Oči | Edo Popović

3.

Kasim i ja zbližili smo se u školskom veceu. Bilo je to ova­ko. Negdje na početku petog razreda zatekao sam u zahodu četvoricu, petoricu starijih dječaka kako se bave Kasimom, klincem iz mog razreda koji je tog ljeta doselio u kvart. Okružili su ga tamo i naguravali ga govoreći mu: Ajde, balijo, da te vidimo. Šutke sam stajao postrani i gledao kako ga naguravaju. Pojma nisam imao o čemu se tu radi. A šutio bih i da sam znao o čemu se radi, ako ćemo pravo. Mislio sam da je balija prezime, i pitao sam se u čemu je problem. I dečki koji su ga okružili, i Kasim, i ja, svi smo u tom veceu bili Bosanci, ali je, jer mene nisu primjećivali, iz nekog tajanstvenog razloga samo Kasim tu stršao. Mislio sam da je taj sukob onako privatne naravi, da je Kasim neš­to dobacio nečijoj sestri, ili se neprikladno izrazio o nečijoj materi, što je bio čest povod gužvama i šorama. A onda su oni počeli pričati nešto o rezanju. Jel boljelo kad su te rezali?, upitao ga je jedan, a ja sam si mislio kakve sad to ima veze s mozgom. Pa su ga, šamarima, prisilili da skine hlače i gaće i da nategne kožicu. Bili su, kako da kažem, vrlo bijesno zadovoljni rezultatom pregleda. Na kraju su ga otjerali iz vecea. Kasim je otišao. I ja za njim.

Nedugo nakon toga, jednog nedjeljnog jutra, otac je banuo u kuću i počeo se ponašati kao luđak.

E pa, stara moja, rekao je, zagrlio mamu i poljubio je.

Njoj je bilo neugodno, izvlačila se iz njegova zagrljaja, crveneći. Nije bila navikla na takav tretman.

A vidi ti njega, zgrabio me je i poškakljao po rebrima.

Boljelo me je, ali se nisam otimao. Čudio sam se što mu je odjednom. A on je blebetao i blebetao i smijao se, kuća je bila puna zvukova. Onda nas je pozvao u dvorište.

Opel rekord, rekao je pokazujući crni, elegantni auto­mobil parkiran ispred naše kuće.

Stajali smo tamo i blejali u taj automobil, ne znajući što učiniti niti što reći.

Čiji je?, upitala je konačno mama.

Sad je naš, rekao je otac i pozvao nas da sjednemo u auto.

Sjeli smo u auto, njih dvoje naprijed, ja otraga. Tata je okretao volan i pričao kud ćemo sve ići, koje gradove po­sjetiti, mama je govorila Da, Drago ne vjerujući ni jednoj jedinoj riječi koju je izgovorio, a ja sam iznebuha upitao:

Što znači obrezan?

Što?, rekao je tata.

Ivane!, rekla je mama.

Što znači obrezan?

E, to ti je zajebana stvar, rekao je tata.

Drago!, rekla je mama.

Dobro, dobro, rekao je tata. Obrezan, to je kad ti odrežu malo kožice s čune.

Razmislio sam o toj situaciji.

Zašto to rade?, pitao sam.

Šuti, Ivane, rekla je mama.

Zašto to rade?, rekao je tata. Bez veze. Nekoga polije­vaju hladnom vodom, nekome obrezuju čunu… Sve same gluposti.

Ništa nisam razumio.

A što je balija?, upitao sam.

Ma otkud ti sve to?, pitala je mama.

Pusti ga, rekao je tata. Najkraće rečeno, balija je naziv za muslimana, a musliman je Bosanac s obrezanom čunom. A kažeš li muslimanu da je balija, dobit ćeš šakom u glavu, ako je jači od tebe.

To je već bilo razumljivije. Osim što mi i dalje nije bilo jasno zašto su oni Bosanci napali Kasima, koji je također Bosanac.

Ja sam Bosanac, rekao sam.

Jesi, rekao je tata.

I nisam obrezan.

Gledali su me kao da me prvi put vide.

Nisi, rekao je tata.

Znači da sam ja pola balije, zaključio sam.

Može se i tako reći, rekao je tata.

Njih dvoje tada je otišlo u kuću, a ja sam još neko vrije­me sjedio na stražnjem sjedalu i osjećao se dobro. Osjećao sam se drukčijim od većine djece u školi. Bio sam napola balija i to me je činilo drukčijim. Drukčijim od onih tipo­va što su maltretirali Kasima, ali drukčijim i od samog Kasima. Moje raspoloženje nije moglo pokvariti ni to što mi je bilo jasno da nas tata nikad neće povesti na obećanu vožnju autom, niti ćemo ikad zajedno posjetiti gradove o kojima je pričao.

Pa onda Timbo i Mirek… Vidiš kako ta sjećanja idu kad razvežeš samo jedan čvor. Timbo i Mirek bili su neuspje­li blizanci iz Osječke ulice. Timbo je bio golem, bilo ga je za dvojicu, a Mirek je bio kratak i žgoljav. Kao one ru­ske babuške. Odvrneš gornji dio Timba i iznutra izvadiš Mireka.

Nisam nikako volio tu dvojicu. Pojavljivali su se bez na­jave, niotkuda, i onda bi te iskosa gledali onim lukavim, vodenastim, pokvarenjačkim očima. Nisu mnogo pričali, samo bi, velim, banuli i gledali te poprijeko. Bio sam otpo­ran na poglede, ali svejedno nisam volio da me tako gleda­ju. Jednom su se tako stvorili na gradilištu u susjedstvu, pikulalo se i ja sam gubio. Igrao sam svojom posljednjom pikulom i baš je na meni bio red da gađam, kad su se poja­vila njih dvojica. Timbo je ostao na ulici, a Mirek je ušetao u dvorište i hop, uzeo mi pikulu.

Gracka placovina, rekao je i strpao pikulu u džep.

Taktika im je bila prozirna. Ja sam, kao, trebao biti glup i napasti Mireka, i dok bih se ja bavio njime, uletio bi Timbo i razbio me. Vidio sam takvu scenu mnogo puta ispred kina Bratstvo: Cigići bi u frku uvijek slali nekog klinca, a onda bi, ako je zatrebalo, u igru uskočio neki stariji buraz. Bilo mi je, dakle, jasno da trebam ili zaboraviti pikulu i otići odatle, ili odmah napasti Timba. Pogledao sam ga. Stajao je na ulici i podrugljivo se smiješio.

Kae?, rekao je.

Ne govoreći ništa, uzeo sam ciglu s hrpe u dvorištu i krenuo prema njemu. On je i dalje stajao tamo mirno, opuštenih ruku, ne vjerujući da ću ga ciglom, a ja sam ga opalio ciglom. Ciglom u glavu. Uhvatio se za glavu i srušio se.

Majko moja, majko moja!, zapomagao je dolje, ruku punih krvi.

Zajahao sam ga i opalio ciglom preko leđa. Majko moja, majko moja!

Gledao sam gdje bih ga još udario, učinilo mi se zgod­nim da ga klepim po ramenu, zamahnuo sam, a onda me je nešto stislo oko zapešća i podiglo s Timba.

Lakše, mali, ubit ćeš ga.

Bila je to Mađarica. Susjeda koju su svi zvali Mađa­ricom. I moj tata zvao ju je tako. Gledao je kako prolazi ulicom i govorio:

Ma vidi ti Mađaricu, kako samo vrti guzicom!

Ili:

Ma vidi ti Mađaricu, kako trese sisama!

A imala je stvarno čime vrtjeti i što tresti. Sad nije ni­čim vrtjela ni tresla, samo me je podigla s Timba i gledala me, onako, sa zanimanjem. Činilo se da nije bila pretjera­no zabrinuta zbog toga što se Timbo dolje grčio i jaukao Majko moja, majko moja! Gledao sam i ja nju, šutke, još uvijek stišćući ciglu u ruci. Onda je ona odmahnula gla­vom i rekla:

Ajde, baci to i bježi doma.

Ispustio sam ciglu, ali nisam odmah otišao doma. Za­stao sam ispred Mirekovih razrogačenih očiju i ispružio ruku. Vratio mi je pikulu.

To popodne na vratima su nam se nacrtali Timbovi i Mirekovi starci. Njihova majka je vikala: Luđak! Kriminalac!, i takve stvari. Njihov otac je prijetio da će otići u školu i prijaviti stvar direktoru, da će ovo i ono. Mama je stajala u hodniku i uzdisala, a tata je stajao na vratima i slušao ih bez riječi. Kad su konačno ušutjeli, tata je rekao zbogom i zalupio vratima, i njih dvoje se pokupilo iz našeg dvoriš­ta. Onda me je otac pozvao da dođem. Mama je i dalje oča­javala, a otac je mirno sjedio i gledao me. Nisam osjećao krivnju, strah, niti išta slično. Ništa nisam osjećao.

Što su ono dvoje htjeli?, upitao je otac.

Ne znam, rekao sam.

Što si učinio?

Lupio sam Timba.

Lupio si Timba?

Ciglom.

Ciglom?

U glavu.

Zašto?

Mirek mi je uzeo pikulu.

Zanimljivo, rekao je tata.

Stajao sam tamo i čekao da se digne i učini ono što oče­vi inače čine u takvim situacijama. Čuo sam mnogo priča o tome što su sve očevi u stanju učiniti kad nešto zezneš, mnogo tih horor priča iz područja pedagogije. Jebemti, kad se sjetim toga, kakvu sam sreću imao što moji nisu pokazivali nikakav interes za to područje. Što se nisu oba­zirali na mene. Nisam im bio ni u peti. A ako jesam, onda su me osjećali više kao nekakav žulj, ne baš bolan, ali za koji bi ipak radije da ga nema. Ni tog popodneva nije bilo drukčije – tata nije pokazao nikakvu želju da učini nešto sa mnom, samo me je gledao onim kartaškim pogledom u kojem se nije moglo ništa pročitati.

Mislim da se o ovome više nema što reći, rekao je.