Predmeti | Marko Pogačar

5.

Dosada. kao kad odnekud beskrajno
kapi voda. ovdje sam godinama. toliko
prokletih godina da bi se njima moglo uspeti do neba
kad nebo ne bi bilo samo željezna šaka,
kriška kiše koja nas veže. ponekad mislim da su
uspon i sram najrelativnije među kategorijama. sve što se
iz mene ikada uspelo sišlo je. za sram je potrebno dvoje a ja sam
u svakom trenutku jedno; nikada oboje.

vikendom dolaze psi i raznose me. precizno,
uzmu me u svoja usta i gutaju, kao da je to zaista tijelo.
zatim nesnosno trče. ispuštaju me kroz kožu, lavež i oznake.
svo sam u tome tijesnom mirisu. prenosim se,
uzimam najbolje od gena i virusa, da bih se oblikovalo.
svaki put kada se probudim plavooko kažem: dobar dan, nebo,
tko ti je predak? do noći ono kimne i samo od sebe potamni,
kao da sam dugo i meko šutjelo.

dosada. beskonačna partija tenisa. pjesma koju iz mene čupaju
kliještima da se ne sjatim u nešto drugo, kakvu krticu
ili kravu. pucam po šavovima. moje me mrtvo more kupi,
vedri i njiše, kao za nevremena. kao da odnekud beskrajno
kapi voda. ustati i učiniti nešto divlje, otvoriti se u tamni profil
ne bi li ume stalo čitavo sunce, koje bih zatim progutalo.
ne prihvatiti ni jednu jedinu naredbu. bunar je dosada:
ja sam radost.