Oči | Edo Popović

7.

Kako se otac nije vraćao doma, Bosančerosi su me odbaci­li. Nije da sam dotad bio nešto specijalno dobar s njima, ali su me trpili u stilu svi smo mi naši. Međutim, to što je učinio moj otac, to je prevršilo svaku mjeru. To se kosilo s nekim njihovim principima, vrijeđalo ih. Njihovi očevi otišli su raditi u Njemačku, i uredno su dolazili kući ljeti ili o Božiću, ali moj otac, taj je zdimio u jednom smjeru, i oni preko toga nisu mogli prijeći tek tako. Pritom ništa nije značilo to što su njihovi očevi poimence znali sve frankfurtske i berlinske kurve, jer su na najvišim katovi­ma duše svoje oni ipak bili brižni ljudi, dobri katolici, razumijete. Dolazili su za Božić s hrpom poklona, i išli na polnoćku, i krstili se prije jela, dok je moj otac kilometri­ma zaobilazio crkvu, mamu, mene, samo je kartao i visio po birtijama… Ukratko, odbacili su me, i otad sam bio u rangu Kasima, otprilike. Ne mogu, međutim, reći da mi je bilo nešto naročito žao zbog toga.

Od one epizode u veceu Kasim i ja smo se sprijateljili. Iste me je godine pozvao na rođendan. Pozvao je još neke klince iz razreda, ali sam se jedino ja odazvao. Rođendan­sko slavlje meni je bila novost. Nitko me prije toga nije pozvao na rođendan, a moji rođendani nisu se slavili, ako to moram posebno istaknuti. S tog rođendana pamtim da Kasimu nisam ništa poklonio. Nisam znao kakvi su običa­ji. Također pamtim da sam, posrkavši tanjur masne pileće juhe, Kasimovoj mami rekao da mi je to dosta, jer ja do­ma za ručak jedem, citiram, samo jedan obrok. Htio sam zvučati pametno. A ona me je pogledala i nasmijala se, re­kavši da juha nije obrok, već predjelo, a da je cijeli ručak jedan obrok. Nisam se baš snalazio s tom terminologijom, pa mi je bilo malo neugodno, ali nisam popustio.

Za Kasimov trinaesti rođendan njegovi su se starci poku­pili u grad.

Šta ćemo biti sami?, upitao sam ga, znajući da od onog rođendana Kasim više nije pozivao društvo.

Nećemo, rekao je.

Koga si pozvao?

Jacu.

Jaca je bila školska kurva, to se znalo. Godinu starija od mene, s dvanaest se već žvalila i šlatala okolo, a u trinaestoj je prešla na jače stvari. Roditelji su joj bili glavni alkosi u Dubravi, buraza nije bilo briga za nju, i s te strane nije bilo nikakvih problema. Socijalna služba nije se bavila Jacom, jer u komunizmu takvi slučajevi nisu postojali. Takvi slučajevi bili su u suprotnosti sa samom srži sistema, pa zato nisu postojali, a kad nisu postojali, onda se socijalna služba nije mogla njima baviti. Jaca se neko vrijeme fukala od srca, a onda je stvar pukla. Njezin buraz se upetljao u to. Nanjušio je tu posao. Skužio je da tu može dignuti neku paru, pa je postao Jacin makro. Znao sam to, jer sam vidio kako je jednom uhvatio Jacu s nekim dečkićem u za­puštenom voćnjaku u Kanarinskoj ulici, koji je inače bio glavni jebarnik u kvartu. I Jacin buraz je, velim, usred frke uletio tamo, totalno je poludio i zaurlao na dečkića: Pizda ti materina škrta, plati pa jebi!

I sad Jaca dolazi na Kasimov rođendan.

Šta je, upitao je Kasim, nije te valjda strah?

Nije, rekao sam.

Pa šta je onda, šta si se ukočio?

Nisam se ukočio.

Jel zato što još nisi…

Ma ne, prekinuo sam ga, nije to. Nego, jesi to sredio preko njezina buraza?

Ma kakvi, odmahnuo je Kasim rukom. Ko ga jebe. Ovo je drugo, rođendan mi je.

A što ako sazna?

A što ako sazna?, oponašao me je. Ništa. Ako će se bunit, dobit će letvom preko očiju i gotova stvar.

Kasim nije pričao bez veze. Tada je već bio pošteno zagazio u pubertet, bio je za glavu viši od mene, s pripa­dajućim mišićima i sve to, plus što je već drugu godinu zaredom trenirao hrvanje. U svakom slučaju, Kasim više nije morao trtariti od ulaska u školski vece.

Čuj ovo, kaže Kasim. Velim ti ja njoj da dođe bez grud­njaka i gaćica, a ona meni: Naravno. Ha, šta veliš?

Jaca je došla picnuta od glave do pete, u sivoj minici i pro­zirnoj bluzi, propisno našminkana, nalakiranih noktiju i sve to, no uopće nije bila oduševljena što me vidi.

A kaj će on tu?, uprla je prstom u mene.

On je moj prijatelj, rekao je Kasim. Moj jedini prijatelj, dodao je.

Jaca je frknula, ali ništa nije rekla. Kasim je pustio ne­ku muziku, mislim neku ploču Beatlesa, i Jaca je sjedećki počela mrdati ramenima i glavom. Njih dvoje sjedili su na kauču i pili ajer-konjak ili tako nešto, a ja sam sjedio u fote­lji, jeo kekse i pravio se da se ludo zabavljam. Onda se njih dvoje diglo i počelo plesati. Ja sam pušio i gledao ih.

Jaca sigurno nije imala grudnjak, a mislim da nije imala ni gaće. Hoću reći, nisam joj na suknji primijetio one crte od gaća. Ali sam zato skužio masnu fleku, točno tamo gdje joj je dupe najžešće napinjalo suknju, i to me je oraspoložilo. Ta fleka rugala se na sav glas Jacinom gardu odrasle cure. Kakva si mi ti ženska, mislio sam, s takvom flekom posred guzice. Pa sam se i ja digao i smijuljeći se počeo mrdati glavom i kukovima.

To nije ostalo neprimijećeno.

Kaje, mutavi, kaj se ceriš?

Šutio sam i mrdao se u ritmu glazbe.

Pusti čovjeka, rekao je Kasim.

Kak da ga pustim, kad mi se tu glupo cereka?

Ne cereka se tebi.

Nego kome?

Nikome, rekao je Kasim. Lijepo mu, pa se smije.

A onda je počela neka lagana stvar i njih se dvoje plešući priljubilo jedno uz drugo. Koji je to ples bio, jebemti. Ja­ca je zagrlila Kasima, a on ju je jednom rukom zgrabio za sisu, drugom za guzicu. Istodobno joj je među butine gu­rao koljeno, a ona je, oslobađajući prolaz koljenu, odmica­la jednu nogu ustranu, kao u onoj gimnastičkoj vježbi. I tako su plesali. Ja sam sjedio u fotelji i gurao šaku u usta da ne riknem od smijeha. Jaca se, očito, fiksirala na mene pa je i to skužila. To da ja guram šaku u usta i da to ima nekakve veze s njom.

Ja ovak više neću, rekla je i odgurnula Kasima.

On se okrenuo i pogledao me.

Stvarno, šta tu izvodiš?, upitao je.

Ništa, rekao sam, lud sam.

Idem ja, rekla je Jaca.

Kasim je raširio ruke, gledajući čas Jacu, čas mene. Nije znao što da učini. Ali zato sam ja znao što ću učiniti.

Ne mora ona, rekao sam, ja ću otići.

Izišao sam na ulicu i pošao gore prema Glavnoj. Bila je to­pla proljetna noć, netko je negdje palio korov i mirisalo je na dim i mokraću. Razmišljao sam o tome hoću li u kino ili do grada. Onda sam se sjetio Jacine fleke. Pomisao na to više mi nije bila smiješna. Zapravo, uopće mi nije bilo jasno zašto sam se smijao tome. Danas znam da sam smi­jao od straha. Od straha da ću na neki štos ostati nasamo s Jacom. Plašio sam se Jace. A Jaca je bila samo sjebana klinka koja nije znala kako odrasti. Kao što sam i ja bio samo sjebani klinac koji se nije snalazio u odrastanju. Bio sam pravi mutavi.