Naizgled | Irena Matijašević

ANTIGONA

 

morala sam pokopati brata, premda sam mogla dati sagraditi
bazen, svirati harfu. mogla sam biti potrošenija
umornija, pristati da s Bregovićem bude sve kako oni hoće.
(jeftin štos, zar ne) pa ja sam mrtva, i ne slušam pop.
mogla sam biti ljubiteljica jeftinih štoseva (naprimjer
običaja koji nalaže da se ne dira pokojnika, da se piše veliko slovo, da se provodi sibilarizacija). mogla sam, nadalje, izmisliti
neku proročicu, koja bi svima rekla da ja moram biti uz svojega brata, i tad kad je umro, baš tada. ah, kao da on zna išta od toga: Eteokle ili Polinik, sve mi se pomiješalo. mogla sam voljeti više balade, od tragedija, imati komičnu manu, koja će svima jasno dati do znanja da zaslužujem ovakvu kaznu. možda je Bergson mislio na mene kad je rekao da je krutost karaktera izvor smijeha. je li moguće da sam nekome smiješna, ne znam. sve je danas moguće, ili kako se to kaže, anything goes. prohujalo s vihorom. čujem da je Anui (oprostite, ne znam francuski) pisao nešto slično, da ljudi izvode moju patnju na pozornici. ali to i nije bila patnja. sreća je, ako ne znate, u moje doba, značila život u vrlini, ne užitak, ne. pa tko bi mogao podnositi nestalnosti života samo zbog uživanja, te površnosti – napisao je poslije mene ili prije mene, tu negdje, ne znam (oprostite još jednom) Aristotel. ne znam što bih rekla. u zadnje vrijeme, čini mi se da je moja sestra sve pametnije napravila. iako, to samo ponekad, dođe mi, da iskočim iz tog mitskog statusa koji mi je dodijeljen. kaj, samo sam voljela svojeg brata.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.