.

Spustio sam se dolje i usisao u sebe cijeli njezin nabrekli pičić i puštao ga da raste, sve dok mi usta nisu postala puna pičke. Ona me rukama čvrsto uhvati za glavu, grčevito se strese pa smiri. Šutjela je neko vrijeme, a zatim reče:

– Želim…

– Da?

– Želim i ja tebe ljubiti.

– Sam’ kren’, dušo.

Nisam to još ni rekao, a ona se spusti dolje i pažljivo ga obuhvati usnama. Pomisao da je samo njega čekala devetnaest godina toliko me uzbudila da sam sad ja ščepao njezinu glavu i svršio joj ravno u usta.

Privukao sam se uz nju i prislonio lice uz njezino. Ona dohvati svoju novu igračku, koja se u međuvremenu smanjila do ponižavajuće veličine, držeći ga nježno ali čvrsto, baš poput djeteta koje svoje ne da nikome. Nije ga ispuštala do jutra, kad je morala na predavanje.

Sutradan sam zaspao na sastanak s Marijanom. Probudio sam se oko deset, dugo se tuširao, a zatim odjenuo. Na plahti je bilo nekoliko kapi krvi i njezina vesta. Vratio sam ključ i napustio hotel, turoban i mamuran. No sjajan i sunčan dan digao mi je raspoloženje. Ubrzo sam došao do ulice u kojoj je živio Kiki.

Pred kućom sam se našao u nedoumici. Što ako mi ne bude dao novac? Hoću li ga stvarno izbosti?

Pozvonio sam. Otvori mi njegova žena, nekoć zgodna žena koja se za dvije godine pretvorila u ruinu. Nije me prepoznala, valjda zato što sam ostao isti.

– Jel’ Kiki tu?

– Tu je – reče ona umorno i propusti me unutra.

Ušao sam u stan, najgoru prčvarnicu koju sam u životu vidio. Posvuda su razbacane dječje stvari, odjeća i obuća iz Caritasa, opušci koji su iz prepunih pepeljara ispadali na pod, prljavo posuđe na stolu i foteljama. Usred svog tog džumbusa sjedio je Kiki i ispunjavao tiket sportske kladionice.

– Vidim da se nis’ prominio.

Digao je glavu, tupo me pogledao, a onda skočio kao oparen.

– Doš’o si po…

– Doš’o sam po pare, gade jedan! Po svoji’ tisuću maraka. I po dvista kuna za hotel, i po još sto kuna za bus. Sve to ‘oć’.

Gledao me bespomoćno.

– Al’ ja nemam…

Kiki je jak tip i s njim bih sigurno imao muke u tuči. Ali sad je djelovao jadno i to mi se zgadilo. Dođe mi da ga stvarno prekoljem, da ga riješim i spasim od njega samog. Prislonim mu nož uz grlo. Čujem ga kako uplašeno diše. Tad u sobu upadne čopor djece. Četvero, petero, možda šestero. Jedno od njih mi se priljubi uz nogu, mazne upaljač iz džepa i zbriše iz sobe.

– Tata, tata, čeg’ si ti i čiko igrate? – upita ga djevojčica od četiri godine.

Druga djeca su samo plakala. Jednome je balać visio skoro do brade. Zatim ga je ušmrkao natrag.

Njegova žena stoji na vratima i gleda me sa suzama u očima. Ne vjerujem da plače zbog tog idiota, možda bi više voljela da svršim s njim. Plače zbog svog usranog života. Pustio sam bijednika, u prolazu joj gurnuo sto kuna promrmljavši da kupi djeci nešto za jesti.

Opet sam na ulici. I tako je dobro na ulici, na suncu, daleko od Kikijeve prljavštine. Dobro je biti okružen tim moćnim planinama. Grad je, doduše, ružan, ali to ništa ne smeta, hodam kao u ekstazi, dolazim do rijeke i samo sjedim.

Nakon što me rijeka očistila, osjetio sam glad pa sam skrenuo u studentski restoran i tamo pojeo dobar gusti lički grah s dimljenom kobasicom. Zatim sam produžio do Marijanina faksa. U hodniku, među odbačenim knjigama, pronašao sam džepno izdanje Mooreove Utopije iz devetnaestog stoljeća. Listao sam knjigu kad se pojavila Marijana. Vratio sam joj vestu što ju je zaboravila u sobi.

– Ajmo negdi na piće.

– Sad te vodim na studentsko mjesto.

– Baš se osićam k’o student, ajmo.

Naručio sam dupli gorki, otpio gutljaj i rekao joj da nakon tog pića idem na put. Ona me pogleda razočarano.

– Zar već!? Zašto već ideš?

– Pa obavio sam pos’o zbog kojeg sam doš’o ovdi. Čućemo se mi još. Za misec-dva doću opet, pa ć’mo na planinarenje po Velebitu. Hej, divojčice, de se razvedri! Znaš šta, danas je divan dan i ja ć’ stopom za Ogulin, di mi žive rođaci. Ti me moš otpratit do ceste koja vodi u tom pravcu. Mož’mo uz put još nešt’ popit, a ondak stvarno moram ić’.

Tako je i bilo. Nakon još jednog pića, na terasi s koje su se mogle dohvatiti velebitske šume, oprostio sam se od Marijane i krenuo.

Do Ogulina sam promijenio pet automobila i jedna zaprežna kola. Čiča je stao i upitao me:

– A di ‘š ti, sinko?

– Za Slavoniju, čiča!

– A joj, sinko! Ajd sjedaj, sam’ ti ja ne idem za Slavoniju, neg’ sam’ tu do Ćića.

– Dobro je i do Ćića, čiča!

Cesta se opasno dizala, a konj nije bio u najboljim godinama i sve mi se činilo da neće još dugo. Međutim, stigli smo do skretanja za Ćiće i konj je mogao odahnuti. Skočio sam s kola, pozdravio se s obojicom i nastavio svojim putem.

Izbio sam na veliku visoravan. Nisam umoran, no poželio sam sjesti na taj kamen topao od sunca. Pušim cigaretu i promatram udaljene, snijegom prekrivene visove. Snatrenje mi pokvari policajac koji zaustavi auto i prodere se:

– Ideš do Brinja?

– Idem.

Čim sam ušao u auto, on reče:

– Ja ti slušam ćirilicu – i odvrne do daske srpske narodnjake. Sve vrijeme je pričao, ali nisam uspio čuti ni jednu jedinu riječ i samo sam tupavo kimao glavom. Iskrcao me na autobusnoj stanici. Ušao sam u birtiju, limenku užarenu od sunca. Konobarica i lokalni pijanac. Platio sam im piće i izašao.

Stao mi je tip u starom Wartburgu.

– Prijatelju, moraćeš sjest natrag, ovdi mi je sve krcato.

– Sve mi paše.

I natrag je bilo krcato, ali sam se uspio smjestiti između povrća, sireva i kobasica.

– Idem od majke, ona mi sve ovo natrpala, znaš kakve su majke.

– Da ti prav’ kažem, i ne znam. Men’ je sve to biologija.

Tip je imao više od šezdeset godina. Pitao sam se koliko mu onda mater ima.

– Ima devedes’t godina – reče on kao da mi čita misli – a k’o divojka je, prijatelju. Jes’ za malo rakije?

– Ne odbijam nikad tak’ nešt’.

Otpio sam. I on je otpio. Tip je očito pijan, ali solidno vozi. A ni Wartburg ne može više od šezdeset.

– Ne brin’ ti ništ’ – reče on.

– I ne brinem.

– Vozim ovom cestom više od tri’es’t godinica.

– Vidim ja da teb’ ide.

– Sam’ su ovi Zagrepčani gadni, znaš. Voze k’o manijaci, a ne znaj’ cestu. Biži od nji’ kad i’ vidiš.

U tom trenutku projuri BMW zagrebačke registracije.

– Et’, šta sam ti rek’o! Jes’ vidio!?

– Nisam.

– Nis’?

– Bio je brz.

Stari se odjednom namrgodi i zaustavi auto.

– Jel’ ti to mene zajebavaš?

– Pa šta i da zajebavam? Voz’, stari!

– Marš van! Ti ‘š mene zajebavat! Marš, stoko jedna!

– Slušaj, stari, odvešćeš me do Ogulina ak’ želiš da te tvoja stara majka još jednom vidi. Inače te prikoljem k’o krmka, jel’ razumiš. Nemam ja ni vrimena ni živac’ za tvoja sranja. I de ‘vam’ tu bocu. Za tebe više nema ni kap’. A sad voz’! Krmak stari!

Do Ogulina smo se vozili u mukloj tišini. Izašao sam kod mosta na Dobri i odmah ušao u birtiju. Iz nje sam se javio Irini.

– Hej! Gdje si? Jesi došao u Zagreb?

– Nisam, u Ogulinu sam. Sutra stižem. Slušaj, jel’ mog’ prespavat kod tebe? Imam nekog posla prek’sutra.

Počela je pričati o nekim problemima u vezi sa stanom, te situacija još nije jasna i riješena, te ovo, te ono, pa sam je prekinuo:

– U red’. Onda ništ’.

– Zašto se odmah ljutiš?

– Ne ljutim se.

– Pa naravno da možeš prespavat. Ako me ne bude u stanu, ostaviću ti ključ ili poruku.

– U red’. Odo sad.

Spustio sam slušalicu i naručio pivo. U kafiću nema nikog osim konobara, mene i još jednog tipa koji je uništavao fliper. Kroz mutno staklo mogao sam naslutiti prekrasnu rijeku koja je tekla ne obazirući se na nas. Tad sam se sjetio Marijane i zatražio konobara još sitnog.

– Marijana, ej.

– Ti si! Jesi stigao kući?

– Ma kaki, tu sam u Ogulinu. Kak’ si?

– Nedostaješ mi.

– I ti men’.

– Stvarno?

– Stvarno. Dođe mi da se vratim u tvoj ružni Gospić.

– Pa zašto se ne vratiš?

– Ne mog’, Marijana, život me stisn’o. Al’ doć’.

Telefon je iscurio, a konobar više nije imao sitnog. Osvrnuo sam se po birtiji. I dalje je pusto. Čak se i fliper-kiler bio izgubio. Ostali smo samo konobar i ja, sami na Zemlji, i osjećam se kao da stojim pred Ozirisom i čekam da mi izrekne presudu. Dođe mi da se ubijem. Taj most preko Dobre izgledao je kao stvoren za to. Upitao sam Ozirisa:

– Nastranu sve te zajebancije, ima l’ još koja birtija da radi? Jer ak’ nema, bajo, ja se iz ovi’ stopa idem ubit! Ti ne znaš ulicu di žive moji rođaci i di ću ja sad, ajd ti men’ rec’.

– Imate u blizini restoran.

Pet minuta kasnije bio sam tamo. Atmosfera je ipak nešto veselija. Osim konobarice, ni ovdje nema žena, ali je zato šank zatrpan pijancima. Odmah sam se umiješao među bratiju.

Ubrzo sam upoznao dvojicu koji su znali za ulicu. Jedan je čak poznavao moje rođake.

– To je fin gospodin. Prefin gospodin. A tek gospođa. Ma – oni su tak’ fini ljudi, ne bi mrava zgazili. A vi ste im, znači, rođak?

– Ja sam gospođin nećak iz Slavonije.

– A tak’. A čim se bavite?

– Ja sam pukovnik HV-a – ispalio sam kao iz topa – Pukovnik u mirovini.

Njihovo se držanje promijeni u trenu. Od pijanaca su namah postali vojnici. Ja sam ostao pijanac. Ipak sam bio pukovnik.

– Vi ste vrlo mladi.

– Da, al’ u rat sam stupio k’o poručnik. Dvaput sam ranjen i stopostotni sam invalid – rekao sam i htio zavrnuti još jednu rundu.

Odbili su.

– A ne, ne. Ovaj put mi častimo. Marija, dajte ovamo pivo za gospodina pukovnika. Mi ovdje cijenimo hrvatske ratnike.

– To mi milo za čut’.

Još sam neko vrijeme igrao tu komediju, no morao sam ići jer se kod moje tetke uvijek rano odlazilo u krevet. Jedan od tipova se ponudi da me odveze u svom „fićeku“. Kad smo stigli, on pohita obavijestiti ukućane o mom dolasku. Čuo sam kako viče pijanim glasom:

– Dovez’o sam pukovnika!

– Kakvog pukovnika? – upitao je Jurica, mršavi, koštunjavi, izmoždeni muž moje tete.

– Pa pukovnika, gospođinog nećaka iz Slavonije. Heroja Domovinskog rata, dvaput ranjavanog.

Jurica napokon shvati.

– A, tog pukovnika.

Tad je i pukovnik izašao iz „fićeka“. Ni teta ni Jurica nisu bili oduševljeni dolaskom visokog gosta.

– Imamo gužvu, tu je Juričin brat – reče ona, ali svejedno se našao nekakav sklopivi krevet na kojem sam uskoro zaspao.

Sutradan su postali ljubazniji i nudili su da ostanem na ručku, ali sam odbio i nastavio za Zagreb.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.