Oči | Edo Popović

22.

One godine kad sam se otresao očuha, dobio sam ujaka. Znao sam da stara ima brata, spominjala ga je ponekad, kao i svoje roditelje uostalom, ali nikada nisam vidio ni­koga od njih. Niti su oni dolazili k nama, niti smo mi išli k njima. Uopće, nama je rijetko tko dolazio u kuću, mi nikome nismo išli u vizite, takvi su običaji vladali u nas. I sad, odjednom, natrčim na ujaka.

Mislim da je najbolje da budeš kod njega dok ne staneš na vlastite noge, rekla je stara.

Pitao sam se kakav je ujak. Gradi li i on palače od drvaca? Može li podnijeti triperaške pipe? Jesu li u njegovu stanu zidovi oko šaltera prljavi? Može li vidjeti mrlju od kave na stolnjaku, a da ne pobjesni?

Vrijeme je da ti kažem još nešto.

Što li će sad smisliti?

Novac od kuće u Dubravi…

Da, što s njim?

Stavila sam ga na knjižicu, za nekakav stan kad se za­posliš.

Nije me bilo briga što će s tim novcem. Što se mene ticalo mogla je njime oblijepiti zidove ili kupiti Peri sto tona šibica, svejedno. Nisam previše mario za novac. Niš­ta od onoga što sam želio nisam mogao kupiti novcem. Ni onda, ni danas. Dugo sam vremena skupljao stripove, tamo u Dubravi. Imao sam čitava godišta Tarzana, Čelične pandže, Diabolika, Ironsidea i sličnih stvari. A onda sam jednog dana ulovio sebe kako stojim pred neboderima stri­pova u svojoj sobi i pitam se što će mi sve to? Želim li da to jednom padne na mene dok spavam i uguši me? Kasni­je su u školi upirali prstom u mene, to je ona budala koji je podijelio sve svoje stripove. Otada knjige posuđujem u knjižnicama. Glazbu slušam na radiju. Filmove gledam u kinima. Žalim ljude koji te stvari čuvaju na policama.

Dobro, rekao sam ravnodušno, a ona me je pogledala onim Perinim on-je-osuđen pogledom.

Ujaka nisam tako zamišljao. Visok, mršav, dugokos muš­karac, brade prošarane sjedinama, u ispranom traper kom­binezonu.

Hm, dakle, ti si taj bombarder, rekao je promuklim, duhanskim glasom znatiželjno me promatrajući.

Oborio sam pogled. Bilo mi je neugodno. Nekome tko traži smještaj nije baš najbolja preporuka to što je nokauti­rao bivšeg stanodavca.

No, dobro, nasmijao se, jedan razbijen nos više ili ma­nje, što je to u obitelji?

Osim što je bio pravnik, ujak je bio i homoseksualac. Rekao mi je to čim se stara, popivši nabrzaka kavu (Hoćeš li kavu, sestrice, ili ćeš nešto jače), odvidala od nas. Stajala je tamo u hodniku, i suze su joj se skupljale u kutovima očiju (Ajde, ajde, sestrice, nitko nije umro), a ja sam gledao nekamo iznad njezinih ramena i razmišljao o tome ne plače li ona zato što se vraća u Perin stan.

Pretpostavljam da si zbunjen ovime što se događa, rekao je ujak pričekavši da utihnu majčini koraci na stubama.

Pa, ne baš, rekao sam. To jest, još nisam razmislio o svemu.

Hoćeš i ti?, pokazao je na bocu ispunjenu travama i zelenosmeđom tekućinom.

Može, rekao sam.

Dobro, rekao je natočivši nam. Za početak mogu ti reći da nemam ništa protiv toga što si ovdje. Živio, podigao je čašicu.

Živio, rekao sam i otpio gutljaj.

S Brača je, on je eksao svoju. A hoćemo li obojica biti sretni zbog toga, ili ćemo požaliti, no, to ćemo već vidjeti, zar ne?

Valjda, rekao sam.

U svakom slučaju ja te ne želim dodatno zbunjivati, pa ću ti odmah reći nešto što bi ti ionako ubrzo otkrio.

Pogledao sam ga.

Ja sam homoseksualac, rekao je.

Rekao je to bez nelagode, ustezanja ili stida, što se moglo očekivati s obzirom na situaciju. Rekao je to monotonim, ravnodušnim glasom, kakvim se naručuje kava ili kupuju novine, gledajući me pritom ispitivački, onako kako me je gledala Vesna na deki one kuće u Dubravi.

To je u redu, rekao sam ne znajući što drugo da ka­žem.

Bio sam zbunjen. Ali ne zbog toga što je ujak rekao da je homić, već zbog same činjenice da mi je to rekao. Bilo mi je jasno da oca nije rodila kanta za smeće, ali on nikad nije pričao o sebi, svojim roditeljima niti išta slično. On uopće nije pričao. Kao da nije imao prošlost, kao da je došao niotkuda, neki vanzemaljac koji je tresnuo na Zem­lju i izgubio pamćenje. Ni stara nije puno pričala o sebi. Vjerojatno zato što nije imala što reći. Ona nije živjela, ona je podnosila život. Znala je da je to putovanje od točke A do točke B i ona je putovala šutke, tražeći najlakši put na kojem neće biti previše zamki i iznenađenja.

Dobro, to smo sredili, ujak se činio zadovoljnim mojom reakcijom. I još nešto, i dalje me je gledao u oči.

Da?

Ovdje nećeš naći oca, ako to slučajno tražiš.

Ma kakvi, počeo sam se nekontrolirano smijati, jer mi je bila jako smiješna ta pomisao, to da ja trčkaram okolo i tražim oca, a i rakija je učinila svoje.

Ujak me je gledao, kao koji mu je klinac sad, a mene nije bilo briga ni za što, samo sam vrištao od smijeha.

Ovdje nema nekih posebnih pravila i kućnog reda, rekao je kad sam se konačno sredio, samo me ne smiješ tući.

Taj dan poslije ručka sjedili smo u dnevnoj sobi, pili pivo i pušili, svatko sa svojim mislima.

Ovo je čudan svijet, Ivane, rekao je ujak prenuvši se iz drijemeža.

Prenuo sam se i ja. Bilo mi je neobično da me netko oslovljava imenom. Tako me je zvala samo stara, svi ostali zvali su me prezimenom. Kalda. Bio sam čovjek kojeg je napustilo ime.

Tvoj djed, nastavio je ujak, odrekao se tvoje majke jer se nije vjenčala u crkvi, a nije se odrekao mene, pedera.

Nisam to znao, rekao sam. Mama nije puno pričala o njemu.

Vjerujem da nije, rekao je. Za njega je homoseksualnost bila nezamisliv zločin. Biblija je puna uputstava što i kako s pederima, od kastracije do lomače. Pa ipak, kažem, stari me se nije odrekao. Smatrao me nakazom, božjom greškom, koji je ne svojom voljom takav kakav jest. Ali ono što je učinila tvoja majka! Smatrao je da je ona prezrevši sedmi sakrament svjesno okrenula leđa Bogu, pljunula mu u lice.

Ne znam, mene nisu pilali vjerom niti ičim sličnim, rekao sam. Meni to uopće nije važno.

Što je tebi važno?, upitao je.

Razmislio sam malo o tome.

Ne znam, rekao sam iskreno.

Ujak se nasmijao.

Ti si normalan, rekao je. Za tebe još ima nade. Ali tvom je djedu to bilo važno. Što se njega ticalo, tvoja majka je umrla odbivši crkveno vjenčanje. Bio je fanatik, imao je više smisla za smrt nego za život.

I što je s njim, gdje je on?

Umro je lani.

A… baka?, upitao sam oklijevajući. Bilo mi je neobično nazvati tako ženu koju uopće nisam poznavao.

Ona je davno umrla.

Je li i ona bila fanatik?

Ona je bila njegova žena.

Cijelo to vrijeme dok smo razgovarali kopkala me jedna stvar – stara nije sklona dramatičnim potezima, a ipak je otpilila svoje starce. Rekao sam to ujaku.

Htjela je pobjeći od oca, rekao je. I nije pitala koliko to košta.

Zar je djed bio baš tako opak?, pitao sam.

U neku ruku jest, rekao je ujak motajući cigaretu. Dizao je frku oko najmanje sitnice. Suknja do koljena, kauguma, sjenilo za oči, u svemu je vidio Sotonine prste. A da ne pričam o seksu. Samo u crkvenom braku i samo zbog štan­canja novog Božjeg sluge! Vjerujem da je on ševio samo dvaput u životu. Prvi put Marija, drugi put ja. Premda, da je malo više vježbao, možda bismo Marija i ja ispali druk­čije.

I onda se mama bacila u naručje tipu poput mog oca, rekao sam. To mi se ne čini osobito pametnim.

Tko kaže da je pametno, rekao je ujak. Ali da je tada naletjela na nekog Eskima, još bolje. Htjela je zbrisati što dalje od oca.

Stvarno, kako su se njih dvoje upoznali?

Ne znam. U crkvi sigurno nisu. I lakše malo s tim pita­njima, jebemu, zar ti Marija nije ništa pričala?

Ništa, rekao sam.

Pa smo si malo uzeli time out, pušili i slušali kako voda klokoće u zidovima.

Kakav je inače bio?, upitao sam.

Misliš, tvoj otac?

Da.

Najobičniji jebivjetar, rekao bih.

Gdje su njegovi roditelji?

Koliko znam, on je siroče. Odrastao je u domu.

Situacija je lošija nego što sam mislio.

Lošija, bolja, nije važno. Takva je kakva jest.