Iščekivanje | Darija Žilić

OTVARANJE

Niti je riba meso niti je Dalmatinac čovjek, rekao je Marko. Na stolu su bile pastrve, srdele, limun, češnjak. Za stolom, uz Marka, sjedila je Marta. Ah, ne znam što si pomislio, ali meni je sada svejedno, rekla je Marta i otpila potom malo mineralne vode. Ti si još uvijek izvan sustava, čudno, kaže Marko odmičući tanjur s ribljim kostima. Možda sam pogriješila, nisam trebala govoriti sve o sebi. Taj netko o kojem su Marko i Marta pričali je čovjek s kojim je Marta razgovarala samo jednom u životu. I sve mu je ispričala. Obiteljsko stablo, nedostatke, pogreške. Da, nisam smjela pričati o sebi. Odavno sam odlučila da se neću otvarati. Ali, kao što vidiš, ne prestajem. Uzela je potom jednu srdelicu i pojela je u trenu, baš kao što to čini Markova mačka. Marko, sistem, sto puta sam ti rekla da sam se bojala. Zgrade, institucije, činovnici, birokracija, sve me to plašilo. Čudna si, nastavio je Marko. Otvaraš se, kao da puštaš nepoznatome bujicu misli, sve što te tištalo. Što mogu, srećom, sada su dugi dani i snijeg ne pada. Mogu u vožnju biciklom, nastavila je Marta. Nemoj jesti češnjak, Marko. Ah, sad je kasno. Pojeo sam i previše češnjaka. Riba nije meso, bit ću gladan za dva sata. Ah, i ti si čudan, samo meso, meso. Nije sve u mesu. Nije, branio se Marko, ali što mogu. Hej, Marta, zaboravi ga. Nadam se da nećeš patiti. Što ti je Marko, nisam dijete?! Na balkonsku ogradu sletio je vrapčić. Kroz prozor Marko i Marta gledali su kako ptica uzima pripremljene mrvice kruha i odlazi. U vrtu već je bilo puno matovilca, a i narcise su se rascvjetale. Idem ja, rekao je Marko, idem, moram još završiti obračun. Vidimo se Marta. Marko je brzo očistio ruke salvetom i krenuo prema vratima. Nije stigao popiti crno vino. Marta ga je ispratila i vratila se u kuhinju. Stol je bio pun ribljih kosti, poželjela je u kuhinju pozvati sve mačke iz susjedstva da se najedu i da sa njima, u razgovoru, provede monotonu proljetnu večer.